Косовска Митровица ,септембар, 2016
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
са привременин седиштем у Косовској Митровици
Катедра за историју уметности
Студијски програм:
Основне академске студије
УМЕТНОСТ У ДОБА КАРОЛИНГА
Семинарски рад из Уметности раног средњег века у Византији и Западној Европи
Ментор:
Студент:
Проф др Радмило Петровић
Никола Поповић
Број индекса:62/13
Косовска Митровица ,септембар, 2016
Садржај:
1.Увод
....................................................................................1
2. Каролиншка ренесанса
...............................................2-3
3.Каролиншка уметност
..................................................4-9
3.1. Каролиншка архитектура
..........................................4-5
3.2 Каролиншко сликарство
..............................................6-7
3.3 Каролиншка минијатура
..............................................7-9
3.4 Каролиншка примењена уметност
................................9
4.Закључак
...........................................................................10
2
2. Каролиншка ренесанса
Након постављања на трон Карла Великог, он се прво истиче у ратовању, као и
његови претци који су били веома добри ратници и војсковође. Највише је ратовао са
Лангобардима и то је вероватно и био један од разлога његовог савезништва са папом.
Поред тога, Карло Велики је такође преобратио Саксонце у хришћанство, придобивши
још већу наклоност папе Лава III. Пошто је Карло завладао највећим делом некадашњег
запада, један део свештених лица из његове околине и Рима, дошао је на идеју
оживљавања Западног царства и једног цара који би њиме владао. На руку су му ишли и
догађаји у Риму, којем је претила опасност од Лангобарда, а због немоћи Византије, папа
је морао тражити помоћ од моћног франачког краља. Карло Велики бива позван у помоћ
од стране папе, који је имао непријатеље у редовима аристократије. Папа Лав III је
оптуживан за непоштовање канона, и чак је нападнут током једне литургије. Карло
Велики одлази у Падерборн и тамо са папом склапа споразум. Потом шаље два франачка
надбискупа да испитају папин случај и оптужбе за непоштовање канона. Утврђено је да је
папа радио по канонским прописима и да је неправедно оптужен. Завереници су
похапшени и одведени у Франачку. Папа се захваљује Карлу и позива га у Рим у који
Карло Велики стиже у јесен 800. године.
На Божић 25.децембра 800.године Карло је дошао у цркву Св.Петра да се моли
пред олтаром. У тренутку када је завршио молитву и намеравао да устане пришао му је
папа и ставио му царску круну на главу. Овим чином се папа није потчинио великом цару,
чак напротив он ствара први пут у историји хришћанства дуалитет политичке и црквене
моћи, који ће бити присутан дуго после Карла Великог. Тим чином је папа осигурао своје
папске државе, и не само то, већ је постао један од најважнијих личности целог царства од
које је зависио и легитимитет цара. Византија, која је себе сматрала за баштиника рисмког
наслеђа одбила је да призна царску титулу тврдећи да цар на истоку већ постоји и да не
могу постојати истовремено два цара. Али будући да је и сама била у тешкој ситуацији,
растрзана унутрашњим сукобима, десет година касније признала је Карлову царску
титулу.
Након доба стагнације и декаденције које су трајале генерацијама од пада Римског
царства, доба Карла Великог и његових наследника одликују се обновом учености и
3
враћању античкој уметности, књижевност и архитектури. Сам Карло Велики се угледао на
Константина, који је у исто време био римски и хришћански цар.
Пад књижевности у раном средњем веку довео до је општег непознавања латинског
језика. У пракси то је значило немогућност да се јасно саставе административни акти, да
се схвате и препишу дела црквених отаца и Библија. Неписмени свештеници који су били
већина у карлиншкој држави представљали су опасност за опстанак цркве и државе. Да би
се добили добри чиновници, писари и свештеници било је потребно да најпре науче
латински језик. Цар је зато основао дворску школу коју су посећивали кандидати за јавне
функције и свештеничка звања и подстицао је припаднике вискоког племства да у њу
шаљу своје синове. Отварају се и обнављају катедралне и манастирске школе. Ту се учи
граматички правилан латински језик чији је правопис исправљен а изговор одвојен од
романских језика. Реформом управљају монаси с друге стране Ламанша чији је
предводник Енглез Алкуин који је био управник катедралне школе у Јорку. На двор у
Ахену долазе учитељи из читаве Европе: Енглези, Ирци, Италијани, Шпанци. Они
посећују опатије и бискупије где су организоване локалне школе, библиотеке,
преписивали старе текстове, уређивали богослужење.
3
Алкуин је хтео да од Ахена направи
Нову Атину где би се сваки аспекти становништва који их чине варварским били
угушени. Он је био и за образовање и увођење једног језика, у овом случају латинског.
Теодулф је био један од најпоштованијих и најобразованијих људи на Карловом двору. Он
је био христијанизован Гот, али веома образован и познат као песник. Био је бискуп
Орлеана и дворски теолог, и постојао је ривалитет између њега и Алкуина из Јорка.
Написао је „Libri Carolini“ , књигу која се бавила добрим и лошим странама иконоборства.
Његов став је иконофилски, и то показује и став папе и Карла Великог према
иконоборству. Алкуин и Теодулф су организовали дворску школу, где су учени и Карлови
синови. Ајнхард је написао биографију Карла Великог.
Упоредо са рефомом језика и школа врши се и реформа писма. Настају нова
слова која су настала из полунцијале а чији је изглед величанствен у односу на претходна
писма. Та каролиншка минускула инспирисаће касније ренесансне штампаре да излију
модерна штампарска слова која данас познајемо.
3
Ајнхард,Живот Карла Великог ,Загреб ,1992, 115.
