Suzana Ristanić,
Filozofski fakultet Niš – departman za Psihologiju
Broj indeksa 660

UPITNICI I INVENTARI LIČNOSTI

Samoopisivanje kao izvor podataka o ličnosti javlja se u tri različita oblika: kao autobiografija, kao iskaz o
sebi dat u toku intervjua i kao sistem odgovora na upitniku ili inventaru ličnosti.
U sastavu psihodijagnostičkih metoda upitnici se pojavljuju krajem prošlog veka. Vršeći opite sa anketom
Galton 1830 je ustanovio da sistematski pripremljena i postavljena pitanja sa ponuđenim alternativnim
odgovorima mogu poslužiti u ispitivanju izolovanih karakteristika osoba. Do tog saznanja Galton je došao
ispitujući pojedine osobine u razvoju ličnosti adolescenata.
Koncentracijom mnoštva pitanja na razne aspekte jedne opšte karakteristike ponašanja mogu se
kvantifikovati individualne razlike među ljudima. Polazeći od ove mogućnosti Woodworth je pokušao da
zameni naturalističku formu samoopisivanja sa tehničkom formom čije je oličenje inventar. Povod za
Woodworthov poduhvat bila je mobilizacija regruta u SAD pred kraj Prvog svetskog rata. Mase regruta
morale su biti trijažirane u najkraćem roku bez dovoljnog broja psihijatara u regrutnim komisijama. Kao
zamenu za individualni intervju kao tehniku trijaže Woodworth je pripremio jedan inventar
neprilagođenosti koji je mogao da se primeni masovno i ocenjuje mehanički i objektivno. Formular,
odnosno papir i olovka zamenili su razgovor sa psihijatrom, ali samo za one ispitanike koji su imali niži
skor neprilagođenosti od kritičke granice. Za one koji su imali viši skor sledio je pregled kod psihijatra, koji
je donosio konačnu odluku o podobnosti ili nepodobnosti. Bitno u ovom poduhvatu bila je demonstracija
moguće supstitucije intervjua sa upitnikom, odnosno drugim oblikom samoopisivanja. Kao dokaz takve
supstitucije prihvaćena je ocena da je Woodworthov „arak ličnih podataka" u praksi potvrdio svoju
valjanost.
Veliki eksperiment zamenjivanja jednog oblika samoopisivanja drugim oblikom protumačen je kao
bezuslovna potvrda da je upitnik jednak ili čak bolji instrument. Prednost upitnika je viđena u tome što je:
ekonomičniji, što može da se prilagodi različitim sadržajima, što je nezavisan od situacionih varijabli, što je
pogodan za kvantifikaciju i u celini bliži kriterijumima naučne metode.
Prva generacija upitnika ne nalazi očekivanu empirijsku potvrdu poput svog uzora. To dovodi do
diferencijacije među psiholozima. Mnogi, uvereni da upitnici nemaju potencijala i budućnosti, okreću se
drugim tehnikama. Posebno su u to vreme bile privlačne projektivne tehnike. Oni koji traže razlog
neuspehu navode naivnost pretpostavki od kojih se polazilo. Izražava se sumnja u to da se upitnici mogu
smatrati u suštini istim a po formi različitim od intervjua. Upitnik predstavlja posebnu klasu tehnike
komunikacija i spoznaje. Ističe se da je potrebno istražiti upitničko ponašanje, mogućnosti i modalitete
same tehnike, da je neophodno bolje odrediti šta se istražuje. Deo krivice za neuspeh prebačen je na naivnu
brzopletost iza koje je stajalo uverenje da „upitnici mogu sve".
Druga generacija upitnika razvijena je sa puno kritičnosti i na čvršćim osnovama. Odbačen je stav da
izabrana alternativa ponuđenih odgovora izražava potpunu podudarnost teksta i ispitanika. Taj stav izveden
je iz pretpostavke da je značenje odgovora na intervjuu i na upitniku istovetno. Međutim, to je pogrešno,
što se i pokazalo. Ako na upitniku ispitanik naiđe na pitanje: „Da li su sa vama uvek lepo postupali?" i
zaokruži odgovor „Ne", to nije isto kao kad bi na intervjuu odgovorio „Sa mnom su uvek loše postupali".
Pitanja u upitnicima i u intervjuu jednako su formulisana, ali je odgovor bitno različit. Na upitnicima mi ne
saznajemo integralni odgovor, već samo jedan segment odgovora čije značenje ne može da se rekonstruiše
iz date reakcije. Jedini način da se rekonstruiše značenje je povezivanje svih datih odgovora. To što
nazivamo odgovorom na upitniku to je samo individualno glasanje, saglašavanje ili nesaglašavanje sa
jednim izborom mogućih formulacija autentičnog odgovora. Odgovor je nametnut i samim tim nije
odgovor, već još jedno pitanje. Ispitanik se prećutno tretira kao da je nemušt, kao da ne poznaje jezik, pa
može da reaguje samo klimanjem glave. Pošto pojedinačni odgovor na upitniku ne otkriva svoje značenje i
poruku, nametnuo se problem šta povezuje odgovore i kako dešifrovati značenje veza ili grupa srodnih
odgovora?
Umesto da brzo reše mnoga otvorena pitanja procene ličnosti, upitnici su se nametnuli kao problem koji i
sam mora biti odgonetnut. Potvrdilo se da jedna nejasnoća ne može predstavljati rešenje druge nejasnoće. U
međuvremenu upitnici su priznati kao posebna grupa tehnika za eksploraciju ličnosti. Perspektiva daljeg
razvoja viđena je u povezivanju upitnika sa teorijama ličnosti ili u povezivanju sa faktorskom analizom. U
nastojanju da nađu metodološku podršku psihodijagnostičke prakse, što je predstavljalo osnovu afirmacije i
progresa, psiholozi su isprva nastojali da povežu upitnike sa psihijatrijskom klasifikacijom. To je dalo

