Улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања
деце
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм за педагогију
Основне академске студије
УЛОГА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА У ПРЕВЕНЦИЈИ
НЕПРИЛАГОЂЕНОГ ПОНАШАЊА ДЕЦЕ
Завршни рад
Косовска Митровица, 2017 године.
1
Улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања
деце
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм за педагогију
Основне академске студије
УЛОГА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА У ПРЕВЕНЦИЈИ
НЕПРИЛАГОЂЕНОГ ПОНАШАЊА ДЕЦЕ
Завршни рад
Косовска Митровица, 2017. године
2
Улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања
деце
УВОД
Деца су најскупоценији дар и благо
који су људима поверени.
Јан Амос Коменски
Не само у свету већ и код нас постоји схватање да је васпитање и образовање
перманентан процес, који траје од рођења па до дубоке старости, што значи завршава се
смрћу. Али је познато да се у детињству и раној младости највише учи, васпитава се и
образује. У првим годинама живота највише времена се проводи у породици, зато се за
породицу и каже да је то најважнија васпитно-образовна средина.
Породица представља биолошку заједницу људи. Самим рођењем, дете постаје
члан те заједнице. Породично васпитање је основа целог васпитања. Родитељи преносе
знања, искуства, правила понашања и неке значајне норме на своју децу. У породици се
врше свакодневни интерперсонални утицај који има и васпитни и образовни карактер. У
њој се млади не само васпитавају, стичу основна знања о свету и животу уопште, већ се и
самоваспитавају за племенита људска осећања. Мишљења многих аутора се преплићу у
вези васпитне функције породице. За васпитну функцију породице се каже да је
најзначанија, али и најстарија функција која ће остати и онда када неке друге функције
пређу на друштво.
Управо о породици, њеном значају, улози и функцији ће овде бити речи, јер у
породици дете расте и учи, стиче одређена васпитања и образовања. Васпитање је процес
планског и систематског усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних,
моралних и духовних својстава и способности. С обзиром на чињеницу да је васпитање
усмерено на уобличавање у социјално пожељном смеру, намера нам је да испитамо каква
је улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања деце.
Упоредо са бурним променама које се дешавају у нашем друштву већ дужи низ
година могу се пратити и промене унутар породице као елемента друштвене структуре.
Природа и смер кретања која захватају динамику породичног живота постали су предмет
истраживања у многим друштвеним наукама. У великом броју педагошких истраживања
испитивана је промена васпитне улоге породице. Један од аспеката тог проблема су
односи и вредности
присутни у породичном васпитању деце. Бројна истраживања,
4
Улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања
деце
реализована на нашим просторима, показала су да се породични односи и вредности
квалитативно мењају од традиционалних ка модерним. Анализирањем бројне литературе
налазимо да је велика заступљеност ризичних понашања деце још у основношколском
узрасту, па је наведено утицало на нас да се одлучимо за проучавање проблематике
утицаја породице, породичних односа и породичног васпитања на понашање деце,
односно на правовремено реаговање на асоцијално понашање, како би се утицало на
превенцију неприлагођеног понашања код деце. Основи циљ је да утврдимо да ли
васпитни циљеви породице могу да утичу на (не)прилагођено понашање деце. Основна
хипотеза је да је функција породице, односно њена васпитна функција од велике
важности, како у превенцији неприлагођеног понашања деце, тако и у смислу друштвене
важности.
5
Улога породичног васпитања у превенцији неприлагођеног понашања
деце
обликовано погледом на свет који оно има из сопственог угла“ (Милић, 2007). Стога се
социјализација и индивидуализација не могу одвајати, то су два комплементарна процеса
која теку упоредо, са јачим нагласком не једном у једном периоду, односно на другом у
другом периоду. Насупрот схватањима по којима је процес социјализације једносмеран
где само васпитач врши утицај на дете (Диркем, према: Милић, 2007), налазе се
еластичнија схватања која наглашавју да се социјализација догађа посредством
интерализације друштвених вредности и захтева, те се мора схватити као интеракција
између две индивидуе у којој обе стране нешто дају и примају. Развијајући и
социјализацију и персоналну димензију у структури личности детета, социјализацијом се
дете оспособљава да постане члан свога друштва као и формирана личност. Развијање
друштвености и индивидуалности личности нису два одвојена и независна процеса.
Социјалитет и идивидуалитет су две комплементарне особине без којих се не може
остварити развитак интегралне личности: али и социјалитет који води у конфомизам
гушећи индивидуалност појединца, и индивидуалитет који производи егоцентризам, не
развивши неопходна друштвена осећања и потребе - могу бити препреке за развитак
личности. С тога се у процесу васпитања дете мора оспособити да, пролагођавајући се
друштвеној средини, истовремено врши и сопствени избор и реагује самостално. А то
значи да се „активно пролагођава“, тј. да се пролагођавање не догађа као наметање
спољашњих стандарда и да не буде мењање индивидуалних диспозиција изазвано
притиском; да се појединац не прилагођава свим условима, него онима који му пружају
највише прилике да се развија као људско биће; да се прилагођавање не изједначава са
дресирањем, и не своди на учење правила и упутстава за понашање у одређеним
ситуацијама, већ да представља оспособљавање појединаца да се сналазе у различитим
ситуацијама, усвојивши непоходни минимум друштвено-културног искуства.
Будући да социјализација почиње од самог рођења детета, први посредници су
родитељи, али они нису једини у каснијем периоду развоја. Тачније, мајка је први
посредник између друштва и индивидуе. С тога је основни механизам социјализације
идентификција детета најпре са мајком. Идентификујући се са мајком, а касније са оба
родитеља, дете налази пут и до друштвеног и до сопственог идентитета. Породица као
мала и интимна друштвена група најбоље може да обави процес интернализације, а
7
