VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA MENADŽMENT U
SAOBRAĆAJU
NIŠ
ZAVRŠNI RAD
ULOGA I ZNAČAJ PRAVNE NAUKE I ZAKONODAVSTVA U
ORGANIZOVANJU JAVNOG SEKTORA
MENTOR
STUDENT
Prof.dr Milan Stanković
Niš,2014,god.
SADRŽAJ:
UVOD............................................................................................................. 1
1. POJAM I NASTANAK JAVNOG SEKTORA............................................ 4
1.1. Razvoja javnog sektora u Srbiji..................................................... 9
2. CILJEVI JAVNOG SEKTORA...................................................................12
2.1. Klasifikacija ciljeva javnog sektora...............................................13
3. ZNAČAJ I ULOGA ZAKONODAVSTVA U ORGANIZOVANJU
JAVNOG SEKTORA..................................................................................14
3.1. Uticaj zakonodavstva na organizovanje rada organa vlasti.......14
3.1.1. Pojam i značaj parlamentarizma.........................................
14
3.1.2. Razvoj paralmentarizma u svetu i kod nas.......................
15
3.1.3. Organi državne uprave........................................................
17
3.2. Značaj zakonske regulative za funkcionisanje
javnih preduzeća..............................................................................20
3.2.1. Pojam javnog preduzeća.....................................................
20
3.2.2. Delatnosti i osnivanje..........................................................
24
3.2.3. Značaj osnivanja javnih preduzeća....................................
27
3.3. Pravna regulativa u funkciji zaštite javnog interesa....................30
3.3.1. Pojam javnih usluga............................................................30
3.3.2. Istorijski razvoj i karakteristike javnih usluga.................
32
3.3.3. Normativna zaštita javnog interesa građana....................
34
4. PRAVNO REGULISANJE JAVNOG SEKTORA......................................38
4.1. Značaj pravnih akata za razvoj javnog sektora............................38
4.2. Izvori prava za javni sektor.............................................................39
4.3. Međunarodna zakonska regulativa................................................41
4.4. Poslovni običaji i moral u javnim sektorima................................42
ZAKLJUČAK..................................................................................................44
LITERATURA.................................................................................................45
1
Ove promene u teorijskom pristupu dovele su i do promene koncepta državne uprave
(uprave kao vlasti) i stvaranja koncepta uprave kao sistema za socijalnu regulaciju
društvenih procesa prema kome se vršenje upravnih aktivnosti ne može svesti isključivo
na vrše-nje državne vlasti već ono mora obuhvatati i vršenje onih aktivnosti kojim se
stvaraju neophodni uslovi za nesmetan život i rad građana i napredak društva kao
celine....
Izučavanje razvoja i savremenih nastajanja upravnih organizacija nije moguće bez
multidisciplinarnog pristupa. Naime, na njihov razvoj utiču kako politički, tako i pravni,
ekonomski,kulturološki i informacioni aspekti. Politički podrazumevaju neophodnost
analize elemenata i strukture celokupnog društva i političkog sistema, kao i
strukturalizovan opis upravnih organizacija. On podrazumeva analizu stranačkog sistema,
odnosa izvršne i upravne vlasti, kao i odnosa sindikata i građanskog društva prema
upravnim organizacijama. Pravni okviri delovanja upravnih organizacija se odnose na
izvore upravnog prava, kao i ovlašćenja, procedure i sastav upravnih organizacija. Stoga
je prilikom analiziranja delovanja upravnih organizacija, neophodno u potpunosti
sagledati i institucionalne kapacitete savremene države.
Javni sektor, koji se ponekad naziva i državni sektor, deo je države koji se bavi
proizvodnjom, isporukom i raspodelom robe i usluga za vladu i njene građane, bez obzira
da li pripada nacionalnoj, regionalnoj ili lokalnoj/opštinskoj upravi.
Primeri aktivnosti u javnom sektoru se rasprostiru od isporuke socijalnog osiguranja,
administriranja urbanog planiranja i organizovanja nacionalne odbrane.
Organizacija javnog sektora (javno vlasništvo) može imati nekoliko oblika, uključujući:
Direktnu administraciju koja se finansira iz poreza;
Javne korporacije (ili državna preduzeća), koje imaju veće komercijalne slobode,
iako njihove ciljeve može postavljati vlada;
Delimični outšouring (mnoge firme rade, npr. za IT usluge), i oni se smatraju
delom javnog sektora.