podstreka razvijanju mnogih upitnika za ispitivanje neurotičnosti, depresije, psihopatske devijacije i
paranoidnosti. Bilo je pokušaja da se upitnici povežu i sa klasifikacijom motiva i crta ličnosti. Sigurno je
daje do danas konstruisano nekoliko stotina, ako ne i hiljada upitnika namenjenih ispitivanju i određivanju
individualnih razlika u pogledu psihopatoloških i normalnih tendencija i crta ponašanja. Savremeni upitnici
su neuporedivo brižljivije konstruisani, što treba zahvaliti napretku tehnologije konstruisanja i visokim
standardima čije je ispunjenje obavezno. Ovi instrumenti više nemaju sličnost sa intervjuom i u mnogo
čemu su bliži testovima.
Numerički rezultat koji dobijamo primenom upitnika jeste mera individualnih razlika. Iz numeričkog
rezultata pre svega saznajemo da li je ispitanik prema određenom standardu ili normi, u kategoriji ili van
kategorije čiji je sadržaj teorijski definisan i deklarisan. Na primer, saznajemo da li je ispitanik neurotičan
ili nije neurotičan, da li je depresivan ili nije depresivan. Pod uslovom da je prema rezultatima u području
kategorije, da je intezitet osobine jednak ili veći od granične vrednosti norme, može se odrediti, već prema
osobinama konkretnog upitnika, u kojoj je meri dato svojstvo izraženo u samoopisu, odnosno u ponašanju
ili u ličnosti. U prvom slučaju upitnikom smo odredili položaj ispitanika u odnosu na dve ili više opštih
kategorija ponašanja, na primer, da li je neurotičan ili je normalan. U drugom slučaju nastavili smo sa
opisom i odredili smo gde je mesto ispitanika na skali intenziteta među osobama u istoj kategoriji. Tako na
primer, saznajemo dalje da je on krajnje neurotičan, odnosno da među neurotičarima ima veoma malo
takvih koji su toliko neurotični kao on.
Jednodimenzionalni upitnici mogu da posluže kategorizaciji (trijaži) kao i određivanju individualnih razlika
na odabranoj dimenziji. Takvi instrumenti su potrebni i korisni pod uslovom da se vrši masovno ispitivanje,
selekcija u grupama ili se instrument koristi za ispitivanje i eksperiment. U individualnom kliničkom
ispitivanju jednodimenzionalni upitnici nisu potrebni, jer su pitanja na koje oni

