1
1.УВОД
Много је књига написано о сарадњи породице и школе, али се све у
суштини своди на исто: родитељи треба што више да буду укључени у васпитно-
образовни систем школе, да што чешће разговарају са учитељем и да заједно са
њим решавају проблем детета.
Један од примарних задатака сваког учитеља јесте управо сарадња са
родитељима. Успешност сарадње школе и породице у многоме зависи од
комуникационе комплетности оба субјекта, укључујући ученике као важне
партнере у подстицању, одржавању и унапређивању њихове кооперације.
Партнерски однос подразумева и подједнаке одговорности и обавезе према
ученику: и родитеља и учитеља. Само удруженим снагама они могу да допринесу
квалитетном образовању и васпитању. Јер, кад ученик увиди да се његови
родитељи занимају за школу, проблеме у школи, желe да помогну и да буду
друштвено корисни, онда ће и само дете школу да схвати озбиљније и само ће се
трудити да да свој допринос. Погрешно је мишљење родитеља да ако су често
присутни у школи да ће њихово дете да се осећа неугодно због тога, да ће оно и
његови вршњаци, чак и учитељи, имати осећај да родитељи желе да га надгледају.
Родитељи треба да увиде важност партнерства са школом, при чему је улога
учитеља да му у томе помогне.
Погрешна је, иако нажалост доста устаљена, логика родитеља који
сматрају да, ако им дете има добре оцене у школи, они немају потреба чак ни да
долазе на обавезне родитељске састанке. Неретко се дешава да разредни
старешина по три-четири пута заказује родитељске састaнке на којима се, опет,
узастопно појави само пар родитеља, углавном они исти. Разлози за слаб одазив
родитеља су углавном презаузетост родитеља пословима, неблаговремена
обавештеност (деца често не кажу родитељима за састанак због лоших оцена или
лошег понашања) и незаинтересованост родитеља да дођу у школу.
Родитељи најбоље познају дете, док учитељ треба да упозна ученика. Зато
родитељ треба да помогне учитељу да се лакше снађе и упозна га са својим
дететом. Родитељи треба да буду што објективнији и искренији, да без увијања
кажу како учитељи најбоље могу да дођу до детета, како могу да га придобију да
сарађује у току наставе.
Дете школске доби развија се у интеракцији разноврсних фактора.
Породица и школа су најважнији. Посебно ако међусобно нису супротстављени и
ако између њих постоји добра комуникација и сарадња. Због тога је неопходно да
породица и школа међусобно делују, а не да школа, као што се то дешава, има
приоритет.
2
У овом раду биће указана неопходност или разлози сарадње породице и
школе, затим, услови или претпоставке успешне сарадње, ометајући фактори и
начини како да се сарадња школе и породице унапреди, као и на улогу учитеља у
успостављању те сарадње.
Свакодневно искуство показује да је добра повезаност школе и куће
ученика пресудна за боље привикавање на школски живот, боље резултате у
учењу, превенцију проблематичног понашања, веће амбиције око наставка
школовања. Често се комуникација између школе и породице своди на то да
учитељи треба да пруже информацију и знање, а дужност родитеља је да подстичу
децу на стварање радних навика које ће омогућити да се то знање усвоји. Било би
једноставно да је заиста тако! Свакодневно искуство и бројна истраживања
недвосмислено говоре да укљученост родитеља у школски живот и подучавању
властитог детета има врло важан утицај на његов успех у школовању и усвајању
социјалних вештина. Другим речима, када школа и породица делују заједно,
ученици граде темељ, не само за успех у школи, него и у каснијем животу. У
школама које негују партнерски однос са родитељима и заједно са њима деле
одговорност за дететово учење, родитељи се више укључују у дететово учење и
пружају већу подршку школи. Партнерски однос пружа учитељима праву
прилику да се увере да родитељи брину о учењу своје деце и подстичу позитивне
ставове у школи и учењу, што им увелико помаже у њиховим настојањима да
деци пруже што боље образовање.
Управо због тога, сврха овог рада је да се подстакну породица и школа,
првенствено учитељи на размишљање и размену идеја о подстицању или даљем
развоју већ постојеће сарадње, које би придонело још бољем успеху и напретку
деце у школи и изван ње.
4
2. Циљ сарадње је да се пружи помоћ породици у реализацији њене васпитне
функције.
3. Кроз сарадњу породице и школе треба обезбедити услове за оптималан
развој детета.
4. Сарадњом треба стварати услове за реализацију циља васпитања.
5. Циљ сарадње одређује се и кроз навођење конкретних подручја рада:
међусобно информисање, педагошко образовање родитеља, ангажовање
родитеља у остваривању задатака школе.
Одређујући појам сарадње породице и школе Савићевић полази од става да је
циљ васпитања јединствен, а да су задаци и начини њиховог остваривања оно
што је специфично и по чему се разликују фактори који учествују у процесу
васпитања.
Одређење појма сарадње породице и школе Малеш заснива на ставу да
родитељи и наставници треба да сарађују ради добробити деце.
Други аутори истичу да је за успешну сарадњу битна социјална перцепција –
квалитет доживљаја властите личности и опажања других особа; емоционални
ставови - осећања према другим људима; емпатија – уживљавање у положај друге
особе. (Грандић, 2001, 282)
2.3.
Планирање сарадње породице и
школе
У плану свог годишњег рада школа обезбеђује целокупну сарадњу са
породицом. Свака школа према својим могућностима, образовном нивоу
родитеља и васпитно-образовним проблемима са којима се најчешће сусреће
планира облике сарадње. Постоје више облика сарадње који се приликом
планирања могу узети у обзир:
1. Индивидуални контакти(посете, дописивање...)
2. Родитељски састанци
3. Опште и педагошко образовање и усавршавање (школа за родитеље,
курсеви, семинари, трибине, ...)
4. Организација значајних акција школе (радне акције, свечаности,
приредбе, изложбе...)
5. Саветовалишта
6. Библиотеке за родитеље
7. Учешће родитеља у осталим видовима живота и рада школе.
5
У састављању општег плана за сарадњу породице и школе, требало би да
учествују представници родитеља, директор и стручни органи школе – дају нацрт
сарадње.
Приликом планирања сарадње породице и школе нужно је водити рачуна о
овим чиниоцима:
Обухватити планом и програмом рада сва подручја значајна за успешну
сaрадању родитеља и учитеља и за максимално постизање васпитно-
образовних резултата.
Водити рачуна о томе колико ће бити договорених састанака, и колико
ће се на којима о појединим питањима расправљати.
Прилагодити све форме сарадње узрасту ученика, врсти школе и
образовном нивоу родитеља.
Повезивати градиво појединих образовних подручја тако да она
представљају логичку целину која учитеље чини сигурнијим, вештијим
и ефикаснијим у међусобним контактима, контактима са средином и
ученицима.
Договорене састанке, састанке на којима се говори о успеху и владању,
не би требало држати често, одвојено од осталих активности,
независно од оног што се постиже на образовном плану родитеља и
наставника.
У изради плана рада водити рачуна да се не тражи више од родитеља.
Све форме сарадње требало би временски подесити тако да сви могу
несметано да их посећују, свестрано се у њима ангажују и дају свој
прилог међусобној сарадњи.
Садржај рада са родитељима могао би се прилагодити условима у
којима ради школа и наставници, као и условима у којима живе
родитељи.
Садржај сарадње прилагодити основним облицима који су већ
испробани у социјалном раду.
Када се планира сарадња породице и школе добро је имати на уму и то
које су форме сарадње родитељи и учитељи до сада највише ценили.
Вишегодишња искуства наших и страних педагога показују да су за родитеље и
учитеље најприхватљивије оне форме сарадње које доприносе проналажењу и
отклањању суштинских проблема који коче нормалан васпитно-образовни рад у
породици и школи, које омогућавају усавршавање родитеља и учитеља у њиховом
раду и које им помажу да се боље упознају и схвате једни друге.
7
У оквиру планираног броја часова разредне старешине могу организовати:
родитељске састанке, једном у два месеца. Честа је пракса да се одељенски
састанци одржавају истовремено када и разредни или општи састанци, али
никада у дужем трајању од једног сата. У оквиру њих се комбинују садржаји
који се односе на опште информације које се односе на све родитеље и део
педагошког образовања родитеља;
јaвне часове, полугодишње. Сваки пут се могу организовати из другог
предмета. На тај начин би у току четири године школовања могли бити
организовани часови из свих или свих важнијих предмета;
групни рад са родитељима једном полугодишње. На ове разговоре могу
долазити и други стручњаци из школе: школски педагог, психолог, лекар,
поједини предметни наставник. Треба избегавати да се позивају само родитељи
слабијих ученика и да успех у школи буде једина тема разговора на групним
састанцима;
састанке савета родитеља одељења, на којима не морају присуствовати увек
разредне старешине или учитељи. Ако би присуствовали два пута
полугодишње (на почетку сваког полугодишта и у оквиру важнијих
манифестација), то би било довољно и за одржавање састанка овог тела;
индивидуалне разговоре у школи, за које је потребно највише времена. У
оквиру тзв. „дана отворених врата школе“ сусрети могу бити петнаестодневни,
у недељи када и сам учитељ има поподневне часове. У току фебруара и јуна
организовати само по једном овакав облик рада;
посете домовима ученика, у трајању од једног сата, могу бити једном месечно,
изузимајући јануар и јуни када се ради краће. Под претпоставком да се
годишње обилази 8 домова ученика, у току четворогодишњег периода разредни
учитељи би обишли домове свих својих ученика.
Без обзира да ли план и програм сарадње прави само разредни старешина или
савет родитеља појединог одељења, њега треба да упознају сви родитељи на
почетку школске године. Тек када га упознају у целини и прихвате, могу бити и
одговорни за његово остваривање. Један од начина да се и најпрезаузетији
родитељи укључе у сарадњу са просветним радником, јесте да се упознају са
својим годишњим обавезама у тој сарадњи и њиховим временским трајањима.
8
Према плану сарадње просветних радника, план родитеља би био следећи
(
Табела 2
.):
Табела 2.