2
Uloga i obim javnog ili državnog sektora često se najviše razlikuje u zavisnosti od
ekonomske pozicije socijalista, liberala i libertarijanske političke filozofije.
U principu, socijalisti favorizuju veliki državni sektor koji se sastoji od državnih
projekata i preduzeća, barem u upravljačkom smislu ili u pogledu zastupljenosti u
osnovnim sektorima ekonomije (mada neki socijalisti umesto toga favorizuju veliki
zadružni sektor). Socijaldemokrate imaju tendenciju da favorizuju javni sektor srednje
veličine, koji je ograničen na pružanje univerzalnih programa i javnih službi. Ekonomski
libertarijanci zastupaju mali javni sektor, pri čemu državi preostaje samo da štiti
imovinska prava, kreira i sprovodi zakone i rešava sporove, pa se zato metaforički zove
„država kao noćni čuvar“.
Osim toga, razvoj civilnog demokratskog društva i tržišne ekonomije zahteva radikalne
reforme, promenu načina ponašanja i rada javne uprave koji mora biti transparentan i
obezbeđivati efikasno izvršavanje javnih ovlašćenja i usluga od interesa za građane i
njihovo uključivanje u privredni i društveni život na svim nivoima organizacije društva i
države.
U našoj zamlji ne postoji jedinstven zakon koji bi sadržao određene norme kojima bi se
regulisali društveno ekonomski odnosi između privrednih subjekata javnog sektora. Zbog
te činjenice kod nas postoji čitav niz zakona i podzakonskih akata kojima se oni regulišu.
4
Drugi podsistem javnog sektora čine preduzeća (privredna udruženja) u vlasništvu
države, odnosno samouprava. Ovo je najpromenljiviji podsistem javnog sektora, jer se u
zavisnosti od finansijske prinude i/ili političkih strujanja vlasti, s vremena na vreme
menja broj i struktura ovih subjekata, kao i intenzitet vlasničkog angažovanja države.
Funkcionisanje ovog podsistema određuje mehanizam tržišne koordinacije, odnosno
regulativa koja važi za individualni sektor (Zakon o preduzećima, Zakon o
računovodstvu, Zakon o stečaju, itd.), a u nekim državama specijalna regulativa, koja se
odnosi na javna preduzeća. Ovde je politička kontrola samo posredna, a poslovanje je
mnogo elastičnije. Ova zadnja karakteristika često omogućava, da razne usluge budu
„proizvedene” ekonomičnije, nego u budžetskom sektoru.
Istovremeno, ovi elastičniji vidovi omogućavaju, da se izađe iz vidokruga kontrole.
Treći, relativno novi podsistem javnog sektora je „treći sektor”, koji struka naziva
sektorom neprofitnih ili nevladinih organizacija (NVO). Ovom sektoru pripadaju razne
privatne i javne fondacije, dobrotvorne organizacije, verske institucije.
Razvoj civilnog demokratskog društva i tržišne ekonomije zahteva radikalne reforme,
promenu načina ponašanja i rada javne administracije koji mora biti transparentan i
obezbeđivati efikasno izvršavanje javnih ovlašćenja i usluga od interesa za građane i
njihovo uključivanje u privredni i društveni život na svim nivoima organizacije društva i
države.
Programi reforme Javne uprave koji su izvršili snažan uticaj na međunarodnu upravnu
politiku vuku korene iz vestminsterskih sistema (Australija, Novi Zeland,Velika Britanija
i Kanada) i Sjedinjenih Američkih Država - zemalja koje se s pravom smatraju glavnim
predstavnicima "Novog javnog menadžmenta". Talas upravnih reformi zapravo je krenuo
iz Velike Britanije 1979. godine, kada je u ovo zemlji izvršena radikalna promena u
programu i načinu rada vlade i njene administracije radi smanjenja uloge države u
ekonomskom životu. Značajno je promenjen status i delokrug nadležnosti i poslova što je
dovelo do suštinskog razmatranja prakse i koncepta postojećeg sistema Javne uprave.
5