mogu dati odgovor već u

prethodnom postupku rešena. U kliničkoj eksploraciji ličnosti koriste se višedimenzionalni upitnici, kao što
su: MMPI, 16 PF, kalifornijski CPI i slični.
Upitnici se mogu konstruisati na različite načine, pa tako da pored grupnih i individualnih razlika odraze i
profil ličnosti ili intraindividualne razlike. Osnova dijagnostičkog suđenja putem upitnika određena je
normom. Norma je empirijski određena veličina koja razgraničava dijagnostički relevantne intenzitete od
irelevantnih. Ako imamo upitnik koji zahvata samo jednu dimenziju neurotičnost, depresiju, anksioznost ili
ego snagu, onda je primena tog instrumenta unapred ograničena na dva međusobno povezana zadatka. Prvi
se svodi na utvrđivanje kategorije u koju ispitanik spada. Najčešće su kategorije dihotomne, na primer,
primenom upitnika za neurotičnost saznajemo da li je naš ispitanik neurotičan, ili normalan. Drugi zadatak
koji stoji pred monodimenzionalnim upitnikom je procena stepena neurotičnosti, naravno samo ukoliko je
skor ispitanika prema normi u kategoriji neurotičnosti. Ako je prema skoru na upitniku naš ispitanik
ocenjen kao neurotičar, onda automatski sledi određenje stepena ili intenziteta neurotičnosti. Ovo je
istovremeno i pravo određivanje individualnih razlika u klasi. Ovaj način mehanizovanog i statističkog
dijagnostikovanja podložan je kritici sa personološkog stanovišta. Nomotetsko dijagnostikovanje je samo
prva faza u dijagnostičkoj obradi i proceni slučaja.
Individualne razlike označavaju normativno određene položaje na jednoj dimenziji u jedinicama
intenziteta. Ma koliko takva procena bila impresivna kao psihotehničko dostignuće, ona ne može da zameni
sve što je preostalo pod nazivom kvalitativne karakteristike ličnosti. Najviše što možemo priznati pristupu
merenja individualnih razlika to je da priznamo doprinos dijagnostikovanju. Zapravo, procena
individualnih razlika je samo jedna od prvih faza u dijagnostičkoj obradi i proceni ličnosti. Gotovo svaki
slučaj koji je dospeo do kliničkog psihologa sa nekom uputnom dijagnozom, na primer teška neurotička
depresija, prošao je kroz prve dve faze procene individualnih razlika. Ta je osoba prepoznata kao
neurotična i procenjena kao teška forma neurotične ličnosti. Višedimenzionalni ili kombinovani upitnici
predstavljaju prelaznu formu instrumenata, između merenja individualnih razlika i procene ličnosti. Već u
drugoj generaciji upitnika javljaju se pokušaji da se istim instrumentom zahvate dve ili više osobina iste
osobe. Ekonomičnost kombinovanih upitnika je samo jedan, i to manje značajan, razlog njihovom
uvođenju. Istovremenim zahvatom više crta, što se preko upitnika može postići, dobijeni rezultati stiču
jedno dodatno značenje. Upitnik koji meri pet osobina ličnosti, s jedne strane je samo ekonomičnija
varijanta primene pet zasebnih instrumenata, jednog za drugim u ispitivanju iste osobe. Međutim, ukoliko
su ovih pet osobina odabrane prema nekom planu, modelu ili teoriji ličnosti, onda je rezultat ispitanika

više

nego pet zasebnih individualnih razlika. Ovih pet skorova mogu dati niz kombinacija ili profila koji
odražavaju neki složeniji konstrukt ličnosti nego što je crta ili dimenzija.

