ULOGA I ZNAČAJ MEĐUNARODNIH

RAČUNOVODSTVENIH STANDARDA

DIPLOMSKI RAD

Subotica, 2009

SADRŽAJ:

UVOD........................................................................................................ 2
1. Međunarodna harmonizacija i standardizacija računovodstva ................. 3

1.1. Harmonizacija finansijskog izveštavanja u zemljama Evropske

unije...............................................................................................

1.2. Instrumenti harmonizacije računovodstva u uslovima globalizacije..

2. Međunarodni računovodstveni standardi ...............................................

2.1. Uzroci i značaj nastanka međunarodnih računovodstvenih standarda

2.2. Uloga međunarodnih profesionalnih organizacija u funkciji

finansijskog izveštavanja korisnika.................................................. 13

2.3. Uloga i značaj međunarodnih računovodstvenih standarda pri

harmonizaciji finansijskog izveštavanja...........................................

3. Ciljevi međunarodnih računovodstvenih standarda.................................

4. Računovodstvena politika i finansijsko izveštavanje na bazi

međunarodnih računovodstvenih standarda............................................

4.1. Suština i značaj računovodstvene politike........................................

4.2. Konceptualni okvir međunarodnih računovodstvenih standarda........

5. Međunarodni računovodstveni standardi i njihova primena u našoj

zemlji.................................................................................................... 38

6. Osvrt na primenu računovodstvene politike i finansijsko izveštavanje na

bazi MRS u našoj poslovnoj praksi........................................................

ZAKLJUČAK............................................................................................. 42
LITERATURA...........................................................................................

1. MEĐUNARODNA HARMONIZACIJA I STANDARDIZACIJA

RAČUNOVODSTVA

Burna ekspanzija svetske proizvodnje i prometa i sve veća liberalizacija međunarodne
trgovine   i   finansiranja   dramatično   su   povećala   međunarodne   tokove   roba,   usluga   i
angažovanja   kapitala.   Ova   ekspanzija   je   nesumnjivo   ubrzala   proces   međunarodne
ekonomske integracije. Privredni subjekti danas imaju slobodan pristup najvećem broju
stranih   tržišta   i   imaju   mogućnost   da   vrše   geografske   selekcije   prilikom   nabavke   i
plasmana proizvoda i usluga.

U   celokupnom   kontekstu   internacionalizacije   ekonomskih   odnosa   funkcionisanje
računovodstvenog obuhvatanja ima dominantnu ulogu u finansijskom poslovanju. To iz
jednostavnog   razloga   što   računovodstveni   izveštaji   predstavljaju   jednu   od   ključnih
poluga prilikom regulisanja poslovnih odnosa između privrednih entiteta iz različitih
zemalja. Celokupan kontekst u prevazilaženju razlika između računovodstvenih sistema
pojedinih   zemalja   odavno   je   popularizovan   zajedničkim   nazivom   –   harmonizacija
računovodstvene i revizorske prakse i nauke.

Nesumljivo   da   nikada   nije   bilo   toliko   rasprostranjena   podrška   jednom   pozitivnom
trendu   u   razvijenom   poduhvatu   određene   profesije   kao   što   je   to   slučaj   sa
harmonizacijom   računovodstvene   i   revizorske   prakse.   Harmonizacija   je   nesumljivo
dugotrajan, epohalan događaj koji, vrlo verovatno, nije bio očekivan ili se nije očekivalo
da   će   ga   odlikovati   takve   razmere   sa   enormnim   intenzitetom.   Budući   da
računovodstveni   standardi   predstavljaju   ustanovljena   merodavna   pravila   poslovanja,
validno je osvrnuti se na njihovo značenje i svrhu, kako bi se razumela potreba za
donošenjem,   primenjivanjem   i   njihovom   harmonizacijom   na   međunarodnom   planu
poslovanja.   Naime,   u   slučaju   opšteprihvaćenih   računovodstvenih   standarda,   njihova
primena   treba   da   obezbedi   adekvatno   i   usaglašeno   finansijsko   izveštavanje   svih
relevantnih privrednih entiteta u skladu sa ciljevima tog izveštavanja.