Временске обавезе родитеља
ОБЛИЦИ САРАДЊЕ БРОЈ ДОЛАЗАКА БРОЈ
ЧАСОВА
Родитељски састанци 5 5
Јавни часови –приредбе 1 1
Учешће у групном раду 1 1
Индивидуални разговори 2 1
УКУПНО: 9 8
Из датог плана се види да сваки родитељ ученика у просеку не би био
ангажован у сарадњи са резредним старешином свога детета ни један сат месечно.
То је минимум који се може очекивати од сваког родитеља.
Када се овакав план и програм анализита на почетку сваке школске
године, мали број родитеља изостаје због „оптерећености“ другим обавезама,
породичним или професионалним. Овакво информисање родитеља омогућава да
се према претходном договору, само пар дана пре појединог сусрета, родитељи
подсете на дан и време сусрета. Тада се ретко догађа да се родитељи не одазову на
сарадњу и кад је само један родитељ у породици.
Планирање родитељских обавеза према сарадњи са просветним радником,
даје утисак да се и овај део програмских задатака школе оставарује систематски,
професионално и одговорно. Свако друго обавештавање и позивање родитеља да
се, када је то потребно школи и згодно просветном раднику, одазову на сарадњу,
јесте инпровизација, унапред осуђена на делимичан или потпун неуспех.
(Продановић, Лунгиновић, 1990,67-70)
10
2.5. Значај сарaдње породице и школе
У склопу бројних и различитих утицаја на младу личност, породица је била
и остала изузетно значајан фактор и најсигурнији сарадник школе, па су
васпитно-образовни утицаји заједничка брига и једних и других. Они могу својим
радом да појачају позитивно деловање свих осталих фактора васпитања, а својим
пропустима у раду могу да отворе врата за њихово негативно деловање.
Циљеви и задаци васпитања у нашем друштву су јединствени и
представљају заједнички задатак и заједничку обавезу свих васпитних чинилаца, а
школе и порoдице посебно, па је природно да их треба заједнички планирати и
остваривати. У условима јединственог васпитно-образовног деловања породице и
школе, не сме бити размимоилажења између родитеља и учитеља, као
представника школе. Међутим, породица није довољно оспособљена да може
решавати бројна и разноврсна питања из области васпитно-образовне
проблематике. Зато јој је неопходна помоћ школе. С друге стране, школа не може
довољно да познаје особености и карактеристике сваког детета, па је спутана у
доношењу адекватних оцена о стању и породичним приликама. Због тога је
неопходно да породица и школа координисано делују, а не да школа, као што се
то често дешава, има приоритет.
Породично васпитање има значајне задатке у неговању осећања , стварању
среће и задовољства личности, у формирању правилних ставова према животу и
раду, у потпунијој социјализацији личности.
Педагошке последице неповољне породичне ситуације ученика могу бити
крупне и далекосежне. Педагошко-психолошка истраживања утврдила су високу
корелацију између социо-економског стања породице и школског успеха ученика.
Посебан хендикеп доживљавају деца растављених родитеља, а бројни су и други
проблеми у породици који резултирају педагошким последицама. Сви они
заједно, мање или више, утичу на учеников рад и понашање у школи и на њихов
статус у ученичком колективу.
Сарадња породице и школе не састоји се само у томе што школа помаже
родитељима да боље извршавају своје задатке у васпитању деце. Родитељи треба
да доживљавају школу као нешто своје, да је уграде у сферу својих интерсовања.
Они треба да буду адекватан фактор у овој сарадњи, јер ће најбоље помоћи школи
ако учествује у решавања низа сложених проблема везаних за живот и рад у
школи. Морају бити свесни улоге коју школа има у васпитању и образовању
њихове деце, а такође се морају интересовати за њен рад и њене резултате које
постиже у васпитању и образовању деце.
11
Свакодневна пракса полази од тога да су породица и школа
заинтересоване за ту сарадњу и очекују од ње много. Родитељи очекују да од
школе добију помоћ у васпитању своје деце. Школа указује родитељима на
потребу усклађивања породичног и школског васпитања, упознаје родитеље са
реформама у школи, указује им на потребу стицања знања из педагогије и
психологије, упућује их на начине помагања деци, како би савладали технику
учења, и стекли радне навике. Такође, школа очекује активну подршку родитеља
и непосредне друштвене средине, да би могла да испуни све своје друштвене
обавезе и посебно да осигура услове за свестран развој личности, што је
приоритетан задатак свих фактора васпитања и образовања.
2.6. Улога одељенског старешине у сарадњи
породице и школе
Школа и родитељи у првом реду, сарађују путем одељенског старешине.
Он је посредник и веза између родитељског дома и школе. Од његове умешности,
става, такта, спремности да се ангажује у организацији ове сарадње у највећој
мери ће зависити обим и квалитет заједништва школе и родитељског дома.
Школа својим годишњим планом предвиђа и облике сарадње са
родитељским домом, али је организација углавном препуштена одељенском
старешини. Он успоставља сарадњу, комуницира са родитељима, преноси њихове
примедбе на рад наставника одељења, посредује у преношењу школских порука
на родитељски дом, посећује ученике, прикупља информације о породичним
приликама ученика. За успешну сарадњу неопходно је да одељенски старешина
добро упозна породицу ученика, како би могао правилно да процени у чему му
породица може помоћи, а у чему му одмаже.
Често се дешава да поједине одељенске старешине питање сарадње
преуско схватају, па га, као последица тога, преуско и решавају. Често се дешава
да главни циљ такве сарадње буде обавештавање родитеља, нарочито када се
ученику нешто лоше спрема у вези са учењем или дисциплином, како сама школа
не би преузела на себе сву одговорност. С друге стране, неке одељенске
старешине своде сарадњу са родитељима на тражење материјалне помоћи за разне
школске потребе. Све то битно умањује и омаловажава значај и потребу сарадње,
чији дубљи смисао увек треба имати у виду.
13
образују и васпитавају младе. П. Мандић сматра да такве предрасуде постоје међу
родитељима и због тога што образовање наставника не одговара динамичним
потребама наше школе и друштвеним захтевима који се постављају позиву
васпитача. Још увек није спроведена селекција кандидата за наставнички позив,
школовање наставничког кадра траје релативно кратко, наставничке стручне и
педагошко-психолошке квалификације нису довољне, обавезе наставника нису
јасно прецизиране и прецизно нормиране.
Због свега тога улога одељенског старешине још више добија на значају,
јер треба прво придобити поверење родитеља и приволети их на сарадњу, јер су
тек онда остварени услови за конструктивну, ефикасну и међусобну сарадњу.
(Грандић, 2001, 287-290)
2.7. Принципи сарадње породице и школе
У свим областима људског живота и рада постоје одређене законитости
које стручњаци морају познавати да би успешније обављали своје професионалне
задатке.
У сарадњи са родитељима користе се познати андрагошко-дидактички
принципи, прилагођени специфичним условима, у којима сви који раде с децом у
породици и васпитно-образовној установи, заједнички постижу боље резултате.
Познавањем основих принципа треба обезбедити добре сарадничке односе, како
би се родитељи не само одазвали на сарадњу већ и активнијем учешћу у њој
допринели правилнијем подизању и васпитавању свога детета.
Да би сарадња између одељенског старешине и ученичких родитеља била
добра и успешна, потребно је да се заснива на поштовању неких начела.
Продановић и Лунгиновић (1980) нарочито скреће пажњу на следеће: поштовање
личности родитеља, успешно коришћење времена, корисност, ослонац на
искуство родитеља и тактичност.
14
2.7.1.Поштовање личности родитеља
Поштовање личности родитеља
односи се на уважавање природе и
појединачних карактеристика личности сваког родитеља посебно. У односима са
сваким родитељем треба имати у виду да постоје различити ставови, мишљења,
искуства, образовања, начини сагледавања и решавања васпитних проблема. У
сарадњи старешина мора бити поверљива особа јер само на тај начин може се
сазнати суштина тешкоћа проблема неког ученика. У противном, разговор са
родитељем није искрен, па због тога родитељи скривају праву истину о свом
детету. Треба имати у виду да нису сви проблеми за јавно изношење, због чега
многе старешине, поступајући исправно, прибегавају појединачним разговорима и
другим непосредним односима са родитељима.
У сарадњи одраслих особа посебно је важно њихово међусобно
поштовање. Родитељи су одрасле, зреле особе које имају већ одређену друштвену
афирмацију, задатке и одговорности у нашем целокупном животу. Свако од њих
организује свој породични живот онако како може, хоће и зна.
Сви који са децом и омладином раде у току дана често ће бити у ситуацији
да са родитељима измењују своја запажања о њиховом раду и понашању,
указујући им и на оно с чиме одрасли могу, али и не морају бити у потпуности
задовољни. Овај принцип налаже да све што се жели саопштити родитељима о
њиховом детету, мора бити само у оквиру личног контакта и без присуства било
кога са стране.
Поштовање родитеља допринеће да се они вежу за организатора сарадње и
са вољом и поверењем прихватају оно што им се предлаже и о чему су се
заједнички договорили. Родитељи морају бити убеђени да сви они који раде у
школама, не само да су стручњаци за образовање већ и васпитање њихове деце, те
су отуда и први саветодавци породици како би се деца и млади јединственије
подизали и васпитавали у породици и васпитно-образовној установи.
Када се на било који начин не покаже довољно поштовања према
родитељима, они почињу да избегавају сваку даљу сарадњу, што има одраза на
рад и понашање васпитаника и ученика.
Непоштовање овог принципа је најчешће када се о понашању и раду
појединог детета не говори само пред његовим родитељима већ и пред другим
лицима, када се не поштује њихово мишљење или се не поступа у складу са
захтевима и другим принципима.
16
2.7.3.Корисност
Начело корисности
у вези је са очекивањима и дејствима сарадње
родитеља и одељенског старешине. Уколико родитељи налазе да од те сарадње
нема много користи, онда се старешини обраћају само када морају и то више из
видних разлога. Дакле, учесталост обраћања родитеља може бити показатељ
ваљаности и делотворности сарадње.
Када родитељи процене да од сарадње са стручњацима из васпитно-
образовних установа имају користи, они ће се не само одазвати на све позиве, већ
ће и самоиницијативно долазити.
