Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

Оригинални научни рад

821.111-14.09 Вордсворт В.

Jeлeнa Oтaшeвић

Универзитет „Медитеран“ – Факултет за стране језике,
Подгорица

УЛогА ПРИРоДе У ЉУДСКоМ САЗРИЈеВАњУ КРоЗ
ПоеЗИЈУ ВИЛИЈеМА ВоРДСВоРТА

Поезија Вилијема Вордсворта дуго је сматрана лирским манифестом романтизма и
илустрацијом теоријских поставки тог књижевног правца изнесеног у „Предговору“

лирских

балада

из 1800. године. Анализом укупног пјесничког опуса лишеног интертекстуалности,

веза са друштвеним, политичким или питањима која се тичу личног живота пјесника,
открива се животна филозофија која важи у свим временима и свим срединама. Језиком
којим говоре обични људи, и прозодијским волуменом који прати тему, Вордсворт успијева
да покаже како се хармонија и склад у људском срцу и друштву постижу путем осјећајности
и поштовања закона природе у себи. Мада дуго називан ‚пјесником природе‘, увиђамо
да је успио да превазиђе романтичарско схватање природе као појма супротног појму
‚цивилизација‘ и појму ‚урбано‘, те да природу испита и схвати као човјеково унутрашње
биће које човјек мора да поштује и прати његова осјећања подстакнута спољним импулсима
забиљеженим у пријатним сјећањима. Носталгично сјећање на лијепе часове је позадина
у односу на коју човјек посматра замршеност тренутног стања, те увиђа како оно утиче на
његово биће и на друге људе.

Кључне ријечи

: Вилијем Вордсворт, енглески романтизам,

лирске баладе

, поезија

Поезија Вилијема Вордсворта, у тематском и формалном погле-

ду, представља синтезу свега онога што подразумијева револуционар-
ност романтизма, као новог

књижевног правца: окупирана је приро-

дом, односом човјека и људског друштва и природе, исказује субјек-
тивна осјећања пјесника, приказује патње обичних људи свакодневним
језиком, оживљава сонет, пјесничке форме третира у складу са темом
– слободно, а дискретно се каткад ослобађа и интимна пјесникова емо-
тивност. Са становишта данашњег читаоца, и у осврту на ванвременске
компоненте Вордсвортовог пјесничког опуса, истичу се двије ствари:
природа је, као и дјетињство, тј. сјећање на њега, својеврсни рај, упо-
риште оптимизма упркос спољашњем свијету, и свијету одраслих људи
лишеном сваке ведрине и осјећајности; и друго, најбоља остварења ње-
гове поезије управо су она мјеста у којима су испреплетени пјесникова
мисаоност и интимни осјећаји уроњени у пјесников доживљај природе.

1 је[email protected]
2 Термин ‘нови’ односи се на почетак деветнаестог вијека када је романтизам био новина у односу
на претходни правац, класицизам.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Jeлeнa Oтaшeвић

Са првим ставом лако бисмо се сложили, обзиром да се у дјетињству
формира човјекова личност, како учи модерна психологија, те управо
тада настају узроци и последице каснијег понашања појединца. Специ-
фичност код Вордсворта је та што је своје дјетињство провео дружећи се
са природом, како из његових стихова закључујемо,

те управо та окол-

ност доприноси бољем разумијевању и тумачењу суптилне симболичке
равни која је, како смо навели у оквиру другог става, испреплетена са
емоцијама, и носи у себи идејну одговорност, тј. поруку читаоцу.

Тема природе није нова у енглеској поезији. њоме се најприје ба-

вио Џејмс Томсон (James Thompson) још у доба класицизма, у дјелу

Годишња доба

(

The Seasons

, 1730), гдје, у свом

предговору

поеми „Зима“

(„The Winter“, 1726) напомиње да је његова имагинација управо ок-
ренута природи.

Међутим, романтичарски приступ теми природе је

враћање у оне њене изворне облике који нису дотакнути људском ру-
ком: сировим, дивљим пејсажима, који су уједно узор хармоније как-
ва недостаје људском друштву, па неки романтичари, међу њима и
Вордсворт, налазе у тој хармонији узор људској моралности. Природа
је извор надахнућа, тјешитељица, бјекство од стварности, далеко од ци-
вилизације и људског друштва.

