Такав   васпитач   је,   такође,   свјестан   и   својих   ограничења   и   недостатака   и   не
покушава да обмањује дјецу митом о сопственом савршенству, већ је у стању да
призна своје грешке и учи из њих. Нарочито је предусретљив и осјетљив на дјечије
потребе и очекивања према њему и радо је спреман да им удовољи. У њему дијете
налази особу спремну да му узврати позитивне емоције, да му на осмех одговори
осмехом, помилује га, загрли, утjеши, узме у наручје.
Од првог дана боравка дјеце у установи васпитач ради на успостављању богатог и
садржајног   емоционалног   односа   са   њима,   који   је   обострано   пријатељски,
сараднички и заснива се на међусобном уважавању, повјерењу и бризи. Дјетету је
потребно да осјети да је васпитач заинтересован за њега лично а не само за оно
чиме се дијете бави. Блискост са васпитаником омогућава му да постигне много
више у дјеловању на дјечији развој и учење и то на начине који се вероватно не би
показали   ефикасни   када   би   их   применила   дјетету   непозната   особа.   Осим   тога,
дијете никада неће бити ,,дрско'' и ,,безобразно'' са особом која му читавим својим
понашањем исказује поштовање, која је срдачна и блага у опхођењу, која га не
гледа са висине и не инсистира на покорности. Чак и у случајевима када дође до
неслагања   између   њега   и   дјетета,   васпитач   то   не   преноси   на   лични   план,   не
испољава горчину и не прети му прекидом добрих односа.
Одређен отпор захтјевима васпитача и опробавање њиховог стварног значења у
конкретним ситуацијама живота и рада у вртићу су сасвим нормална појава јер се
не може очекивати од дјетета да се пасивно прилагоћава свему што се од њега
затражи. Њему је потребно самопотврђивање као и ситуације у којима доказује да
се разликује од других, по томе што не воли неко јело, што жели да поново чује
одређену причу, што се у једном тренутку осјећа уморно или му је досадно, што
неће да прекине своју игру, што жели да скрене групни разговор на тему која њега
интересује и сл. Сасвим је природно да дође до противљења, препирке па чак и
љутње у његовим реакцијама на захтеве васпитача, који треба да поштује његово
право да има различите жеље и мишљења али и да, када је потребно, спроведе
захтјев до  краја.  Међутим,  дijете не треба да  се  осјети  да је  мање прихваћено,
цијењено и вољено због тога што је испољило поменуте разлике. Тако ће боље
моћи   да   схвати   конструктивну   улогу   и   одговорност   коју   васпитач   има   у
организацији живота и рада групе и на поштовање одговорити поштовањем.
Природност је најважнија особина правилног односа васпитача према дјеци. Свака
усиљеност,   извештаченост,   пренемагање,   сладуњаво   коришћење   деминутива   и
других   посебних   начина   обраћања   дјеци,   суштински   онемогућава   изграђивање
искреног,   отвореног,   природног   односа   какав   треба   да   се   успоставља   између
млађих и старијих. Дјеца сасвим добро осјећају када се покушава манипулисати
њима,   што   их   у   почетку   збуњује   а   затим   наводи   да   и   сама   почну   развијати
механизме манипулације одраслима. У извесном смислу однос васпитача према
дјетету се интериоризује у његов однос према самом себи. Ако је одрасли одлучан
и толерантан, ако од њега очекује позитивно понашање, успјех у активностима,
залагање   и   искреност,   дијете   ће   све   учинити   да   оправда   оваква   очекивања   и
односиће се на исти начин према самоме себи.

Дипломски рад Љиљана Гаврић

Он треба да служи дјеци за примјер као особа која обавља свој посао истрајно и
вјешто,   која   ријешава   проблеме   систематски   и   стрпљиво   и,   захваљујући   своме
труду, постиже успјехе.
Како би васпитач постигао успјехе, у развијању математичких појмова, он мора да
буде   свјестан   дубине   и   обима   наставног   садржаја   и   да   их   по   потреби   увијек
модификује и прилагођава дјеци.
„У свему томе, њему је потребан посебан осјећај за ‘управљање’ временом у којем
се наставни процес одвија. Он мора да има јасну стратегију ‘вођења’ одјељења
засновану   на   поштовању   достојанства   ученика   и   за   остваривање   дефинисаних
циљева учења“. (Симеуновић, Спасојевић, 2009, стр. 133).

Дипломски рад Љиљана Гаврић

Значајан услов и претпоставка успјешног васпитања и дјеловања је и познавање
психологије дјеце. Познавање и разумевање дјеце омогућава васпитачу адекватан
избор средстава и метода педагошког утицаја, процјењивање њихових актуалних и
потенцијалних могућности, као и утврђивање специфичних односа који постоје
међу дјецом у васпитној групи.
При одређивању особина ,,доброг'' васпитача најчешће се издвајају антрополошка и
хумана својства и начини понашања. У радовима већег броја аутора као добри
предуслови за социјално и друго понашање васпитача, посебно се издвајају
сљедећа својства:

Љубав према деци.

Неопходно је да васпитач искрено воли дјецу и позив, да показује бригу за свако
дијете, да је у стању да проникне у свијет дјечјих преживљавања. Љубав према
дјеци   подразумева   и   захтјеве,   као   и   неопходну   строгост,   са   мјером   уважавања
личности дјетета и повјерења у његове могућности и позитивна својства. Између
дјеце и васпитача потребан је дубок емотиван однос који дјетету пружа сигурност и
повјерење. Васпитач који уме са радошћу да се игра са дјецом, да пријатељски
разговара о њиховим интересовањима, да занимљиво прича, да се са њима радује и
весели, има на њих већи утицај од васпитача који је некомуникативан, хладан,
затворен   и   строг,   који   им   није   близак.   У   експериментима   у   совјетским
предшколским   установама,   у   којима   су   се   одрасли   васпитачи   укључивали   као
вршњаци са дјецом, избегавајући примену ауторитета, активности дјеце постајала
су много креативнија и независнија.

Праведност

Као елеменат педагошке атмосфере на коју утичу и дјеца и васпитачи. Праведност
је заправо оцјена сваког поступка и примјена подстицаја и кажњавања одмјерено и
према заслузи. Основу за ово представља повјерење и осјећај ,,међусобне
прихваћености''. Дјеца очекују од васпитача да своје емоционално повјерење
распореди равномјерно, тако да нема ни ,,миљенике'' ни ,,грешнике'', да поступа
праведно и да процењује на исти начин.

Стрпљење.

Васпитање   се   не   смије  посматрати   као   ствар   тренутка   већ   као   дуготрајан   и
континуиран процес који је у значајној мјери и под утицајем чинилаца који дјелују
изван   предшколских   установа.   Незаинтересованост   за   одређене   поступке   и
активности дјеце, слаба концентрација, проблеми дисциплине и режима, односи и
конфликти   међу   дјецом   и   слично   не   могу   се   савладати   притисцима   или
интензивирањем   одређених   поступака.   Стрпљење   обезбеђује   нормалну   климу   и
унапређује   понашање   дјеце   и   осјећање   задовољства   када   се   проникне   у   њихов
свијет, као и добронамеран и пажљив однос према њима.

Наклоност (приврженост).

Успостављање емоционалног идентитета је основни задатак сваког појединца, из
чега произилази да је задатак васпитача да ствара услове у којима ће дјеца моћи да
развијају своје емоционалне потребе и обогаћују своју личност. Дјеца морају бити
увјерена да су прихваћена и да могу рачунати на подршку и помоћ свог васпитача.
Наклоност према дјеци се заснива на педагошком осјећању такта и не треба се