Задовољавање овог принципа обавезује да се родитељима никада не даје
било каква информација, а да није пропраћена мишљењем меродавних о томе шта
је томе узрок и шта треба предузети у породици с једне, и школи са друге стране,
како би се оно што је позитивно успешно развијало, а негативно сузбијало,
спречавало или усмеравало у позитивном правцу. Родитељ ће имати користи од
сарадње ако одлазећи са разговора кући, како каже Макаренко, може сам за себе
да закључи у смислу „сад ми је јасно зашто је то тако и знам шта даље требам да
радим.“
Принцип корисности обавезује све сараднике родитеља да посебну пажњу
посвете избору информација које ће покренути чланове породице не само на
размишљање о ономе што су сазнали, већ и на предузимање конкретних мера са
своје стране.
Када год се процени да се родитељи недовољно одазивају на сарадњу или
су за њих незаинтересовани, узроке првенствено треба тражити у њеним
организаторима, па тек онда у родитељима.
17
2.7.4.Коришћење искуства родитеља
Начело коришћења искуства родитеља
у непосредној вези је са
поштовањем личности родитеља. Пошто родитељи држе до тога да своје дете
најбоље познају, јер су пратили његов развој од рођења, никако се не би смело
догодити да старешина то омаловажава. Осим тога, треба имати у виду да
родитељи имају велике тежње и очекивања од свог детета, да су склони
увеличавању способности детета, а прикривању неких недостатака. Нарочито су
неправични када нису имали прилике да своје дете упоређују са другом децом.
Међутим, како дете одмиче у школовању, они све више добијају напристрасније
представе о њему. Родитељи припадају и различитим занимањима. Неки су
васпитавани на овај, а неки на онај начин. Све то има утицај на различитост
њихових васпитних ставова.
Примена овог принципа најчешће долази до изражаја у личним
контактима. Пре почетка разговора о поједином детету или ученику, полази се од
тога да они који раде с њим у току дана или недеље мање га познају него његов
родитељ, родитељ познаје своје дете, његове могућности, стечене навике, жеље,
омиљене активности. То познавање је скоро увек емотивно обојено и засновано на
личном критеријуму. Један од разлога је и тај што немају довољно могућности да
своје дете упоређују са другом децом када су у питању знања којима располаже,
способности или понашања.
Родитељи су врло осетљиви када им се говори о њиховом детету као о
њима непознатој личности. Такав став просветних радника отежава добре
сарадничке односе са њима, те је неопходно у већој мери поштовати знања и
искуства који они имају, посебно када их је потребно ангажовати у решавању
проблема насталих у развоју њихове деце.
Како просветни радници не могу увек бити сигурни да ли родитеље
упознају са нечим што они већ знају или је то нешто ново у развоју њиховог
детета, добро је да се разговор заснива на жељи да се користи већ постојеће
родитељско знање и искуство. Добри познаваоци сарадње са одраслима и искусни
практичари сматрају да није никада сувишно у току самог разговора чешће
служити се изразима, као што су: „да Вас подсетим...“, „Ви то вероватно већ
одавно знате...“, „сигурно да Ви боље знате своје дете од нас...“ и слично.
Просветни радници треба пажљиво и стрпљиво да саслушају шта њихов
саговорник излаже. Многи искази родитеља су драгоцени за упознавање услова
живота у породици ученика, а тиме и незаменљив извор сазнања о њему самоме.
19
2.
Правило које се може означити као
пројектовање
. Приликом
свакодневних или ређих, случајних или намерних сусрета са родитељима, веома је
важан не само израз лица већ и став у целини просветних радника.
Пријатан и благ израз лица са осмехом на уснама, спремност да се увек
изрекне пар лепих речи, саслуша мишљење или предлог, учиниће да и родитељи
узврате истом мером: израз лица којим се поздравља пријатељ, саслуша мишљење
или предлог. Ово је довољно за успостављање сарадничког контакта без чега нема
међусобног разумевања или поверења.
Када се о овоме не води рачуна, избегава се поглед у очи, мрзовољно и
успут поздравља незаинересованим изразом лица, родитељи ће одговорити истом
мером. Контакт може да се не успостави ни после дужег разговора у коме је
родитељ најчешће врло пасиван јер само клима главом и ћути. Пројектовање се
односи и на ток разговора. Ако, на пример, разредни старешина код ученика
истиче и добре особине, поред испољених слабости, и родитељи ће нехотице
поступати исто: и када нису задовољни неким појавама у школи или ставовима
учитеља, потрудиће се да истакну како познају и оно што је добро у раду школе.
Правило пројекције у вези је са скривеним механизмом који несвесно
управља спољним или манифестним понашањем. Како ти механизми делују и
како се њих постаје свестан, да би се они ставили под контролу и тиме омогућили
успешно општење између две особе, према Братанићу, доста је сложено питање.
Углавном, када је у питању једна личност, реч је о ономе чега најчешће нисмо
свесни, а управо то у великој мери управља нашим понашањем.
Тако ће принцип тактичности који први примењује просветни радник у
сарадњи са родитељима, бити иницијатива за тактичност и родитеља у неопходној
сарадњи, а све у циљи да се што правилније подижу деца и млади у породици и
установи коју похађају.
20
2.8. Димензије сарадње са родитељима
Сарадња са родитељима предвиђа организовање вишесмерног деловања
чиме се остварују све бројнији и сложенији задаци које у савременом друштвеном
животу имају ове васпитно-образовне организације и породице, а са јединственим
циљем: успешнији развој деце и омладине од рођења до зрелости.У остваривању
бројних задатака из овог дела програма предвиђене су три димензије, смера
сарадње просветних радника и родитеља:
међусобна информисаност,
педагошко образовање родитеља,
активирање родитеља у остваривању задатака школе.
2.8.1.
Облици и садржаји међусобног инфомисања
Одувек је постојало интересовање родитеља да сазнају од оних који раде са
њиховим дететом како оно напредује у свом развоју, извршава своје обавезе и са
каквим успехом. Да би се задовољила та интересовања, обавештавање родитеља је
била устаљена пракса свих учитеља. Можемо рећи да је ово и најстарија
димензија сарадње са родитељима. Ова потреба родитеља да прате развој свога
детета и да буду у току године обавештавани о резултатима његовог рада и
понашања, задржала се и до данашњих дана.
Један од услова успешног рада учитеља са дететом био је да познаје
услове породичног живота свог васпитаника. То није било тешко када је био мали
број оних који су похађали школе, када су се учитељи и родитељи и лично
познавали.
Временом, када су школе постале све масовније и обавезније, учитељ је све
мање могао да упозна услове живота ученика у породици, ако га о томе нису
обавештавали они са којима је дете живело у породици или најближи суседи.
Димензија сарадње названа међусобна информисаност има два смера: један
од стране школе према породици, и други од стране породице према школи.
Иницијатива за ову димензију може бити и обострана, како од стране школе, тако
и од породице.
22
2.8.1.1. Индивидуално информисање
Индивидуално информисање се остварује разговором просветног радника
и једним или оба родитеља само једног ученика.
Добра страна индивидуалног контакта је у томе што разговори могу бити
врло отворени, да се износе сви подаци који се тичу једног ученика и да трају
онолико дуго колико је потребно да би се саговорници међусобно разумели и
договорили о даљим мерама које је потребно предузети у породици или васпитно-
образовној установи. Лоша страна овог облика сарадње јесте да је врло
неекономичан јер захтева од просветног радника много времена за разговор са
сваким родитељем посебно.
Зависно од места и начина на који се пружају одређене информације, у
позитивној педагошкој пракси најчешћи су следећи: разговори у установи, у
породичном дому и путем писане речи.
Разговори у школи
Сви разговори који се воде у васпитно-образовној установи могу према
дужини трајања и важности коју имају, бити
успутни
или посебно заказани тј.
планирани.
Успутни разговори
имају за циљ да се саопшти информација у врло
кратком времену, приликом довођења или одвођења детета из установе. Том
приликом се саопштава просветном раднику само оно што је битно за даљи
поступак према детету у току боравка у установи, односно свега што је битно да
родитељ зна после дечјег боравка у установи. Садржај тих успутних разговора
може бити следећи: родитељ може да изнесе разлог одсуствовања ученика са
наставе, наставник саопштава у чему је пожељна помоћ ученику у изради
задатака, посебне обавезе ученика у наредном периоду.
Планирани разговори
имају за тему понашање или резултате рада ученика
у дужем временском периоду који треба да буду и даље подстицани или
усмеравани у позитивном правцу. Разговор може имати следећи ток:
информисање о садржају разговора, сагледавања узрока, договор о даљем
поступку у школи.
Ови индивидуални разговори најприкладнији су у одређено време тзв.
„дани отворених врата“ или неко друго договорено време. Они се најчешће воде
без присуства ученика, изузев ако је унапред договорено да и оно може
присуствовати.
23
Најчешћи садржаји ових разговора су:
-
Родитељ се може интересовати за успех свога детета, уредност похађања
наставе, однос према наставном особљу, вршњацима и раду уопште. Може
износити и неке своје дилеме о поступку према њему и породици, условима
живота у њој, додатним и допунским активностима у школи и ван ње.
-
За учитеље то је прилика да боље упознају родитеље и њихове ставове и
мишљења о ученику, подстицају у породици на његово извршавање школских
обавеза и условима рада. Када је потребно, износе се посебни резултати у раду
или нагло опадање успеха у настави, тражи се узрок неоправданом изостајању или
неприкладно понашање у школској средини (агресивност, повученост,
незаинтересованост...)
Могуће је да код свих индивидуалних разговора просветни радници не
могу одмах да нађу право решење, јер често недовољно познају и проблеме са
којима су се суочили слушајући излагање или питање родитеља. Одмах може
предлагати неке основне мере у чему треба деловати јединствено, а предложити
поновни разговор после одређеног времена. До тада се проблем може боље
упознати, разменити искуство са колегама, консултовати одговарајућа стручна
служба или литература.
