1
Uvod
Svuda u svetu se rano detinjstvo obično smatra posebnom fazom vaspitanja i
obrazovanja za decu do šest godina starosti. U ovom uzrastu deca su aktivna i željna
znanja. Ona imaju potrebu da razumeju sebe i svet koji ih okružuje. Ona su prirodno
radoznala i vole da istražuju, otkrivaju i budu kreativna.
Deca osećaju čuđenje i divljenje i uživaju u pričama, rimama i muzici, kao i u fizičkom
aspektu igre i fizičkom osamostaljivanju. Deca tada razvijaju samopouzdanje,
samopoštovanje i samokontrolu i uživaju u igri koja zahteva sarađivanje sa ostalima u
grupi (sa drugom decom i odraslima) kao i u samostalnoj igri.
Dobro predškolsko vaspitanje i obrazovanje dece ranog uzrasta može i treba da neguje
ovakav razvoj. Ovo su godine kada se postavljaju temelji učenja i tokom kojih deca
razvijaju dobre dispozicije za učenje. Deca tada razvijaju veštine kao što je
posmatranje, donošenje odluka, rešavanje problema i naravno komuniciranje. Mesto
gde se odvija predškolsko vaspitanje i obrazovanje treba da bude prijatno, u kome deca
uživaju u prilikama za učenje i osećaju se bezbedno da istražuju i rade nove stvari uz
podršku odraslih koje poznaju i uz koje se osećaju sigurno. Veliki broj dokaza iz
različitih istraživanja ide u prilog argumentu da je dobro rano vaspitanje i obrazovanje
značajno za razvoj dece. Nedavnim longitudalnim istraživanjem u okviru projekta
sprovedenog u Velikoj Britaniji pod nazivom „Delotvorno pružanje predškolskog
vaspitanja i obrazovanja” (Silva et al, 2003.) došlo se do zaključka da:
predškolsko iskustvo, kao nijedno drugo, poboljšava razvoj deteta;
je kvalitet uopšteno bio viši u ustanovama koje su integrisale negu sa
vaspitanjem i obrazovanjem (celovit sistem vaspitanja i obrazovanja dece);
deca iz osetljivih grupa imaju velike koristi od kvalitetnog predškolskog vaspitanja
i obrazovanja posebno kada su u grupi deca različitog kulturnog i društvenog
nasleđa;
predškolsko vaspitanje i obrazovanje visokog kvaliteta doprinosi boljem
intelektualnom i socijalnom razvoju dece;
Postoje značajne razlike između uticaja različitih predškolskih sredina. Treba istaći da
dobit od predškolskog vaspitanja za dete zavisi od prilika u konkretnom vrtiću.
Pripremni predškolski program ostvaruje vaspitač. U Srbiji po članu 118. Zakona o
vaspitanju i obrazovanju zadatak vaspitača u predškolskoj ustanovi jeste da svojim
kompetencijama osigura uvažavanje principa obrazovanja i unapređivanje vaspitno –
obrazovnog rada. Vaspitač je glavni činilac kultivisanja dečje igre i stvaralaštva pod
uslovom da je suigrač detetu i njegov uzor, da ne sputava njihovu aktivnost u procesu
razvoja i vaspitanja već da prepoznaje i podstiče njegovo stvaranje.
2
Uloga vaspitača u organizaciji vaspitno -
obrazovnog procesa
Od ličnosti vaspitača najviše zavisi spontanost i prilagodljivost ritma življenja, kao i
čitava atmosfera u dečjem vrtiću. Ako je vaspitač krut i nervozan, to će se odraziti u
obliku napetosti i otpora kod dece. Ako je ponašanje vaspitača nedosledno i hirovito,
takvo će biti i ponašanje dece. Ako se on ponaša veselo deca će to prihvatiti kao
sastavni deo opšte atmosfere u vrtiću. Prema tome, da li će predviđene aktivnosti
iskazati kao bogat izvor novih iskustava i razvojnih podsticaja za decu, ili prouzrokovati
otpor, nesporazume i konflikte,najviše zavisi od vaspitača.
Vaspitač je zadužen za stvaranje i podešavanje okolnosti povoljnih za dečji razvoj i
učenje (prostora, vremena i materijala potrebnih za aktivnosti), odnosno, pružanje deci
prilike da se vaspitaju i obrazuju prilagođeno svojim potrebama i mogućnostima,
prijatnom i bezbednom okruženju, kao i da se ostvaruju kao ličnosti.
Od vaspitača se očekuje da bude dobar organizator, elastičan u pristupu deci i
zahtevima koje im postavlja, da stalno prati rezultate svog rada i stručno se usavršava,
snalažljiv u rešavanju problema i sposoban da tu veštinu prenosi deci, spreman za
preuzimanje odgovornosti za njihovo napredovanje u razvoju i učenju, kao i da bude u
najvećoj meri osetljiv za specifične potrebe i individualne razlike među decom koju
vaspitava i obrazuje.