Природа код Вордсворта заузима централно мјесто у погледу

теме, промишљања, осјећања. Тијесно је везана са емотивним стоже-
рима: имагинарним ликом дјевојке Луси, за коју неки критичари тврде
да је ријеч о његовој сестри Дороти, и дјетињством, које је извор његове
духовне снаге у тренуцима самоће, потиштености, туге.

Развијајући мисаону компоненту у свом пјесничком раду,

Вордсворт се опредјељује за јасан идејни став, доминантан у ције-
лом његовом дјелу, описан у његовим најбољим пјесмама, „Тинтерска
Опатија“

(„Tintern Abbey“) и „Oда бесмртности“

(„Immortality Ode“)

дјетињство је доба живота проведено у духовном рају, неоптерећено,
ведро и сретно, јер човјек потиче од Бога, а како постаје старији, пола-
ко губи везу са својим божанским поријеклом и улази у тужнији свијет
одраслих који је лишен ведрине и оптерећен свакодневницом. Изузетно
општељудски моменат преведен на речник модерног доба значио би,
укратко, да безбрижност доба дјетињства човјек замјењује борбом за оп-

3 „Главна тема Вордсвортове поезије била је утицај природе на човјека, као и испитивање
утицаја природе, како на друштвеном, тако и на аутобиографском плану. Као дијете он је веома
јако осјећао утицај природе. Она му је пружала задовољство лова, али је за њега имала, такође,
покровитељски статус.“ (Роџерс 2001: 286).
4 „Не знам ни за једну тему која би више уздизала, која би била спремнија да пробуди пјеснички
занос, филозофско размишљање и морално осјећање од дјела природе.“ (I know of no subject more
elevating, more amusing, more ready to awake with poetical enthusiasm, the philosophical reflection,
and the moral sentiment than the works of nature.) (Даичиз 1994: 652)
5 Пун назив је: „Стихови написани неколико миља изнад Тинтерске опатије, приликом поновне
посјете обалама ријеке Вај. 13. јул 1798.“ („Lines Composed A Few Miles Above Tintern Abbey, on
Revisiting The Banks Of The Wye During a Tour. July 13, 1798.“)
6 Пун назив је: „Ода: Наговјештаји бесмртности у сјећању на рано дјетињство.“ („Ode: Intimations
of Immortality From Recollections of early Childhood.“)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Jeлeнa Oтaшeвић

тљиво као компонента пјесникове хуманости. Стога он више саосјећа

са сиромашнима, несретнима, заборављеним и осакаћеним, него што

исказује било какво бунтовништво против узрока биједне судбине ли-

кова које приказује.

Тематска и идејна структура Вордсвортовог пјесничког опуса

види се већ у пјесмама у збирци

лирске баладе

(

lyrical Ballads

, 1798 –

прво издање, 1800 – друго издање), која представља афирмацију роман-

тичарског поетског израза Блејка и Бернса, а и формални облик објаве

новог књижевног правца – романтизма, захваљујући Предговору дру-

гом издању у коме су изнесене најважније поставке у погледу поезије.

Важно је истаћи да је, најприје, сам назив збирке

лирске баладе

крајње

сугестиван, и обједињује осјећајност, сугерисану ријечју ‚лирске‘, а по-

том и мисаоност, идејност, нарацију, кроз израз ‚баладе‘. У том сми-

слу, у оквиру збирке се врши класификација пјесама, најприје на тзв.

баладске, у којима препознајемо двије од поменуте три компоненте

Вордсвортове поезије уопште – мисаоност и веома дискретно уткану

осјећајност, било да је подстицана саосјећајност код читаоца, или да

пјесник сâм изоси своје осјећаје. Ријеч је о пјесмама са тзв. социјалном

тематиком, тј. приказом индивидуалних људских судбина, у којима је

помијешана наративна компонента са описима, како природе, тако и

самих ликова. Реалистичности доприноси Вордсвортов језик, тј. начин

описивања који се одвија на ‚језику којим људи заиста говоре‘ у свако-

дневној комуникацији.

Прилично репрезентативна за тзв. социјалне теме Вордсворто-

ве поезије је пјесма „Гуди Блејк и Хари Гил“

(„Goody Blake and Harry

Gill“). Написана је проширеном баладском строфом од два катрена, са

укупно шеснаест строфа и наизмјеничне риме (абаб), доследно спрове-

дене до краја, како би бар донекле оправдала назив ‚балада‘. У самом

наслову стоји напомена да је ријеч о истинитом догађају. Тону свако-

дневног говора доприноси неједнака дужина стихова, тј. познати ритам

баладског метра, а Вордсвортов циљ јесте да на тај начин што конкрет-

није прикаже ‚метаморфозу главног јунака од ‚снажног гонича стоке‘ до

скелета који се смрзава и цвокоће од зиме.