Разговори у дому ученика
Посета дому ученика је посебан облик сарадње који је неопходно неговати,
посебно у основној школи
Непосредни повод за ове посете може бити различит, а најчешће је: болест
ученика у дужем периоду, болест родитеља и немогућност да у дужем периоду
прати развој свога детета, ретка свечана прилика или трагичан догађај. Посете
имају углавном хумани карактер и доприносе зближавању родитеља и просветних
радника. Оне су нарочито потребне у случајевима када је учитељ проценио да се у
породици недовољно интересују за рад и понашање свога ученика и не одазивају
се на сарадњу.
Разговор, који се том приликом води у породици са родитељима, може
омогућити учитељу да стекне одређену слику о условима у којима породица
живи. Како је приликом ових посета присутан и ученик, то може бити прилика да
се ближе упознају односи између њега и осталих чланова породице.
Ове посете не смеју бити ни прилака да се родитељи жале учитељу на своје
дете. Ако до тога и дође, разговор усмерити на оно што подстиче на позитивнији
рад и понашање. То доприноси да и ученик има позитиван однос према овим
посетама и пожели да свог учитеља виду у свом дому и други пут. Ове посете се
25
Садржаји тих разговара су веома различити и зависе од средине у којој се
установа налази и узраста ученика о чијим ће се проблемима разговарати.
Карактеристични садржаји за ову врсту информисања су учешће ученика у
допунској или додатној настави из појединог предмета, ученици са изразито
слабим успехом, ученици који често неоправдано одсуствују, учешће појединих
ученика у посебним манифестацијама, са родитељима ученика појединог разреда
у комбинованом одељењу.
Заједничке теме за све групе родитеља могле би бити:
програм рада за тај разред у наредној школској години;
уџбеници и прибор који је потребан за рад ученика;
постигнути резултати у току протекле године.
У току године може бити толико групних разговора са различитим
садржајима колико је потребно, према процени просветног радника, или самих
родитеља. Нужно је водити рачуна да на све ове разговоре не буду често позвани
исти родитељи, али да не буде и родитеља који никако нису учествовали и на
овом облику рада.
О овом раду учитељ и родитељ се договарају на почетку школске године.
Учитељ наговештава да ће најмање две недеље раније упутити позив за ове
разговоре са назнаком теме, онима за које сматра да треба да су за њих
заинтересовани или су се и сами за њих пријавили.
Најподесније време за одржавање групног информисања је после одржаних
часова. Разговори се воде у учионици где се одвија и настава, а деца тих
родитеља, зависно од узраста, одлазе кућама или их сачекају у кругу школе.
Са обзиром на деликатност питања која се често разматрају како
индивидуалним, тако и групним разговорима, професионални радници се према
њима односе врло одговорно.
26
2.8.1.3. Колективно информисање
Под колективним информисањем родитеља подразумевамо присуство свих
родитеља једног разреда или одељења као и свих родитеља једне школе.
Предност оваквог информисања је што се сви заинтересовани родитељи
обавештавају о важним питањима или учествују у разговору, после чега се доносе
ставови који се требају поштовати како сви родитељи тако и особље установе.
Овај облик сарадње је са становишта организатора врло економичан. Родитељима
пружа могућност да се међусобно упознају и да једни на друге утичу.
Слабост овог облика сарадње је у томе што се може догодити да се
истовремено контактира и са пар стотина родитеља, међу којима има велике
разлике у старости, образовању, навикама, односу према својој деци, условима у
којима живе, послу који обављају, професионалном и друштвеном ангажовању. У
таквој ситуацији је теже пронаћи заједнички језик споразумевања, време
састајања и остало што условљава сарадњу са родитељима. Овај облик сарадње
искључује могућност разговора о појединачном ученику, без обзира да ли на томе
инсистирају појединци или сви присутни.
За овај облик сарадње позива се само онолико родитеља за колико њих
постоје просторни услови. То су за мање колективе учионице, а за веће холови,
сале и школско двориште.
У одређивању времена води се рачуна да то буду дани када је слободан
највећи број позваних.
Облици колективног информисања могу бити веома различити, као што су:
Родитељски састанци
Од проблема које треба решавати или од заинтересованости родитеља за
поједине информације, разликујемо три облика ових састанака:
Општи родитељски састанак
се организује за све родитеље ученика једне
школе. На њима се доносе значајне одлуке које доприносе раду установе и развоју
ученика у њој. Како је ово најмасовнији облик сарадње, сазива се једном до два
пута годишње, обично на почетку школске године и по потреби. Сазива их
руководилац школе, као и неко друго, за то овлашћено лице. Поред родитеља
обавезно присуствују и сви просветни радници који у њима раде.
Садржаји о којима се дају информације или доносе одлуке, могу бити:
програм рада за наредну годину, извештај о раду у протеклом периоду, доношење
28
Поред општих изложби које се постављају у школи, могу се организовати и
изложбе радова једног одељења ученика.
Изложбе радова ученика једног одељења омогућавају родитељима да
упознају:
резултате рада ученика из појединих предмета у одређеном временском
периоду;
писмене, ликовне и техничке изражајне могућности и стваралаштво
ученика појединих разреда;
резултате рада који се остварају само у школи и због тога су
родитељима мало познати.
Простор и време одржавање изложбе зависи од тога чему је она намењена.
Наводимо неколико могућности:
годишње изложбе у просторијама школе (сале и ходници, неколико
учионица);
пригодне изложбе поводом одређених манифестација у просторијама
школе или где се манифестација одржава;
стална изложба радова ученика на којој се у току године мењају
експонати у ходницима школе;
изложба радова ученика као увод у разговор на одређену тему у
просторији где се одржава састанак са родитељима.
Приредбе и прославе
Значајно место у колективном информисању родитеља имају приредбе и
прославе као посебан облик сарадње васпитно-образовних организација и
породице. Организују се поводом одређених датума којима се манифестује однос
ученика према нечему што се обележава у ужој или широј друштвеној заједници.
По обиму оне могу имати програме у којима учествују сви ученици школе
(државни празници, дан школе, дан ослобођења места или значајни датуми) или
ученици одређеног разреда да би обележили на свечани начин оно што је за њих
значајно (прославе рођендана, завршетак разреда).
Вредност овог облика сарадње је вишеструка:
-
За
ученике
то је прилика да покажу шта су научили у одређеном
временском периоду, јавно наступе, придруже се одраслима у обележавању
поједних догађаја и друго;
-
За
родитеље и остале чланове породице
то је начин упознавања
постигнутих резултата у раду своје деце, учествовање и обележавање значајних
29
датума у колективу чији је члан и њихово дете и својеврсно одавање признања
просветним радницима и ученицима на уложеном труду. Родитељи и чланови
породице су уједно и најзаинересованија и најзахвалнија публика пред којом се
одвија програм;
-
За
ширу друштвену јавност
наступи ученика су допринос остваривању
јавне и културне делатности васпитно-образовних организација.
Јавни часови
Јавни часову у које спадају и приказивање наставних часова ученика, јесте
облик колективног информисања на коме се демонстрира рад и његови резултати
са ученицима.
Јавни час је када се позову родитељи да присуствују на једном наставном
часу. Основни задатак овог облика јесте да родитељи упознају: како се организују
једночасовне активности, које се методе и средства при томе користе, како су
ученици савладали одређено градиво, како се усмено изражавају, како процењују
резултате свога и туђег рада и оно што их појединачно интересује, како ради и
како се понаша њихово дете у току предвиђеног времена.
После јавног часа родитељима постаје јасно зашто по повратку из школе
своје дете не требају да питају „да ли си нешто одговарао“, „коју си оцену добио“,
него „шта сте данас у школи радили?“
Пожељно је да припрема за јавни час, поред позива родитељима, садржи и
исписани ток часа, са назнаком када ће се о томе што су видели на јавном часу
моћи разговарати са учитељем.
Овај облик колективног информисања родитеља увек изазива њихову
посебну пажњау и интересовање. Пракса је потврдила да се после јавних часова
побољшавају односи родитеља прама учитељима. ( Продановић, Лунгиновић,
1990, 38-48)
31
Разговор
се користи у свим облицима рада, нарочито у личним
контактима. Погодан је у свим приликама када је на дневном реду тема за коју је
организатор разговора сигуран да је родитељима позната и када је потребно да се
чују и размене мишљења и искуства присутних.
У вођењу разговора реч се даје свима по реду јављања. У току разговора
родитељи се морају осећати равноправно, како у односу на водитеља тако и
између себе. После разговора заједнички се долази до ставова одраслих, мера и
задатака које треба остварити у породици или у установи коју ученик похађа.
У разговору се стално преплићу питања и одговори, било да их поставља
родитељ водитељу разговора или осталим родитељима, било водитељ разговора
свим слушаоцима. Претпоставља се да би водитељ разговора требало да зна
одговоре на сва питања, али је сасвим могуће, нарачито у тежим и сложенијим
ситуацијама, да се одговор потражи и од одговорајућих стручњака.
За водитеља разговора је посебно важно да:
Покаже интересовање за свако излагање родитеља и пажљиво га
саслуша;
Не прекида саговорника;
Да не говори после сваког од њих, ако их је више тражило реч, већ на
крају;
Води белешке о мишљењима, на основу чега може да се разговар
приведе крају и дође до заједничких закључака;
Усмерава разговор према договореној теми;
Води рачуна о предвиђеном времену.
Осим у индивидиуалним разговорима са родитељима појединог ученика,
не разговарати посебно ни о једном ученику, без обзира колико је за то
интересовање присутних.
Објашњење
се користи и уз друге методе. Незаменљиво је приликом
коришћења појединих средстава и тада се може давати на почетку, у току или на
крају приказивања истих.
Објашњења морају бити кратка и разумљива јер им је основни циљ да
усмере пажњу посматрача на битно и недовољно јасно за већину родитеља.
32
2.9.2.Текст метода
Поред изговорене речи, написана реч има све значајније место у
свакодневном животу и раду, те се све више користи и у сарадњи са родитељима.
Основни циљ коришћења ове методе јесте да се код родитеља развија
интересовање за текст који се односи на развој и васпитање ученика чиме се
доприноси самообразовању одраслих за живот у породици.
Када се просветни радник одлучи да у сарадњи са родитељима користи ову
методу, обавезан је да одабрани текст чита течно, исправно, гласно, полако и са
правилним акцентом. Подразумева се да је одабрани текст претходно прочитао,
јер се непознати текст не чита први пут пред родитељима. Изузетак је када
родитељ, који у разговору подноси текст као доказ о ономе о чему говори, замоли
водитеља разговора да га пред свима прочита.