Upitnicima se mogu zahvatiti sva trajna svojstva ličnosti, strukturalna ili dinamička.

upitnici omogućavaju da se normativno odredi intenzitet pojedinih crta ličnosti i položaj ispitanika na
bipolarnoj dimenziji ekstroverzija - introverzija. Sa stanovišta ekonomije dijagnostifikovanja, Evsenckovi
upitnici su podešeni da obuhvate najviše integrativne sisteme, ekstrovertni odnosno introvertni sindrom. Na
osnovu takve procene može se izvesti najveći broj prediktivnih pretpostavki o ličnosti na nivou crta i
navika. Na primer, ako utvrdimo da je ispitanik u znatnoj meri ekstrovertan, onda iz toga možemo
pretpostaviti da je njegova bazična anksioznost srazmerno niska, da je slabije socijalizovan, da ima
neodložnu potrebu za spoljnim senzacijama, da ima češće periode budnog spavanja, da pokazuje spontanost
u komunikacijama, ali da je veoma neistrajan.
Ja ili koncept o sebi takođe može da bude predmet upitničkog ispitivanja i determinišući sistem izbora
odgovora. Evsenckov hijerarhijski model predstavlja samo jednu teorijsku aproksimaciju. Pored njega
postoje i sasvim drugačiji modeli, kao što je na primer dao Cattell koji negira hijerarhijsko integrativnu
povezanost bazičnih faktora, a zalaže se za autonomiju 16 dimenzija. U ovoj tezi i antitezi prepoznajemo
faktorističke ideje engleskih i američkih faktorista. Dok se jedni zalažu za ideju centralizacije, drugi
dokazuju prednost autonomije faktora. U svakom slučaju, moramo prihvatiti zavisnost instrumenta od
autorovog modela, a rezultat konkretnih ispitanika staviti u zavisnost od jednog i drugog.
Nedostatak faktoristički zasnovanih upitnika je taj što idealizuju autonomiju faktora sindroma. Kada
ispitujemo neku osobu primenom upitnika, mi ne zahvatamo njene osobine same za sebe. Konstruktori tih
upitnika nam nameću ideju o izolovanosti ispitanika od sopstvenih osobina kao da je to uslov utvrđivanja
tih osobina putem ispitivanja upitnicima. Faktoristički modeli ne vode računa o tome da postoji osećanje
identiteta, osećanje Ja, koje iznad svih drugih integrativnih sistema, povezuje prošlost i sadašnjost,
senzacije i motoriku organa i čitavog tela, privatno i javno ponašanje i prožima nas u celini. Najzad, nije
lako odbaciti mišljenje da Ja predstavlja takode jednu vrstu osobine ličnosti, posebnih karakteristika, koja
se postepeno razvija.

Mada konstruktori pretenduju da upitnicima izoluju određenu osobinu, njihovi

postupci provociraju Ja. Pitanja na upitniku su često tako formulisana daje izolacija, odnosno preciznost
nemoguća. Na primer, pitanje glasi: „Da li se lako uzbuđujete?" Iako ovo ne spada u izuzetno nejasna
pitanja, ipak se moramo upitati na kakvu vrstu uzbuđenja se misli i šta znači „lako"? Ovakva i slična
pitanja ne

koče i ne omogućavaju korisnost upitnika. Ispitanici, pod pritiskom situacije i neodređenih