У пјесми доминирају два изузетно добра описа главних ликова,

старице Гуди Блејк и младог посједника Хари Гила. Пјесник почиње пи-

тањима: „У чему је проблем? / шта то мучи младог Хари Гила?“ (What‘s

the matter? / What is‘t that ails young Harry Gill?), што дјелује сасвим

спонтано, као да започиње најобичнији разговор. Овим питањима скре-

нута је пажња на јунака, његов неки проблем, почиње се

in medias res

односно, налик словенској антитези, својственој српској усменој тради-

цији, остварује се непосредна веза са ликом и нечему што га мучи, те

доприноси реалистичности ситуације у коју пјесник смјешта читаоца.

Хари Гил је млад, јак, румених образа, крупан, његов глас грми:

„његови образи бјеху румени попут црвене дјетелине / А његов глас као

7 Пјесма се први пут појавила у збирци

лирске баладе

у првом издању 1798. године.

8 Мејсон 2010: 48.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

улога природе у људском сазријевању кроз поезију вилијема вордсворта

глас тројице.“ (His cheeks were red as ruddy clover / His voice like voice
of three.) Толико се суновратио са те крупне слике на некога ко цвокоће
зубима, и само цвокоће од зиме, и нема тога чиме се може загријати:

Његови зуби осташе да заувјек цвокоћу,
Цвокоћу, цвокоћу, цвокоћу стално!
харију не фали јакни,
Дебелих сивих вунених јакни, и оних од фланела,
преко леђа је пребацио ћебе,
и толико капута да би и деветорицу загријао.

(That evermore his teeth they
chatter,
Chatter, chatter, chatter still!
Of waistcoats Harry has no lack,
Good duffle grey, and flannel fine;
He has a blanket on his back,
And coats enough to smother
nine.)

„

Гуди Блејк и Хари Гил“, 3-8

(„Goody Blake and Harry Gill“, 3-8)

Ванредно је упечатљив звук цвокотања Харијевих зуба: „Још њего-

ви зуби и вилица ламатају; / Попут прозорског крила на вјетру“ (Yet still
his jaws and teeth they clatter; / Like a loose casement in the wind). Таквих
сличица има посвуда у пјесми.

Потпуно супротна његовој првобитној снази и стасу је старица

Гуди Блејк, сама, згурена, ситне грађе и слабо ухрањена, слабо одјевена,
веома сиромашна, на први поглед сажаљења вриједна:

Гуди Блејк је била стара и сиромашна;
слабо ухрањена, и слабо одјевена,
и свак ко би прош’о крај њеног прага,
Могао је видјети колико је сиромашна.

(Goody Blake was old and poor;
Ill fed she was, and thinly clad,
And any man who passed her door
Might see how poor a hut she had.)

„Гуди Блејк и Хари Гил“, 21-24
(„Goody Blake and Harry Gill“, 21-24)

Старица је чекала прилику да упадне у посјед Хари Гила, и да у

своје крпене скуте прикупи нешто дрва за огријев. Хари ју је вребао и
ухватио на дјелу док је скупљала гранчице; Гуди Блејк му се окренула и
проклела га да се никада више не угрије:

Боже! који увијек све чујеш,
нека му никад више не буде топло!

(God! who art never out of hearing,
O may he never be warm!)

„Гуди Блејк и Хари Гил“, 99-100
(„Goody Blake and Harry Gill, 99-100)

Ако покушамо да пронађемо неку општеважећу поруку пјесме,

тешко је можемо означити као неку општу истину о животу, људима.
Иако у завршним стиховима пјесник опомиње фармере на искуство које
је Хари Гил имао са Гуди Блејк, убогом старицом, која га је проклела,
нема дубљег промишљања о социјалним аспектима те приче. Вордсворт
као да се у њој окушавао пјесничким вјештинама и пјесничком зана-
ту описа. људска биједа је општа категорија, чини се, са нијансама у
појединачним људским судбинама. Таква је и сирота Гуди Блејк, али и
низ других ликова из приповједно-лирске категорије пјесама

лирских

балада

. Ипак, сво вријеме смо, као читаоци, у живим бојама природе,