ULOGA UČITELJA U RADU SA UČENICIMA SA PROBLEMIMA U
PONAŠANJU
Jelena Gajić, Maša Đurišić
OŠ „Veselin Masleša“, Beograd
Rezime:
Škola je osnovna i jedna od najznačajnijih institucija vaspitanja u savremenim
društvima. Stoga je vaspitni rad u školi od velikog značaja i njemu treba posvetiti mnogo više
pažnje nego što je to slučaj u našoj obrazovno-vaspitnoj praksi, posebno u poslednje dve decenije
kada je došlo do izražene krize svih društvenih vrednosti, što se odrazilo i na stanje u školi i
rezultiralo pojavom sve većeg broja učenika sa problemima u ponašanju. Škole pružaju mogućnost
ranog otkrivanja odstupanja u zdravom razvoju, predviđanja budućih problema u ponašanju i
sprovođenja primarno preventivnih i rano interventnih aktivnosti. Vrlo je važno da ustanove
preventivno deluju, što je pre moguće, jer svako odlaganje rešavanja problema može dovesti do
njegovog porasta, odnosno do dubljeg razvoja problema u ponašanju. Škola može pružiti
sveobuhvatan, sistematičan i pristup na vise nivoa koji podrazumeva identifikaciju, procenu,
prevenciju i druge intervencije kada su u pitanju odstupajuća ponašanja uz dobru saradnju učitelja,
stručnih saradnika i roditelja. Sve to podrazumeva dodatnu edukaciju učitelja, osposobljenost za
rad sa svakim detetom, partnerski odnos sa roditeljima, prilagođavanje programa svakom detetu,
izradu stimulativnih programa za decu kojima je potrebna podrska i zastupljenost timskog rada u
svim oblastima obrazovno-vaspitnog procesa.
Cilj ovog rada jeste da ukaže na važnu ulogu učitelja u radu sa učenicima sa problemima u
ponašanju. Učitelji su ključni faktor ranog prepoznavanja učenika sa problemima u ponašanju i
imaju izuzetno važnu ulogu u prevenciji problema u ponašanju. Takođe, ističemo potrebu za
aktivnijim usmeravanjem Učiteljskih fakulteta na programe prevencije i davanju kompetentnosti
učiteljima za primenu pedagoških mera u oblasti problema u ponašanju.
KLJUČNE REČI
: učitelj, uloga, kompetencije, problemi u ponašanju, prevencija
UVOD
Poslednjih desetak godina vaspitači, učitelji i nastavnici primećuju da se povećava broj dece sa
problemima u ponašanju. Koncept problema u ponašanju pokriva širok dijapazon ponašanja i
manifestuje se u vidu: nemogućnosti integracije deteta u vršnjačku grupu, jakim napadima besa,
izraženoj neposlušnosti, otporu prema autoritetima, agresivnom ponašanju prema drugoj deci,
trajnom negativističkom, neprijateljskom i prkosnom ponašanju prema vaspitačima i saradnicima i
dr. (Kojić i Markov, 2011).
Proučavanja različitih oblika problema u ponašanju učenika osnovne škole-bežanje sa časova,
tuče, slab uspeh, ometanje nastave, nepoštovanje školskih pravila, nedisciplina, hiperaktivnost,
ispoljavanje agresivnog ponašanja, sitne krađe i sl., čini se kao istražena tema mnogih naših i
stranih istraživanja, ali to pitanje je sve aktuelnije. Problemi mogu biti različitog stepena, težine i
ozbiljnosti. Možemo govoriti o onim sitnim, svakodnevnim problemima (nemirno ponašanje na
času, rasejanost na času) i o onim težim, ozbiljnijim problemima (napadi besa, krađe, tuče i dr.)
(Gašić Pavišić, 1996). Škola, kao mesto u kojem učenik provodi veliki deo svog detinjstva, pruža
mogućnost ranog otkrivanja odstupanja u zdravom razvoju, predviđanja budućih problema u
ponašanju kao i sprovođenja primarno preventivnih i rano interventnih aktivnosti, i upravo iz tih
razloga ona se smatra jednim od najvažnijih činilaca koji utiče na zdravo formiranje mlade ličnosti.