У сарадњи са родитељима могу се користити две врсте текстова.
Једна
група
текстова
чине они који се односе на стручно разматрање појединих
проблема у развоју деце и младих. Они су обично популарно писани и
приступачни родитељима. Могу бити из штампе, часописа или књига. Из ове
групе текстова најчешће се читају кратки одломци. Што је виши образовни ниво
родитеља то се чешће користи ова метода као подстицај њиховом
самообразовању.
Другу групу текстова
чине документи у облику извештаја,
анализа, програма, одлика и слично. Њима се проширује сазнање слушалаца,
поткрепљује излагање и указује на чињенично стање. Ови текстови омогућавају
родитељима да буду у току збивања у школи, али и шире. Могу се користити у
излагању или се на њих позвати у току разговора. У ову групу текстова долазе и
спискови књига и уџбеника за ученике; спискови ствари које ученици носе на
летовање, зимовање, рекреативну наставу, спискови имена ученика, наставника,
родитеља који учествују у одређеним акцијама.
У току припреме за коришћење текст методе, предвиђају се и евентуални
одговори на могућа питања родитеља у вези са прочитаним, усмени коментар или
ближа упутства.
34
2.9.4.Метода демонстрације
Ова метода се користи када се родитељима показује процес неког збивања
или кретања. Основни циљ демонстрације је приказивање појединих активности и
уочавање узрочно-последичних веза. Шта се демонстрира зависи од садражаја
теме о којој се разговара или којом желимо да информишемо родитеље о раду и
постигнутим резултатима.
Ова метода се најкомплетније користи у организовању јавних часова и
приликом присуствовања родитеља ученичким приредбама. На приредбама се
осим научених садржаја који се односе на програм, родитељима показује и
понашање ученика на оваквим манифестацијама, слобода у наступима, емоције
које се јављају у току наступања.
Приликом извођења демонстрације на мањем простору родитељи седе са
стране или иза ученика.
О демонстрираном се разговара без присуства ученика. Ова метода се
користи као увод за одређену тему о којој се може разговарати одмах након
демонстрирања или неком другом приликом. (Продановић, Лунгиновић, 1990, 49-
53)
2.
10. Услови успешне сарадње одељенског
старешине са породицом ученика
Сарадња школе и породице ученика је неопходна. Без њиховог
усаглашеног деловања развој ученика би био спорији, а због разједињеног
деловања би дошло до међусобног потирања васпитних дејстава оствареног
деловањем школе и породице. Осим тога, током школовања без договора,
усаглашеног деловања и сарадње није могуће решити низ других питања.
Сарадњом се лакше решавају и тешкоће слабијег учења поједних ученика,
испитавају сметње у развоју и заједнички делује. Без сарадње, договора са
родитељима, одељенски старешина често не би био у могућности да о многим
питањима има исправно мишљење или став, па би због тога изостала и
одговарајућа васпитна мера или деловање.
35
Да би сарадња између одељенског старешине и ученичких родитеља била
корисна, потребно је, осим познавања сврхе такве сарадње, обезбедити
одговарајуће услове, од којих су најважнији следећи: обавештеност родитеља о
циљу и задацима школског васпитања и образовања; да учитељ као одељенски
старешина познаје породичне прилике својих ученика; да су родитељи до неког
степена педагошки образовани; да су такозвани родитељски ставови којима
располажу прихватљиви; да је понашање одељенског старешине и родитеља у
складу са њиховим улогама и да је између старешине и родитеља остварен
задовољавајући ниво општења.
Обавештеност родитеља
исто као и старешине, о циљу и задацима
васпитања у нашем друштву изузетно је важно за предузимање сваког образовно-
васпитног деловања, независно од тога да ли је извршилац тога школа у целини,
старешина или неко од родитеља. Познавање циља и задатака васпитања полазна
је основа како за школу, тако и за породицу у планирању васпитних делатности,
примени средстава и начина деловања, у стварању услова за живот и васпитање
детета, као и за све остало што је са тиме повезано. Управо због тога познавање
циља и задатака васпитања чине једно од важних претпоставки успешне сарадње
породице и школе.
Познавање породичних прилика
у којима живе и одрастају ученици за
одељенског старешину има изузетно велику важност јер је породица најважнији
васпитни чинилац. Зато је старешини веома важно сазнање о васпитним
утицајима којима је дете у породици изложено и да ли су ти утицаји у целини и у
појединостима позитивни. Учитељ би морао бити упознат са: положајем детета у
породици, емоционалном климом и односима у породици, исправношћу
родитељских ставова, очекивањима породице, ставовима породице, условима за
живот и извршавање школских обавеза детета, деловањем детета у извршавање
неких обавеза у породици и слично. Тек на основу познавања породичних
прилика старешина може своје ученике и њихове родитеље потпуније разумети.
Продановић и Лунгиновић (1990) препоручују да се у вези са породичним
приликама ученика старешина обавести још и о следећем: социо-економским и
културним приликама породице, како је протицао постнатални развој и васпитање
детета до његовог поласка у школу, да ли је дете усвојено или не. Капор –
Стануловић (1985) сматрају да је важан податак чиме је било мотивисано
родитељсво, тј. да ли је дете било жељено или не.
Педагошка и психолошка образованост родитеља
веома је битан
чинилац или услов успешне сарадње школе и породице. Међутим, ако погледамо
основношколске садржине васпитања и образовања. Иако ћемо запазити да је у
њему мало онога што будуће родитеље припрема да успешно одиграју своју
васпитну улогу. Због тога је педагошка култура наших родитеља данас веома
37
Задовољавајући ниво оствареног општења између одељенског
старешине и родитеља
је следећи услов успешне сарадње. Када је реч о сарадњи
било које врсте, она није могућа без стварања неких услова за општење оних који
сарађују. Успешност општења зависи од садржине, од односа оних који опште и
од климе међусобног поверења. Успешно општење карактерише: разумевање,
задовољство, утицај на ставове, оплемењавање односа и акција.
Разумевање, као прва последица успешног општења, односи се највише на
тачност примања садржине и поруке. Што се садржине тиче, општење је успешно
ако су поруку на исти начин протумачила оба учесника. Разумевање је повезано
са сазнањем, сазнајним и емоционалним особинама личности које међусобно
опште, а када је у питању образовно-васпитни процес, сазнајна личност има
прворазредни значај. Задовољство се односи на оно што личности које међусобно
опште емоционално доживљавају и на оно што при томе осећају. Управо наша
осећања одређују делатно, утичу на ставове према онима са којима смо у односу и
са којима општимо. Тако се јављају симпатије, антипатије, љубав, мржња и
остали емоционални ставови. Није свеједно да ли се ставови у општењу заснивају
на задовољству или незадовољству. Утицај на ставове и оплемењивање односа у
општењу моћи ће се постићи уз услов да постоје позитивна осећања и међусобна
наклоност. Појаве ли се негативна осећања или ненаклоност, ствара се јаз који се
тешко може пребродити. Тај јаз утиче на преношење и примање порука које се
односе на садржински вид општења.
Присуство одговарајућих особина у личности учитеља
као одељенског
старешине, такође, је један од значајних чинилаца успешне сарадње са
родитељима ученика. Међу својим својствима која општење и његово васпитно
деловање чине успешним јесу:
заинтересованост учитеља за своје одељење и поједине ученике у
њему;
способност социјалног опажања;
емпатичност;
разумевање ученика;
комуникативност;
применљивост;
објективност;
праведност;
доследност;
педагошко-психолошка оспособљеност;
усклађеност односа са осталим запосленима у школи;
38
У једном истраживању (М. Братанић) ученици и учитељи требало је да
издвоје и рангирају најважнија својства личности одељенског старешине.
Резултати су били овакви:
пријатан и топао однос (19% учитеља, 19% ученика)
разумевање проблема ученика (25% учитеља, 38% ученика)
ведро расположење ( 33% учитеља, 13% ученика)
спољашњи изглед и начин одевања (0% учитеља, 3% ученика)
остало (0% учитеља, 6% ученика)
Следећи услов успешне сарадње са породицом био би постојање
плана
сарадње одељенског старешине и родитеља,
чији смо значај, садржину и начин
утврђивања већ описали.
Међу остале чиниоце успешне сарадње одељенског старешине са
породицом ученика, што истовремено чини и успешне улоге одељенског
старешине уопште, могли бисмо убројати још и познавање ученика, добру
програмско-планску осмишљеност свих делатности ученика како у школи, тако и
изван ње, задовољавајући степен подстакнутих родитеља да се укључе у
решавању школских проблема, активно учешће педагошко-психолошке службе у
сарадњи породице и школе. (Јанковић, Родић, 2007,109-116)
40
У школама нема, а и ако има слабо ради, комисија (састављена од
наставника и родитеља) која би се бринула о сарадњи породице и школе (стога је
њихова сарадња неплански организована, повремена, неадекватна, па према томе
и неефикасна).
Појава овакавих размимоилажења између родитеља и учитеља, могућа је,
по мишљењу неких испитаника, због следећих разлога:
1. Не постоји чврста, ефикасна и искрена сарадња између родитеља и
учитеља. Отуда они немају довољно поверења једни у друге, узајамно се
оптужују, не постижу сагласност и нису у стању да заједнички реше ни
најпростији проблем;
2. Данашњи нерешени бројни проблеми породице и школе не дозвољавају ни
родитељима, ни учитељима пуно ангажовања у васпитном раду,
ефикаснију сарадњу и успешније отклањање разних сметњи у правилном
развоју младих људи у породици и школи;
3. Васпитни утицај средине, нарочито масивних средстава утицаја, често не
иде у корак са васпитним утицајем школе и породице и оне су данас
немоћне да мењају утицај средине;
4. Сарадња породице и школе не планира се заједнички и реално, стога се у
пракси догађа да оно што је планирано не одговара свим заинересованима,
па они или не долазе на заједничке састанке или, ако дођу, остају пасивни.