Dobar vaspitač se prepoznaje, pre svega, po tome što mu njegov posao predstavlja
zadovoljstvo. On voli decu i dobro se oseća u njihovom društvu, poštujući u svakom od
njih jedinstvanu ljudsku ličnost koja se razvija. Iako ima sasvim izgrađen stav prema
određenim oblicima ponašanja, on prihvata svako dete i ima razumevanja za njegove
postupke.Svoja osećanja prema deci dobar vaspitač izražava tonom kojim se obraća,
izrazom lica i putem reči koje koristi. Dete mora osećati da je vaspitač „na njegovoj
strani“, da mu ono nešto znači, da ga uvažava, ceni, raduje se njegovim uspesima i ne
osuđuje ga za neuspehe, jer veruje u njegov pozitivan razvoj kao i svoje mogućnosti da
mu doprinese. Takav vaspitač je, takođe,svestan i svojih ograničenja i nedostataka i ne
pokušava da obmanjuje decu mitom o sopstvenom savršenstvu, već je u stanju da
prizna svoje greške i uči iz njih. Naročito je osetljiv na dečje potrebe i očekivanja prema
njemu i rado je spreman da im udovolji. U njemu dete nalazi osobu spremnu da mu
uzvrati pozitivne emocije, da mu na osmeh odgovori osmehom, pomiluje ga, zagrli,
uteši, uzme u naručje...
Od prvog dana boravka dece u ustanovi vaspitač radi na uspostavljanju bogatog i
sadržajnog emocionalnog odnosa sa njima, koji je obostrano prijateljski, saradnički i
zasniva se na međusobnom uvažavanju, poverenju i brizi. Detetu je potrebno da oseti
da je vaspitač zainteresovan za njega lično a ne samo za ono čime se dete bavi.
Bliskost sa vaspitanikom omogućava mu da postigne mnogo više u delovanju na dečji
razvoj i učenje i to na načine koji se verovatno ne bi pokazali efikasni kada bi ih
primenila detetu nepoznata osoba. Osim toga, dete nikada neće biti
4
se da ga ne izazovu. Autoritarni način vaspitanja na prvi pogled ima za rezultat red,
poslušnost i disciplinu, međutim, konflikti i otpor dece samo su potisnuti i čekaju
trenutak kada nekontrolisano izbiju kao erupcija.
Anarhični „hipi“ tip vaspitača predstavlja suprotnost autoritarnom i kod njega je sve
dozvoljeno, „otvoreno“, prepušteno slučaju i improvizovano. On najčešće nema
sposobnosti da deci ukaže na granice koje njihovom ponašanju osiguravaju slobodu,
niti pravila koja obezbeđuju normalno odvijanje zajedničkog života u grupi.
Demokratski vaspitač je onaj koji uspeva da stvori dobru organizaciju i radnu atmosferu
ne namećući ih deci.Ovakav vaspitač prihvata razlike među decom kao njihove osobene
vrednosti, čije ispoljavanje i razvoj treba podsticati. U svome radu on ne polazi
prvenstveno od spoljašnjeg modela organizacije i programa, već od dece, sa kojom
usklađuje svoje uticaje i zahteve. Zbog toga se on trudi da što bolje upozna decu i
brižljivo ih posmatra pre nego što će ih podstaći na učešće u nekoj aktivnosti ili
samostalno delovanje. On je spreman da pomogne detetu uvek kada to zatraži, kao i da
iskreno učestvuje u njegovom oduševljenju za aktivnost kojom se bavi, ne namećući mu
istovremeno svoja rešenja i kriterijume.
Ukoliko su odnosi među njima demokratski, saradnički, onda vaspitač može u izvesnim
situacijama stavljati zamerke detetu (čak ga i izgrditi) a da to ne izazove negativne
posledice. Najbolji dokaz vaspitaču, da je takav odnos uspostavljen, je kada deca počnu
da mu spontano zameraju što je zanemario neko pravilo uspostavljeno u grupi, na
primer, nije vratio bojice tamo odakle je uzeo, ušao je u sobu sa cipelama, nije oprao
ruke pre jela i slično. To je divan znak da su deca počela zaista da usvajaju ova pravila i
samodisciplinu.
Demokratski vaspitač ohrabjuje dete da ima i iznosi sopstvena mišljenja i predloge, kao
i da uvažava tuđa, bez servilnosti i konformizma, što je moguće samo u jednoj
prijateljskoj atmosferi u kojoj se ne insistira na potčinjavanju i ne manipuliše iracionalnim
strahovima. U njoj se autoritet i poštovanje odraslih grade na razumevanju, simpatiji i
bliskosti sa osobom u koju je dete steklo poverenje i koju ceni zbog kvaliteta koje je
ispoljila tokom zajedničkog življenja. Ravnopravnost, koja karakteriše njegov odnos
prema deci, stalno se dokazuje u praktičnim životnim situacijama i na načine koji mogu
da im posluže kao model za sopstveno ponašanje.
Uticanje vaspitača na dečije ponašanje
Kada se dete oseti sigurnije, ono počinje da isprobava svoje mogućnosti delovanja u
vrtiću, ispitujući takođe i sigurnost sa kojom su ustanovljena pravila ponašanja,
odnosno, posledice njihovog nepridržavanja. Vaspitač ovakvo isprobavanje treba da
dočeka sa određenom doslednošću i čvrstinom, ali i razumevanjem njegovog razloga,
kako bi dete i pored ograničavanja osetilo da ima posla sa osobom koja ga prihvata kao
ličnost i brine se o njegovoj sigurnosti.
Vaspitač, pre svega, treba daprihvati da, kao osobe u razvoju, deca imaju pravo na
neke oblike ponašanja koja nisu svojstveni zrelim ljudima i da, pod određenim uslovima,
i ovi oblici ponašanja mogu da ih postepeno dovedu do zrelosti. Da bi ovo pravo
ostvarila, njima je potrebna određena tolerancija od strane odraslih koji neće suviše
