To, za sada, posebno odbijaju velika Britanija i još neke članice EU.
„Ugovor iz Lisabona“ treba da odagna i strahove od žestoke, i kako to vide neki slojevi i političke
snage Unije, nelojalne konkurencije trećih zemalja i seljenja evropskih proizvodnih kapaciteta
izvan EU.

Šta praktično donosi Lisabonski ugovor?

1. Unija dobija svog predstavnika umesto sadašnjeg rotirajućeg predsedavajućeg – na tom

mestu se svakih pola godine smenjivale pojedine države EU. Predsednika EU će birati
premijeri i predsednici država članica na 30 meseci.

2. EU dobija i svog ministra spoljnih poslova koji će se, doduše, zvanično nazivati visoki

predstavnik za spoljne poslove i bezbednost, a spajaće funkciju koja već postoji pod tim
nazivom i funkciju komesara za spoljne poslove.

3. Smanjuje se broj evropskih komesara sa 27 na 15, tako da od 2014. više neće svaka

država članica imati svog predstavnika u Evropskoj komisiji – jedna trećina će uvijek
morati da čeka svoj red, a ostale će ga imati na po pet godina.

4. Smanjuje se i broj poslanika u Evropskom parlamentu , na ukupno 751, odnosno od 6 do

najviših 96 za svaku zemlju.

5. Uvodi se pravilo dvostruke većine za glasanje u Savetu ministara: odluka se može doneti

samo ukoliko se za nju izjasni 55 odsto predstavnika zemalja članica, koji istovremeno
postavljaju 66 odsto ukupnog stanovništva EU. Na intervenciji Poljske, novi sistem
glasanja će se primenjivati tek od 2014. godine sa prelaznim periodom do 2017. godine,
a u dokument je učvršćen i takozvani kompromis iz Janjine, koji zemljama EU,
omogućava da, pod određenim uslovima i na određeno vreme, zamrznu odluke EU.

6. Među najvažnijim izmenama su i veće nadležnosti za nacionalne parlamente (koji stiču

pravo da zaustave nacrt nekog zakona, ulažući takozvani „narandžasti karton“ kao
prigovor), za Evropsku komisiju, Evropski parlament i Evropsku sud pravde.

7. Evropska unija dobija status pravnog lica

8. Uvodi se „izlazna klauzula“, koja omogućava članicama EU da istupe iz ove organizacije.

Komljenović B, Živanović M, Ristić Ž, Srdić M; „Pravo Evropske Unije“, Etno Stil, Beograd 2009, str 118-119