5. Не постоје сви материјални и други услови за успешну сарадњу породице
и школе. Нема одговарајућих просторија за рад, слабо су снабдевене
библиотеке за родитеље и учитеље;
6. У неким срединама веома је низак општеобразовни ниво родитеља, што, по
мишљењу испитаника, онемогућује успешну равноправну сарадњу и увид
у васпитање младих.
7. Веома лоше утичу на сарадњу породице и школе чињеница да у основним
и средњим школама има знатан број неквалификованих учитеља и
наставника;
8. Наставници нису материјално стимулисани за сталан рад са родитељима и
стога са њима контактирају само када је то најнеопходније. (Mандић, 1968,
27-32)
41
3.2. Шта родитељи замерају наставницима
–
резултати истраживања
–
Да би дошли до ових података истраживачи су испитали анкетом 232
родитеља на подручју СР БиХ. Сва питања била су усмерана на то да се дође до
података шта се родитељима у раду наставника не свиђа и зашто. Наводим само
оне примедбе на рачун рада наставника, које су најчешће спомињане. Примедбе
су обично упућиване поједницима, а не школи као целини.
Ево неких мишљења родитеља:
1. Учитељи немају чврсте, разноврсне и интересантне форме сарадње са
родитељима. „Мени се иде у школу“, каже Н.П. када требам да сазнам
успех свога детета, када имам прилику нешто да научим и када ми се
пружа прилика да дам своје мишљење о раду школе, учитеља и ученика“.
К.Ј. каже:“Не могу ићи на састанке на којима само чујем критике и
придике. Привлачили би ме они састанци на којима бих могао нешто да
научим о бољем и лакшем васпитању своје деце. На жалост, школа нам
тога мало пружа.“
2. Родитељски састанци на којима се говори о учењу и владању ученика, а
таквих је данас највише, могу бити непријатни.
3. У неким школама учитељи, из објективних или субјективних разлога не
прате систематски рад својих ученика, не уносе се довољно у њихове
свакодневне проблеме, не дају увек одговарајуће оцене на њихов рад и не
успевају да им на време пруже потребну помоћ. „Жалосно је“, наводи Н. Л.
„што неки наставници траже од деце само оно што су им они дали и онако
како су они дали. Несхватљиво је и то зашто се сувише тражи меморисање
онога што је дато у уџбенику и зашто се понекад уписује у грех ученику
који покушава својим речима рећи оно што је прочитало“.
4. Нија лако сарађивати са оним учитељима, истицали су многи родитељи,
који имају миљенике у разреду, који нису, колико је то могуће, објективни
у оцењивању и који не настоје да сваком детету помогну подједнако.
5. У контакту са ученицима и родитељима поједини учитељи, у неким
случајевима, показују мрзовољу, досаду, претарану осетљивост. У неким
школама учитељи од ученичких преступа праве веома крупне проблеме и
настоје показати своју моћ над ученицима.
6. Мало је састанака на којима би се расправљали савремени васпитни
проблеми, најважнији васпитни проблеми у доба сазревања и дискутовало
43
обезбеђује већу зараду) не могу правилно оценити снаге и способности
свога детета. К.А каже: „Родитељи долазе, траже помоћ, нуде новац и
спремни су на све само да дете одабере позив који њима одговара. Ако
учитељ укаже родитељима да њиховом детету не одговара тај позив, они се
љуте и не усвајају њихове препоруке.“;
5. Несхватљиво је зашто неки родитељи покушавају да сакрију мане свога
детета пред учитељима;
6. Има родитеља који веома уско схватају своје дужности. Такви родитељи
сматрају да су испунили своју дужност према детету ако су му обезбедили
најважније услове живота у породици, ако га шаљу у школу, ако долазе на
родитељске састанке када их позове школа и ако се интересују за његов
успех у школи;
7. Бројне критике упућене су на рачун оних родитеља који својим
понашањем дају негативни пример деци. Овде су нарочито споменути
родитељи који пију, коцкају се или се на неки други начин одају
развратном животу и перманентно малтретирају своје укућане;
8. Учитељи су дали још доста примедби на рачун васпитног рада родитеља,
као на пример: многи родитељи сувише мазе своју децу, обезбеђују им
претерано изобиље у животу, не воде довољно рачуна са ким им се деца
друже, како проводе слободно време, не подстичу их на самосталност,
нису увек објективни и довољно вешти у изрицању казни и давању
награде, нису у стању да организују правилну негу, исхрану и здравствену
заштиту своје деце, не разумеју дечје потребе за кретањем, разонодом и
дружењем са вршњацима итд. (Мандић, 1968, 42-52)
44
4. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА
4.1. Проблем истраживања
Данас се често истичу слабости и недостаци сарадње породице и школе.
Зато се и истиче потреба унапређивања сарадње породице и школе.
Постоје многи разлози за развијање партнерства на релацији породица –
школа, родитељ – учитељ. Главни разлог за стварање таквих партнерства је да се
помогне младима да буду успешни у школи и касније у животу. Партнерство
помаже у унапређивању школских програма и климе у школи, обезбеђује помоћ и
подршку породице, унапређује знања и руководилачке способности родитеља,
повезује породице са осталима у школи у циљу пружања помоћи учитељима у
раду. Партнери препознају заједничке интересе и одговорности када су деца у
питању и раде заједно на стварању бољих програма и повољних прилика за
ученике. Модел партнерства породице и школе ставља ученика у центар
интересовања. Ова питања су изазов за истраживања у области партнерства
породице и школе чије је заједничко језгро – брига о деци.
У васпитно-образовном раду родитељи су позиционирали као
потенцијални корисници одређених облика и садржаја сарадње које школа нуди.
Кроз тај рад учитељи су означени као главни иницијатори и креатори сарадње,
док родитељи заузимају позицију која носи мање права за доношење одлука.
Пред нас се поставља проблем истраживања:
Колико је сарадња
породице и школе успешна?
46
4.4. Задаци истраживања
Из постављеног циља произилазе следећи задаци:
1. Сазнати колики значај учитељи и родитељи придају међусобној сарадњи,
тј. како је оцењују;
2. Испитати разлоге оцењеног нивоа сарадње учитеља и родитеља;
3. Сазнати који су, по мишљењу родитеља и учитеља, најважнији циљеви
сарадње породице и школе;
4. Сазнати шта мисле учитељи и родитељи, ко треба да сачини план и
програм сарадње породице и школе, да би се постигао увид да ли су
родитељи укључени у планирању сарадње;
5. Испитати шта је, по мишљењу родитеља и наставника, важно за развијање
добрих односа између родитеља и наставника у процесу сарадње;
6. Открити да ли учитељи, и на који начин, поштују личност родитеља;
7. Испитати којим димензијама информисања родитељи и учитељи дају
највише предност;
8. Утврдити да ли учитељи и родитељи успешно и правилно користе методу
разговора;
9. Открити које карактеристике, по мишљењу родитеља и учитеља, треба да
поседује добар одељенски старешина;
10. Испитати шта учитељи и родитељи предлажу да би се побољшао квалитет
сарадње са родитељима;
47
4.5. Хипотезе истраживања
На основу циља истраживања могуће је поставити општу хипотезу:
Сарадњу са породицом учитељ обавља темељно, успешно и корисно.
Полазећи од задатака истраживања могуће је поставити следеће посебне
хипотезе:
1. Учитељи и родитељи међусобну сарадњу сматрају потребном;
2. Разлози оцењеног нивоа сарадње су разноврсни.
3. По мишљењу учитеља и родитеља, најважнији циљ сарадње је да се
обезбеди напредак и развој ученика у школи и изван ње.
4. У састављању плана за сарадњу породице и школе, требало би да учествују
учитељи, представници родитеља, директор и стручни органи школе.
5. За развијање добрих односа између родитеља и наставника у процесу
сарадње важно је да, по мишљењу родитеља и учитеља, односи буду
спонтани, срдачни, топли, као и да се заснивају на међусобном поштовању
и поверењу.
6. Учитељи поштују личност родитеља тако што уважавају мишљење
родитеља, као и све што желе да саопште родитељима о њиховом детету,
саопштавају у оквиру личног контакта и без присуства било кога са стране;
7. Највише предности и родитељи и учитељи дају колективном
информисању, и то родитељском састанку.
8. Учитељи и родитељи успешно и правилно користе методу разговора.
9. По мишљењу родитеља и учитеља, добар одељенски старешина треба да
поседује следеће особине: заинтересованост за своје одељење и поједине
ученике у њему, комуникативност, праведност, педагошко-психолошка
оспособљеност, спремност за стално стручно усавршавање;
10. Предлози за побољшање сарадње породице и школе су разноврсни.
49
4.7. Популација и узорак истраживања
Популацију истраживања чине учитељи нижих разреда (1-4) основних
школа општине Оџаци, као и родитељи ученика нижих разреда општине Оџаци.
За истраживање је одабран узорак од 40 учитеља и 40 родитеља из 10
школа општине Оџаци. И то из сваке школе, из сваког разреда (од 1. до 4.) по
један учитељ.
Табела 3
. Структура узорка учитеља и родитеља по школама
Место
Назив школе
Број учитеља
Број
родитеља
Оџаци
Бранко Радичевић
4
4
Оџаци
Мирослав Антић
4
4
Српски Милетић
Бора Станковић
4
4
Каравуково
Коста Стаменковић
4
4
Дероње
Вук Караџић
4
4
Лалић
Нестор Жучни
4
4
Ратково
Ратко Павловић Ћићко
4
4
Бачки Грачац
Марко Орашковић
4
4
Бачки Брестовац
Никола Тесла
4
4
Богојево
Јожеф Атила
4
4
50
5. АНАЛИЗА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
1.
Први задатак истраживања био је:
Сазнати колики значај учитељи и родитељи придају међусобној сарадњи, тj.
како је оцењују.
Одговором на прво питање у анкетним листићима за учитеље и родитеље
(Прилог 1 и 2) , које гласи: „
Којом оценом, од 1 до 5, бисте оценили сарадњу породице
и школе?
“, долазимо до одговора на овај задатак, што може да се види у
табелама
4.
и
5.
, као и на
графиконима 1
. и
2.
Табела 4.