Veći stepen harmonizacije računovodstvene prakse znači pre svega smanjenje razlika
između   računovodstvenih   sistema   pojedinih   zemalja.   Zatim,   ukoliko   je   veći   stepen
harmonizacije, utoliko su manje razlike kod računovodstvenih i revizorskih načela, kod
postupaka i prezentovanja finansijskih izveštaja i utoliko su manje razlike u pojmovima
i terminologiji. To znači, harmonizacija vodi ubrzanju međusobnog komuniciranja i
unapređivanju uzajamnog razumevanja aktera u poslovnoj razmeni različitih zemalja.
Upravo   putem   ujednačavanja   računovodstvenog   izveštaja   u   internacionalnim
razmerama premošćuju se računovodstvene prepreke na putu sve slobodnije razmene
roba,   usluga,   kapitala,   ljudi   i   znanja.   Nesumljivo,   najveći   uticaj   na   procese
harmonizacije,   imale   su   multinacionalne   kompanije   i   globalizacija   svetskog   tržišta
kapitala. Naime, multinacionalne kompanije, dramatično su povećale svoju ekonomsku
moć i način svog uticaja. Danas, vrlo često, one imaju dominantnu ulogu na svakom
segmentu svetskog tržišta, čime nameću svoju poziciju, tako da su njima tangirane sve
zemlje sveta.

Praktično, globalizacija svetskog tržišta kapitala ima veliki doprinos u procesu
ujednačavanja računovodstvenog izveštavanja i revizije na svetskim prostorima. Potrebe
za ulaganjem kapitala, skoro do sredine ovog veka, uglavnom su obezbeđivane iz

domaćih   izvora.   Nakon   Drugog   svetskog   rata,   otpočelo   je   intenziviranje   kretanja
različitih oblika kapitala, a time i stvaranje međunarodnog tržišta kapitala. Ulaganje
kapitala, po logici stvari, uslovljava se uvidom u finansijsko stanje i uspeh poslovanja
poslovnih   entiteta.   To   znači,   ova   globalizacija   svetskog   tržišta   je   nužno   nametnula
potrebu   za   tzv.   zajedničkim   računovodstvenim   jezikom   prilikom   komuniciranja
informacijama između subjekata u vezi sa finansijskim aranžmanima. Naravno da ova
potreba ujedno znači i dalje jačanje i širenje trenda internacionalizacije računovodstva,
poslovnih   finansija   i   revizije.   Rezimirajuća   determinanta   je   da   harmonizacija   nema
alternativu   prilikom   razrešavanja   stvorenih   problema   i   onih   koji   mogu   proisteći   iz
razlika u nacionalnim računovodstvenim sistemima. Zatim, normalno je imati u vidu da
su i druge institucije i tela u manjoj ili većoj meri, imali poseban uticaj na brzinu
harmonizacije.   Najveći   stepen   harmonizacije   finansijskog   izveštavanja   ostvaren   je
svojevremeno   u   okvirima   Evropske   Unije   donošenjem   IV   i   VII   Direktive.
Harmonizacija   će   verovatno   zahtevati   i   odgovarajuću   pravnu   regulaciju,   zato   što   u
nekim zemljama-članicama nije moguća primena međunarodnih standarda bez izmene
odgovarajućih zakonskih propisa.

Renomirani   britanski   autori   i   istraživači   u   domenu   uporednog   međunarodnog
računovodstva, Nobes i Parker, smatraju da, u načelu, postoji konsenzus o tome koji
faktori   utiču   na   oblikovanje   praksi   finansijskog   izveštavanja   pa,   samim   tim,   mogu
predstavljati objašnjenje za njihove različitosti. To su sledećih sedam faktora: pravni
sistem, snabdevači preduzeća finansijskim kapitalom (kreditori), oporezivanje (poreska
pravila),   jačina   računovodstvene   profesije,   inflacija,   teorija   i   istorijske   okolnosti   tj.
slučajnosti.

Praktično, činjenica da postoje krupne razlike u praksi finansijskog izveštavanja entiteta
u različitim zemljama, izaziva velike komplikacije za one koji pripremaju, revidiraju i
interpretiraju oficijelne finansijske izveštaje. Pošto se pripremanje internih finansijskih
informacija često prepliće sa pripremanjem javnih, tj. eksternih, to se komplikacije
povećavaju. Da bi se sprečile ili bar umanjile komplikacije, nekoliko institucija širom
sveta se uključilo u pokušaje da internacionalizuju računovodstvene standarde. Pored
ostalih problema, javlja se i pitanje izbora odgovarajućih bazičnih koncepata. Tako je,
npr. koncept internacionalizacije koji je primenila Komisija EU, koncept
„harmonizacije“. Prema Nobes-u, „harmonizacija je proces povećavanja podudarnosti
računovodstvenih praksi putem utvrđivanja granica mogućeg stepena njihovih razlika“.

Ovo znači da različiti standardi mogu preovlađivati u pojedinim zemljama sve dotle dok
su oni „u harmoniji“ sa svim drugim u smislu da ne treba da budu logički konfliktni.
Tako IV direktiva EU dopušta ne samo vrednovanje po istorijskim troškovima, već i po
korigovanim istorijskim troškovima za promene u nivou cena, kao i po tekućim
troškovima. Sve dotle dok su osnove procenjivanja jasno obelodanjene pomoću
odgovarajućih primarnih i sekundarnih otkrića, direktiva EU „harmonizacije“ korišćenje
nekoliko raznih osnova za procenjivanje.