razjašnjenja ispitivača, na kraju uviđaju da im ne preostaje drugo nego da se oslone na sebe kao na objekat i
svest o sebi. Tako, u krajnjoj liniji, ispitanici ne biraju odgovore otuđenih determinišućih sistema, navika,
crta, sindroma, već pod uticajem trenutnog doživljaja i procene sebe, svojih relacija prema ispitivanju i
očekivanju u odnosu na iskazanu sliku sebe.
SAMOOPISNI ODGOVORI I EKSPRESIVNO ODBRAMBENA VAGA
Proučavanje upitničkog ponašanja započelo je kada je postalo jasno da nema suštinske jednakosti između
intervjua i upitnika, i da upitnik nije pismena, anketna forma intervjua. Analiza upitničkog ponašanja je
danas već uznapredovala zahvaljujući saznanjima i primeni mnogih principa psihometrije koji su otkriveni
u vezi sa izradom testova. To znači da je ta analiza vršena sa stanovišta da je upitničko ponašanje, u stvari,
test ponašanje. Rezultati koji su postignuti u konstruisanju i standardizaciji upitnika, kao i različita
usavršavanja toga procesa nesumnjivo idu na ruku izjednačenju. Međutim, ne može se prihvatiti ocena o
jednakosti ako se time potcenjuju izvesne bitne specifičnosti upitničkog ponašanja.
Analiza upitničkog ponašanja ne treba da se izjednači sa psihometrijskom obradom, ajtem analizom i
utvrđivanjem mernih svojstava upitnika kao instrumenta. Kada se upitnik analizira, prva stvar koju
izdvajamo je odnos pitanja i odgovora, ili stimulusa i reakcije. Sasvim je malo verovatno da je stavka samo
jedan stimulus koji sadrži specifičnu građu na koju ispitanik mehanički reaguje u zavisnosti od tenzije u
specifičnom segmentu njegove ličnosti. Takva slika upitničkog refleksa je naivna, koliko je mehanička
toliko je i neodrživa.
Rasprostranjeno je uverenje da se ličnost na upitniku ipak ispoljava zahvaljujući koncentraciji masovne
draži. Između ove pretpostavke i prethodne razlika je samo u kvantitetu. Osoba može da ublaži
odreagovanje ili da zadrži neki deo specifičnih upitničkih reakcija, ali ne može sve. Usled toga,
povećavanjem količine specifičnih draži odnosno pitanja, povećava se i količina otkrivajućih reakcija.
Kada se sakupi dovoljna količina otkrivajućih reakcija, onda je već lako rekonstruisati određene segmente
ličnosti i kombinovati te segmente. Pošto nije bitno da svaka upitnička draž (pitanje) izazove specifičnu
otkrivajuću reakciju (odgovor), odnosno nije bitna proporcija, već fiksirana količina, koja se može osigurati
i po cenu proširivanja upitnika na nekoliko stotina pitanja, na kraju ispitanik mora da se otkrije. Ova
strateška zamisao upitničke eksploracije izražava uverenje da je otkrivajuće ponašanje ličnosti jedna
neminovnost koja je determinisana kombinacijom forme mehaničkih alternativa i kvantiteta, s jedne strane,
i empirijskom selekcijom specifično provokativnih sadržaja, s druge strane.