Ponašanje učenika u razredu u velikoj meri utiče na ostvarivanje nastavnih ciljeva i zadataka,
ali i na razrednu klimu, i iz tog razloga predstavlja važan činilac u radu svakog učitelja. U cilju
blagovremenog uočavanja simptoma problema u ponašanju kod učenika i preduzimanju
odgovarajućih vaspitnih i preventivnih mera, škola treba da posveti pažnju praćenju i posmatranju
ponašanja i aktivnosti učenika, savetodavnom radu sa učenicima, donošenju jasnih pravila i primeni
istih, usavršavanju nastavnika, saradnji sa roditeljima i dr. Bez dodatne podrške i pomoći učitelja,
učenici s problemima u ponašanju imaju vrlo malo mogućnosti za uspešan tok školovanja i
odrastanja jer se, bez obzira na to o kojim je problemima reč, po pravilu radi o obeležijima
ponašanja koja bitno umanjuju mogućnosti dece da dostignu zadovoljavajući akademski i socijalni
razvoj (Burke i sar., 2009). Učitelji imaju izuzetno važnu ulogu u prevenciji problema u ponašanju,
i oni su ključni faktor ranog prepoznavanja učenika s problemima u ponašanju. Iz tog razloga
neophodno je da se učitelj što više angažuje, upozna ličnost deteta, njegov emocionalni život i
pokuša da otkrije uzroke detetovog ponašanja (Gašić Pavišić, 1996).
Učenici sa problemima u ponašanju u školskoj sredini
Osnovna škola je period intezivnog razvoja deteta, njegove socijalizacije, stvaranja stavova,
obrazaca ponašanja i sl. Boraveći svakodnevno u školi, kroz interakcije sa vršnjacima, učenik
formira svoje stavove, razvija svoju individualnost, razmišljanja, kreira sliku o samom sebi,
upoznaje prijatelje, te time i može manifestovati pojavne oblike problema u ponašanju. Mnogi
problemi u ponašanju, koje učenici ispoljavaju, znatno remete uobičajenu i poželjnu školsku klimu,
agresivne oblike ponašanja u socijalnim odnosima, istovremeno i neprihvaćena od strane vršnjaka,
ali i da kombinacija nepoželjnog socijalnog ponašanja i vršnjačke odbačenosti čini najrizičniju
grupu za ostvarivanje lošeg školskog uspeha (Jelić, 2013).
Pozitivna klima u školi, kvalitetni odnosi između učenika, nastavnika i učenika, pružanje
podsticaja i motivacija, razumevanje, adekvatna kontrola i nadzor, interaktivne metode i oblici
rada... mogu imati protektivnu funkciju u redukovanju problema u ponašanju i boljeg postizanja
uspeha učenika. Obrazovno-vaspitni proces, ukoliko je pravilno usmeren, redukuje, kanališe i
ublažava brojne negativne socijalizacijske činioce koje mlade osobe vode u svet štetnih i društveno
neprihvatljivih oblika ponašanja. Najuspešniji pristup prevenciji problema u ponašanju je onaj koji
obuhvata sve ljude u školi, i učenike i osoblje, koji počinje rano, još na predškolskom uzrastu, koji
prožima celokupni obrazovno-vaspitni program, a ne ograničava se na pojedine učenike ili pojedine
predmete ili časove, koji je usmeren na izgradnju pozitivne klime u školi i podstiče i nagrađuje
pozitivno ponašanje. Preventivni programi su uspešniji kada imaju podršku učitelja, roditelja i
društvene sredine u kojoj se škola nalazi.
Uloga škole u prevenciji problema u ponašanju
Škola kao obrazovno-vaspitna institucija raspolaže značajnim kapacitetima koji joj
omogućavaju da razvije jedan sveobuhvatan sistem podrške koji uvažava potrebe svih učenika. Ona
ima mogućnost da sistematski i planski realizuje različite aktivnosti u cilju podsticanja prosocijalnih
obrazaca ponašanja i sprečavanja razvijanja različitih oblika problema u ponašanju (Šaljić, 2015).
Škola raspolaže brojnim mogućnostima za podsticanje dečjeg razvoja, kreiranje pozitivnog
okruženja, uočavanje prvih znakova problema u ponašanju učenika i pravovremeno i adekvatno
reagovanje u cilju sprečavanja njihovog daljeg razvoja (Bašić, 2009).
Osnovni pristupi koji se primenjuju u školskim programima usmerenim na redukovanje
problema u ponašanju učenika i unapređivanje pozitivnog ponašanja su:
1) pristup usmeren na učenike, koji je usmeren na promene u ponašanju, znanju, veštinama,
stavovima i uverenjima učenika (npr. informisanje i instruiranje, individualno i grupno savetovanje,
mentorstvo);
2) pristup usmeren na celu školu koji podrazumeva promene u organizaciji i načinu
funkcionisanja škole, ustanovljavanje pravila ponašanja u školi i primenu savremenih metoda i
oblika rada;