Harmonizacija finansijskog izveštavanja nije sama sebi cilj. U krajnjoj instanci, ona
rezultira kvalitetnim, opšterazumljivim, relevantnim i uporedivim računovodstvenim
informacijama. Na bazi njih brojni stejkholderi (vlasnici kapitala, potencijalni
investitori, kreditori i drugi poverioci, poslovni partneri, sindikati, regulatorna tela i dr.)

Christopher Nobes and Robert Parker, Comapnative International Accounting, Third Edition, 1991.

Prentice Hall International (UK) Ltd. st. 11.

Ibid, str. 70.

1.1. HARMONIZACIJA FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA U

ZEMLJAMA EVROPSKE UNIJE

Proces   harmonizacije   finansijskog   izveštavanja   u   Evropi   započeo   je   u   Evropskoj
Ekonomskoj   Zajednici,   dakle   u   privredno   najrazvijenijoj   ekonomskoj   integraciji   na
starom   kontinentu,   donošenjem   Četvrte   direktive   (25.7.1978.   godine)   i   njenom
implementacijom,   u   narednoj   deceniji,   u   zemljama   članicama.   Pomenuta   direktiva
reguliše  formu   i  sadržinu   seta   finansijskih   izveštaja  (društva   kapitala),   koji  ulaze   u
sastav godišnjeg računa: bilansa stanja, bilansa uspeha, aneksa, kao i njihovog vernog
pratioca   -   izveštaja   o   poslovanju.   Ona   je   imala   za   cilj   da   kroz   standardizaciju
finansijskog izveštavanja koja će obezbediti kvalitetne i uporedive informacije, pospeši
integracione procese u Evropskoj Ekonomskoj Zajednici. Naime, praksa je pokazala da
je   ideja   o   jedinstvenom   nadnacionalnom   tržištu   na   kome   nesmetano   cirkulišu   roba,
usluge, kapital i radna snaga teško ostvariva, pored ostalog i zbog velikih razlika u
formi i sadržini oficijelnih finansijskih izveštaja u državama članicama. Otuda i značaj
Četvrte   direktive.   Sličan   je   slučaj   i   sa   Sedmom   direktivom   usvojenom   13.6.1983.
godine. Ona je imala za cilj da harmonizuje praksu finansijskog izveštavanja članica
zajedničkog interesa, tj. sastavljanje konsolidovanih godišnjih računa.

Novo poglavlje u procesu standardizacije finansijskog izveštavanja u Evropi otvorila je
Uredba   Saveta   Evrope   od   19.7.2002.   godine.   Ona   se   odnosi   na   sastavljanje
konsolidovanih   finansijskih   izveštaja,   odnosno   finansijskih   izveštaja   preduzeća   koje
kotiraju na berzi u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS).
Paralelno sa tim, pod uticajem procesa globalizacije u nekim zemljama Evrope koje
nisu   članice   Evropske   Unije   počinju   se   direktno   primenjivati   Međunarodni
računovodstveni standardi ili se usvajaju i primenjuju nacionalni standardi usklađeni sa
MRS. S tim u vezi interesantno je analizirati u kojoj meri harmonizacija finansijskog
izveštavanja doprinosi integracionim procesima u Evropi. Naime, na primeru Evropske
Unije,   može   se   sagledati,   na   osnovu   višedecenijskog   iskustva   u   kojoj   meri
standardizacija omogućuje:



efikasnije funkcionisanje tržišta kapitala,



racionalnije upravljanje multinacionalnim preduzećima (koncernima i
grupama),



lakši protok robe i usluga i



ocenu efekata prethodnih i donošenje novih mera ekonomske politike od
strane zajedničkih regulatornih organa na nivou ekonomske integracije.

Za razliku od direktiva čija je implementacija prepuštena državama članicama, uredbe u
Evropskoj Uniji predstavljaju direktan obavezujući regulatorni instrument. Uredba o
MRS obavezuje preduzeće čije akcije kotiraju na berzi i koja sastavljaju konsolidovane
godišnje račune da iste sastavljaju u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim
standardima počev od 1. januara 2005. godine. Osim toga, prepušteno je zemljama
članicama da dozvole ili zahtevaju da i druga preduzeća (koja ne kotiraju na berzi)
pripremaju i prezentiraju svoje konsolidovane godišnje račune u skladu sa MRS.

prof. dr Milorad Stojilković, “Harmonizacija finansijskog izveštavanja i procesi integracije u Evropi”,

časopis Ekonomske teme, br. 1-2, 2005, II knjiga, str. 104