Одговори учитеља на питање којом оценом, од 1 до 5, би оценили
сарадњу породице и школе
Оцена
сарадње
1
2
3
4
5
Суздржани
Број
учитеља
0
9
6
15
10
0
%
0
22,4
15
37,5
25
0
52
28%
43%
13%
10%
8%
Оцена 5
Оцена 4
Оцена 3
Оцена 2
Оцена 1
Суздржани
Графикон 2
.
Одговори родитеља на питање којом оценом, од 1 до 5, би оценили
сарадњу породице и школе
Оценом 5 сарадњу породице и школе оценило је 11 родитеља или 27,5%.
Оценом 4 сарадњу породице и школе оценило је 17 родитеља или 42,5%.
Оценом 3 сарадњу породице и школе оценило је 5 родитеља или 12,5%.
Оценом 2 сарадњу породице и школе оценило је 4 родитеља или 10 %.
Оценом 1 сарадњу породице и школе није оценио ниједан родитељ.
Суздржана су била 3 родитеља или 7,5%.
Може се рећи да је сарадњу као добру (5+4) проценило 25 учитељa (62,5%)
и 28 родитељa (70%).
Сарадњу као просечну доживело је 6 учитеља што је 15% испитаних
учитеља и 5 родитеља што је 12,5% испитаних родитеља.
Одговори који су добијени у анкетним листићима који су оцењени оценом
2 посебно су занимљиви, а тих одговора је 9 код учитеља или 22,5% и 4 код
родитеља 10%.
2.
Други истраживачки задатак био је
да се испитају разлози оцењеног нивоа
сарадње учитеља и родитеља.
Разлози
за
дате
оцене су разноврсни. Око 1/3
испитаних родитеља није желело да коментарише разлоге за дату оцену.
Родитељи и учитељи коју сарадњу доживљавају као добру (4+5) углавном су дали
сличне одговоре, који ће у даљем тексту бити наведени.
53
Родитељи и учитељи - позитивни
одговори
:
Ангажованост
наставника
да
што
боље
васпитају
и
науче
децу;
Разумевање
према
деци
и
родитељима
и
спремност
за
пружање
помоћи
и
подршке
;
Наставници
су
коректни
и
труде
се
да
децу
науче
и
образују
најквалитетније
;
Добра информисаност родитеља од стране учитеља о свим битним
стварима везаних за рад и учење у школи;
Сматрам
да
је
дете
сигурно
у
школи
,
школа
је
други
дом
свим
ученицима
и
велико
хвала
за
све
што
радите
за
њихово
добро;
Учитељи
на
време
обавесте
родитеље
о
учењу
и
владању
деце
;
Добра
организација
школе
;
Добра сарадња са учитељицом, разговори са стручним сарадницима
школе, директором...;
Отворени разговори са учитељицом о свим проблемима, чести
индивидуални контакти;
Партнерски однос између родитеља и учитеља;
Удружени напори и узајамно разумевање родитеља и учитеља о
свим проблемима битним за учење и рад у школи;
Сарадња је на завидном нивоу;
Родитељи
-
негативни
одговори
:
Недовољна сарадња између учитеља и родитеља
;
Материјални положај појединих породица је понекад разлог недовољне
сарадње школе и породице;
Необјективност и неразумевање учитеља за материјални положај
породице;
Родитељи због обавеза и посла немају времена да се информишу о својој
деци;
Индивидуални контакти су ретки, мањи број родитељских састанака;
Недовољан увид појединих родитеља у рад школе свога детета, ређа
посећеност родитељским састанцима;
55
То значи да 100% учитеља мисли да је најважнији циљ да се обезбеди
напредак и развој ученика у школи и изван ње, а њих 87,5% се слаже да је
најмање важан циљ пружање помоћи родитељу у реализацији њене васпитне
функције, а 12,5% ипак мисли да је најмање важан циљ повезати активности
школе и породице у процесу васпитања.
Графикон 3
. Одговори учитеља на питање који је најважнији циљ сарадње
породице и школе
Напредак и развој
ученика
Пружање помоћи
породици
Повезивање
активности школе
и породице у
процесу васпитања
0%
20%
40%
60%
80%
100%
Број 3
Број 2
Број 1
По мишљењу родитеља најважнији циљ је да се обезбеди напредак и развој
ученика у школи и изван ње, а најмање важан циљ сарадње је да се пружи помоћ
породици у реализацији њене васпитне функције, што може да се види у
табели
7
.:
Табела 7.
Одговори родитеља на питање који је најважнији циљ сарадње
породице и школе
Одговори
Напредак и развој
ученика
Пружање помоћи
породици
Повезивање
активности школе
и породице у
процесу
васпитања.
Број 1-
30
2
8
56
најважнији
Број 2
8
5
27
Број 3
2
33
5
По
табели 7
. се види да се 75% родитеља слаже да је најбитнији циљ
сарадње обезбедити напредак и развој ученика у школи и изван ње, 82,5% њих
мисли да је најмање важан циљ повезати активности школе и породице у процесу
васпитања.
Графикон 4.
Одговори родитеља на питање који је најважнији циљ
сарадње породице и школе
Напредак и развој
ученика
Пружање помоћи
породици
Повезивање
активности школе
и породице у
процесу
васпитања
0%
20%
40%
60%
80%
100%
Број 3
Број 2
Број 1
Родитељи се слажу са учитељима да је најважнији циљ сарадње породице и
школе обезбедити напредак и развој ученика у школи и изван ње, а да је најмање
важан циљ да се пружи помоћ породици у реализацији њене васпитне функције,
на основу чега може да се закључи да су родитељи упућени у циљ сарадње
породице и школе, што је једна од улога учитеља.
4.
Одговором на четврто питање у анкетним листићима за учитеље(Прилог 1)
и за родитеље (Прилог 2), које гласи „
Планирање сарадње са родитељима, у
оквиру културне и јавне делатности сваке васпитно-образовне установе, врши се
на почетку сваке школске године. По вашем мишљењу, ко треба да учествује у
састављању плана и програма сарадње породице и школе за једно одељење?“,
сазнало се шта родитељи и учитељи мисле ко треба да сачини план и програм
58
структуру и карактеристике родитеља, а то подразумева да познају васпитне
климе у породици, као и средине у којој се организује васпитање и образовање,
јер родитељи кажу да се учитељи труде да се прилагоде њиховом времену и
захтевима.
Графикон 5
. Одговори учитеља на питање ко треба да сачини план и
програм сарадње породице и школе
70%
30%
Учитељи
Савет родитеља
Међусобно учитељи и савет
родитеља
Учитељи, родитељи,
директори и стручни органи
школе
Графикон 6
. Одговори родитеља на питање ко треба да сачини план и
програм сарадње породице и школе
59
90%
10%
Учитељи
Савет родитеља
Међусобно учитељи и савет
родитеља
Учитељи, родитељи,
директори и стручни органи
школе
Не знам
5.
Налази истраживања указују на то да учитељи и родитељи на сличан, али
не и на истоветан начин, процењују важност различитих компонената у пољу
сарадње са родитељима. Што се може видети у
табелама 10. и 11
.:
Табела 10.
Одговори учитеља по питању важности компонената у пољу сарадње
са родитељима
Одговори:
Број одговора учитеља:
%
Добро међусобно
познавање родитеља и
наставника
26
65
Подстицати и развијати
позитивне ставове
5
12,5
Повлашћен положај
наставника
0
0
Везе које се успостављају
су једносмерне
0
75
Односи треба да се
темеље на међусобном
поштовању и поверењу
40
100
Односи треба да буду
спонтани, срдачни, топли
30
75
Родитељи су у положају
„посебног посматрача
0
0
Односи треба да буду
равноправни
26
65
Остало
0
0
61
поверењу, њих 35 или 87,5% сматра да односи треба да буду спонтани, срдачни,
топли, 25 њих или 62,5% се слаже да односи треба да буду равноправни. 37,5%
или 15 родитеља сматра да је важно добро међусобно познавање родитеља и
наставника, а само 7,5% или њих троје сматра да треба да буде у улози „посебног
посматрача, као и да учитељи требају да имају повлашћен положај.
6.
Родитељи и учитељи се у потпуности слажу по питању поштовања
принципа поштовања личности родитеља. Родитељи сматрај да учитељи поштују
њихову личност.
Табела 12. и 13.
показују да се испитаници (родитељи и
учитељи) слажу да је личност родитеља испоштована.
Табела 12.
Одговори учитеља на питање да ли поштују личност родитеља
Одговори:
О
понашању и
раду
појединог
детета не
говорим
само пред
његовим
родитељима
већ и пред
другим
лицима
Све што
желим да
саопштим
родитељима
о њиховом
детету,
саопштавам
у оквиру
личног
контакта
Поштујем и
уважавам
мишљење
родитеља
Мишљење
родитеља
пажљиво и
стрпљиво
саслушам,
али га
ретко
уважавам
Остало
Број
одговора
учитеља
0
38
40
0
0
%
0
95
100
0
0
Табела 13.
Одговори родитеља на питање да ли учитељи поштују њихову личност
Одговори:
О
Све што се
Поштује и
Мишљење
Остало
62
понашању и
раду
појединог
детета не
говори само
пред
његовим
родитељима
већ и пред
другим
лицима
жели да
саопшти
родитељима
о њиховом
детету,
саопштава у
оквиру
личног
контакта
уважава
мишљење
родитеља
родитеља
пажљиво и
стрпљиво
саслуша,
али га
ретко
уважава
Број
одговора
родитеља
0
38
38
0
0
%
0
95
95
0
0
Табеле 12. и 13.
говоре да 100% учитеља уважава и поштује мишљење
родитеља, а 95% родитеља се слаже да учитељи поштују њихово мишљење. Све
што жели да саопшти родитељима о њиховом детету, саопштава у оквиру личног
контакта чак 95% учитеља, и исти проценат родитеља се слаже да им учитељи
саопштавају све у оквиру личног контакта.
Сви учитељи сматрају да, уколико је од родитеља тражено мишљење, они
га и изражавају у великој већини. Учитељи узимају у обзир мишљење родитеља
када га изразе у великој мери и/или у потпуности. Са овим се слажу и родитељи,
који кажу да им је углавном или у потпуности уважено мишљење. Родитељи
сматрају да их њихови учитељи уважавају и поштују и да са њима могу да
разговарају о било чему што их брине у вези са дететом, као и да су активни у
школи и да бране интересе родитеља.
