UNIVERZITET U NIŠU
MEDICINSKI FAKULTET
D I P L O M S K I R A D
ULOGA SANITARNO-EKOLOŠKOG INŽENJERA U
PROMOCIJI EKOLOŠKE BEZBEDNOSTI U ZAJEDNICI
Mentor: Student:
prof. dr Slađana Jović Žaklina Micaković
Niš, 2013.
vrši
monitoring
hladnog
lanca
vakcina
i
prati
kalendar
vakcinacije
i
uzima
materijal za
laboratorijske
analize
u
ustanovi
i
na
terenu,
bavi
se
intrahospitalnim
infekcijama i merama za njihovo sprečavanje i vodi medicinske dokumentacije i
evidencije.
5.
Socijalna medicina:
prati higijensko-epidemiološke prilike pod kojima stanovništvo živi i radi i
bavi se principima organizacije zdravstvene zaštite;
bavi se prikupljanjem podataka iz oblasti zdravstvene statistike i izrađuje
izveštaje u zdravstvu,
bavi se poslovima zdravstvenog vaspitanja i promocijom zdravlja.
6.
Laboratorija:
bavi
se
analizom
vode,
namirnica
i
predmeta
opšte
upotrebe
i
kontrolom
sterilnosti;
bavi se analizom uzoraka sanitarne hemije i toksikologijom.
7.
Radna sredina:
bavi se postupcima za proveru održavanja higijene u radnoj sredini, i
periodičnim ispitivanjima sanitarno-higijenskih uslova u radnoj sredini.
Promocija zdravlja
definiše kao „Proces osposobljavanja pojedinaca i društva da
kontrolišu faktore koji obezbeđuju zdravlje i da ga na taj način unaprede, predstavljajući se
tako kao osnovna strategija u posredovanju između ljudi i sredine u kojoj žive, povezujući
njihova lična opredeljenja i odgovornost društva za unapređenje sopstvenog zdravlja“
(SZO,1984).
Odgovornost za zdravlje nose: zdravstveni sektor, prosvetni sektor, socijalne
službe, ekološke, javne i komunalne službe i svi odgovorni za politički i ekonomski
razvoj.
Po Greenu, promocija zdravlja je kombinacija zdravstvenog vaspitanja i drugih
organizacionih, političkih i ekonomskih programa, dizajniranih da potpomognu promene u
ponašanju i životnoj sredini koje vode unapređenju zdravlja.
Operativne strategije u promocije zdravlja su:
2
1.
Izgradnja zdrave javne politike;
2.
Kreiranje podrške sredine;
3.
Jačanje akcije zajednice;
2
Ottawa Charter tor Health promotion
, WHO, Geneva, 1986.
2
4.
Razvoj ličnih veština;
5.
Međusektorska saradnja i
6.
Reorijentacija zdravstvene službe.
1. Ekološka bezbednost
Ekološka bezbednost (bezbednost životne sredine) predstavlja termin koji se koristi
za probleme koji povezuju stanje životne sredine sa interesima nacionalne bezbednosti. To
je tema koja sve više dobija na značaju, mada u svetu trenutno ne postoji visok stepen
saglasnosti o tome kako se ekološka bezbednost definiše, koje su pretnje njenoj stabilnosti i
koje su odgovornosti za preduzete mere. Problemi vezani za prirodne resurse i životnu
sredinu, koji oslabljuju kvalitet života i uzrokuju rastuću konkurenciju i tenzije, mogu
izazvati opasnost po nacionalnu bezbednost.
Ekološka bezbednost obuhvata razmatranje problema koji se tiču nedovoljnih
količina prirodnih resursa, degradacije životne sredine, biološke opasnosti, a koji mogu
dovesti do sukoba. Metode rešavanja ovih problema podrazumevaju primenu ekološki
opravdanih tehnologija (korišćenje obnovljivih resursa sa ciljem smanjenja potrošnje resursa
uopšte, smanjenje nastajanja otpada i recikliranje nastalog otpada itd), politike održivog
razvoja, pravnih i ekonomskih instrumenata u oblasti životne sredine itd.
Ekološka bezbednost je usredsređena na prevenciju sukoba vezanih za ugrožavanje
životne sredine, na dodatnu potrebu oružanih snaga da se zaštite od ekoloških opasnosti i na
sanaciju štete nanete životnoj sredini. Uslov ekološke bezbednosti je stanje u kojem postoji
održiva interakcija društvenih sistema i sistema životne sredine, u kojem svi pojedinci imaju
ravnopravan i razuman pristup dobrima koja proističu iz prirodne sredine i u kojem postoje
mehanizmi za rešavanje ekoloških kriza i konflikata.
Degradacija životne sredine i nedostatak resursa na lokalnom i regionalnom planu
(pogoršani porastom broja stanovnika, nepravednom raspodelom bogatstava i globalnim
promenama u oblasti životne sredine) bitni su faktori koji mogu da stvore ili pojačaju
opasnost po nacionalnu bezbednost u smislu političke nestabilnosti ili nasilnog sukoba ili da
joj doprinesu. Migracije stanovništva prouzrokovane očiglednom degradacijom životne
sredine sve se češće pojavljuju kao nov problem, i može se očekivati da pojačaju već
postojeće tenzije.
Na primer, poplava i nuklearna havarija imaju jednu zajedničku osobinu: obe pojave
predstavljaju pretnju bezbednosti štetom koju mogu naneti životnoj sredini. Pošto priroda ne
3
Neke od ovih pretnji sagledane su i regulisane postojećim međunarodnim
konvencijama koje je Srbija ratifikovala ili je ratifi kacija u pripremi.
Da bi se osigurala bezbednost životne sredine, neophodne su fundamentalne
promene u shvatanju života, privrede i kulture (UNDP, 2003). Bezbednost životne sredine je
bezbednost građana od:
neodgovornog zagađivanja vazduha, voda, zemljišta i biljnog i životinjskog sveta;
neodgovornog korišćenja prirodnih resursa (vode, riba, mineralnih sirovina);
neefikasnih institucija za sprovođenje zakona.
Bezbednost životne sredine se uspostavlja:
uvažavanjem činjenice da je bezbednost životne sredine značajan deo regionalne
saradnje i globalnih spoljnopolitičkih odnosa;
jačanjem sektora životne sredine i održivog korišćenja (a ne samo eksploatacije)
prirodnih resursa;
uvažavanjem potrebe za uspostavljanjem sistema za ranu najavu od prirodnih
katastrofa i reagovanje u slučaju hemijskih udesa;
uvažavanjem potrebe da se uvode čistije tehnologije i proizvodnje kroz mehanizme
suzbijanja daljih klimatskih promena;
realizaciji strateških procena uticaja na životnu sredinu u svim procesima planiranja;
uvažavanjem partnerstva građana sa institucijama vlasti na svim nivoima, sa
industrijom i biznisom, sa nevladinim organizacijama;
rešavanjem problema decenijskog negativnog ekološkog nasleđa (pre svega u oblasti
otpada i otpadnih voda).
5