7.
У седмом истраживачком задатку требало је да се испита којим
димензијама информисања, родитељи и учитељи, дају предности. Информисање
родитеља се у школи обавља усменим путем, на индивидуалним или
родитељским састанцима, или присуствовањем групним састанцима и писменим
путем, тј. слањем различитих обавештења. Родитељски састанци су и по
мишљењу родитеља и по мишљењу учитеља најчешћи начин на који родитељи
добијају важне информације. Индивидуални састанци су доста чести у нашим
школама, мишљење родитеља и учитеља се не поклапа кад су у питању
64
8.
„
Утврдити да ли учитељи и родитељи успешно и правилно користе
методу разговора.“
гласио је осми задатак у истраживању.
Табела 16.
говори да учитељи методу разговора користе успешно. По
мишљењу учитеља, за успешно вођење разговора најбитније је да сви учесници
разговора буду равноправни, и то мисли 95% испитаних учитеља. Да водитељ
разговора треба да покаже интересовање за свако излагање родитеља и пажљиво
га саслуша мисли 87,5% испитаника. Да је за успешно вођење разговора важно да
се долази до ставова одраслих, мера и задатака које треба остварити у породици
или у установи коју ученик похађа мисли 20 испитаника, или 50%, а исти број
испитаника се слаже да се реч даје свима по реду јављања. 15 испитаника или
37,5% учитеља сматра да треба водити белешке о мишљењима, на основу чега
разговар може да се приведе крају и дође до заједничких закључака.
Табела 16.
Одговори учитеља за успешно коришћење методе разговора
Одговори:
Број одговора учитеља:
%
Реч се даје свима по реду јављања
20
50
Да се долази до ставова одраслих,
мера и задатака које треба
остварити у породици или у
установи коју ученик похађа
20
50
Да сви учесници разговора буду
равноправни
38
95
Водитељ разговора треба да
покаже интересовање за свако
излагање родитеља и пажљиво га
саслуша
35
87,4
Водитељ разговора говори после
сваког од саговорника, ако их је
више тражило реч
0
0
Саговорник треба да се прекине,
ако водитељ има нешто важно да
каже
0
0
Водити белешке о мишљењима, на
основу чега разговар може да се
приведе крају и дође до
15
37,5
65
заједничких закључака
Остало
0
0
По
табели 17.
се види да и родитељи методу разговора користе успешно.
Сви родитељи сматрају да учесници разговора морају бити равноправни (100%
испитаника-родитеља). Да водитељ разговора (учитељ) треба да покаже
интересовање за свако излагање родитеља и пажљиво га саслуша мисли 90%
родитеља. Да се реч даје свима по реду јављања сматра 32 родитеља или 80%. Да
је за успешно вођење разговора важно да се долази до ставова одраслих, мера и
задатака које треба остварити у породици или у установи коју ученик похађа
мисли 16 испитаника, или 40%, а 12 родитеља (30%) мисли да водитељ разговора
треба да говори после сваког од саговорника, иако је више њих тражило реч.
Четвртина испитаника, или 25% родитеља сматра да треба водити белешке о
мишљењима, на основу чега може да се разговар приведе крају и дође до
заједничких закључака.
Табела 17.
Одговори родитеља за успешно коришћење методе разговора
Одговори:
Број одговора учитеља:
%
Реч се даје свима по реду
јављања
32
80
Да се долази до ставова
одраслих, мера и задатака
које треба остварити у
породици или у установи
коју ученик похађа
16
40
Да сви учесници разговора
буду равноправни
40
100
Водитељ разговора треба
да покаже интересовање за
свако излагање родитеља и
пажљиво га саслуша
36
90
Водитељ разговора говори
после
сваког
од
саговорника, ако их је
више тражило реч
12
30
Саговорник треба да се
прекине, ако водитељ има
0
0
67
усавршавање
Наметљивост
2
5
0
0
Табела 18
. указују на то да учитељи и и родитељи на сличан, али не и на
истоветан начин, процењују важност различитих особина разредног старешине у
пољу сарадње са родитељима. Сви родитељи сматрају да учитељ треба да буде
комуникативан и објективан, док 97,5% учитеља (39 учитеља) сматра да треба да
поседује те особине. Исти број родитеља и учитеља, тј. 38 (95%) сматра да
разредни старешина треба да буде праведан. Већину учитеља, ¾ њих (75%)
сматра да треба да буду спремни на стално стручно усавршавање, и да буду
педагошко-психолошко оспособљени, а нешто већи број родитеља (32, тј. 80%)
сматра да учитељ треба да поседује те особине. Већину родитеља (70%) и
родитеља (60%) сматра да учитељ треба да буде заинтересован за своје одељење и
поједине ученике у њему. Такође исти број учитеља и родитеља, 24 или 60%
сматра да учитељ треба да поседује способност социјалног опажања. Два
учитеља (5%) мисле да треба да буду наметљива.
У разговору са испитаницима (учитељима и родитељима), добијени су
налази у којима се спецификују још нека обележја понашања учитеља која
доприносе повезаности и сарадњи. То су понашања типа: укљученост,
заинтересованост и ангажовање да се проблем реши, спремност да се одвоји
време, отвореност у комуникацији, стрпљиво слушање и испољавање
разумевања, спремност да се прихвати незадовољство »друге стране«,
конкретизација у разговору. Од учитеља се очекује да препознају и разумеју
контекст у коме се њихово деловање одвија, односно да буду способни да развију
ставове, способности и вештине потребне за обухватно и вишесмерно деловање у
том контексту. На централну улогу наставника упућује и чињеница да је
наставник кључна спона и/или препрека сарадњи.
10.
Начини унапређења сарадње по мишљењу родитеља и учитеља могу бити
разноврсни. Већина испитаника нема идеје и предлоге за побољшање сарадње
између породице и школе.
Родитељи су, за побољшање сарадње између породице и школе, предложили:
више родитељских састанака, важна је праведност и искреност;
без мита и корупције, наставници треба да буду реални према свој деци
без обзира ко су им родитељи;
68
више контакта са родитељима, нпр. заједнички излети;
организација породичног дана и такмичења у школи;
више активности у којима би учествовали и родитељи;
чешћи доласци родитеља на информативне родитељске састанке;
сваки учитељ треба да буде објективан и да има исти став према сваком
ученику;
обавезно телефонско обавештавање о изостанку ученика;
да свако дете има своју дисциплинску свеску и да сваки проблем потпише
родитељ;
предлог за управу школе да поради на едукацији појединих родитеља што
се тиче кућног васпитања деце(кроз радионице);
поставити камере у учионице;
смањити трошкове школовања због све тежег материјалног положаја
породице;
стручна помоћ родитељима од стране учитеља како најбоље да помогну
свом детету;
Учитељи су за унапређење сарадње између породице и школе дали следеће
предлоге:
Поред стереотипних начина сарадње, треба организовати дружења како би
се сви боље упознали;
Родитељи и учитељи треба да развијају партнерске односе;
Родитељи морају више долазити у школу и стално бити у контакту са
школом;
Радити на клими међусобног поверења и уважавања;
Стално истицати важност сарадње;
Сталан проток информација;
Едукација родитеља;
Научити да се прихвати критика;
Више ангажмана родитеља у културно-јавном животу школе и у самој
настави;
Родитељи мора да разграниче шта је њихова обавеза, а шта обавеза школе
и у складу с тим да се понашају;
Родитељи мора више да се укључе у рад школе, и треба их боље упознати
са програмом рада школе;
Саветодавни рад са родитељима;
70
стварању партнерства треба да преузму учитељи. Они морају родитељима да дају
до знања да школа жели заједно с њима да ради на томе да постане место где ће
деца доиста бити у првом плану.
Наставници и родитељи суочавају се са изазовом проналажења начина
сарадње, уз узајамно поштовање, у најбољем интересу дечиjeг развоја, постигнућа
и успеха. За родитеље је тај процес континуиран и дуготрајан током целог
школовања њихове деце, а за учитеље током целе њихове каријере.
Нека истраживања су показала да различити облици сарадње, почев од
најједноставнијих као што су информисање и консултовање родитеља, учешћа на
родитељским састанцима, па све до посета часовима, помоћи учитељу у раду са
децом или рад са децом код куће, су активности које помажу родитељима да
разумеју начин на који школа функционише, структуру и организацију школе и
подстичу развој компетенција за сарадњу са школом. Због тога је важно да се у
оквиру добро испланираног и дугорочног програма, родитељима нуди
најразноврснији вид активности.
Будући да су родитељи у највећој мери упућени на сарадњу са учитељима
и са њима имају најучесталије контакте, важан задатак учитеља је да креирају
такву атмосферу у којој ће родитељи да буду подстакнути да се укључе на
различите начине и да доприносе животу школе без страха да ће то да буде
протумачено као мешање улога, тј. мешање у професионалну улогу учитеља.
Из резултата анкете евидентно је да родитељи сарадњу доживљавају
добром у нижим разредима. Информисање родитеља мора да се побољша, јер је
из одговора очито да један део родитеља на школу пребацује одговорности које
школи не припадају, а један део одговора би сигурно био позитивнији да постоји
довољна информисаност и већа ангажованост Савета родитеља .
Налази истраживања указују на то да учитељи и родитељи на истоветан
начин сагледавају квалитет сарадње породице и школе. Сматрају да је међусобна
сарадња великим делом успешна. Али њихова сарадња се већим делом односи на
традиционалне облике сарадње.
Родитељи и учитељи су за побољшање сарадње
навели веома занимљиве предлоге, као што су заједнички излети, да свако дете
има своју дисциплинску свеску и да сваки проблем потпише родитељ, едукација
родитеља што се тиче кућног васпитања деце (кроз радионице). Када би се ови
предлози применили, могли би да буду веома делотворни, и у сарадњу би се увеле
новине, разноврсност, и самим тим сарадња би постала савременија и успешнија.
71
"Када пружите љубав, подршку и пажњу детету, пружате пажњу и помоћ
породици. Када подржавате и бринете се о породици, чините то својој заједници"
(Абориџински пословица)