Zastoj u razvoju upitnika izazvao je protivmeru koja se sastojala u povezivanju upitnika bilo sa teorijom
ličnosti bilo sa faktorskom analizom. Razlika je neznatna, jer se povezivanje sa faktorskom analizom
takođe završavalo određivanjem crta ili tendencija ličnosti. U prvom slučaju je predmet merenja bio apriori
određen, a u drugom empirijski, aposteriori. Međutim, u oba slučaja proces otkrivanja ličnosti jednostrano
je shvaćen kao produkt spoljne, instrumentalne kontrole. Greška je bila u tome što je procenjena vrednost
spoljašnje, tehničke kontrole izražavanja ličnosti kroz upitničko ponašanje. Nekritičko verovanje u tehniku
vratilo je dijagnostičare na prevaziđenu ideju o pasivno reaktivnoj ličnosti.
Znatan doprinos shvatanjima o „svemoći instrumenta", odnosno o neminovnosti otkrivanja, dala su
istraživanja koja su ukazala na to da postoje određeni stilovi ponašanja u odnosu na upitnike. Već po
definiciji stil je nezavisan od sadržaja komunikacije. Prema tome, sporedno je šta će ispitanik potvrditi, a
šta će negirati, jer će i jedno i drugo uraditi na jedan određeni, specifičan način. Tako, na primer, ima
ispitanika koji pretežno potvrđuju pitanja, biraju potvrdan odgovor, zanemarujući u znatnoj meri sadržaj
pitanja. Nasuprot „potvrđivačima" sreću se takvi koji biraju odrečni odgovor, takođe nezavisno od sadržaja.
Druga vrsta podrške potekla je od konstruktora MMPI-ja (Hathaway i McKinlev, 1943; Hath-away i
Meehl, 1951) koji su na temelju strogog empirizma potvrdili da se prema stilu odgovora ili profilu na
MMPI mogu diferencirati ljudi u odnosu na najrazličitije kriterijume, bilo daje u pitanju ponašanje ili stav.
Upitnik je strukturisana serija draži koja izaziva verbalne reakcije, a serije verbalnih reakcija stvaraju
konfiguracije koje su van svesne kontrole ispitanika.
Upitnici mogu dati korisne rezultate a da ispitanici nisu posebno naklonjeni introspekciji, kao što se
pretpostavlja, a donekle i nezavisno od svesne kontrole. Međutim, preterana je tvrdnja da se ponašanje u
odnosu na upitnike može U potpunosti kontrolisati tehnikom. I konstruktori MMPI-ja su došli do uverenja
da dalji napredak u razvoju upitnika iziskuje saznanje o o onome što ispitanik čini svojim otkrivajućim
ponašanjem. Ispitanik je aktivni agens u svom upitničkom ponašanju, posebno u odnosu na otkrivanje, što
podrazumeva i svesno i nesvesno upravljanje. Znači da nije dovoljno pridobiti ispitanika da popuni upitnik
i motivisati ga na svesnom nivou. Pored ovoga, što je bitan uslov uspeha, neophodna je i kontrola udela i
karaktera nesvesne odbrane kao komponente upitničkog ponašanja.
SVEDOČENJE O SEBI, VARANJE, PRISTRASNOST I SAMOZAŠTITA
Ma

koliko daje upitničko ponašanje složeno i uslovljeno mnogim faktorima, obrazovanjem, inteligencijom,

motivacijom, situacionim osobenostima, kaže se da je introspekcija suština, dok su ostali činioci periferni.
Više od polovine pitanja na bilo kom upitniku, tako je formulisano da ih osoba koja nije sklona
introspekciji ne može razumeti. Alternativa od dva odgovora koji se nude na izbor samo je prividna, jer
svako pitanje implicira mnoštvo alternativa. Ukoliko ispitanik nije nimalo sklon introspekciji, on nema
potrebnu direkciju svesti koja ga prevodi preko zastranjujućih mogućnosti tumačenja značenja koja pitanje
može da ima.
Introspekcija kao komplementarna orijentacija kontakta sa realnošću i kontrole unutrašnje realnosti je
nesumnjivo bitan uslov primenljivosti upitnika. Međutim, introspekcija kao metod psihologije, pogotovo
njena primena u okviru nekih psiholoških škola, nešto je što je teže prihvatiti kao analogiju suštini
upitničkog ponašanja. Introspekcija kao metod u naučnim istraživanjima dala je značajan doprinos razvoju
psihologije.
Prosečni ispitanici koji se danas podvrgavaju upitničkom ispitivanju su kandidati za neku školu koja
sprovodi selekciju pri prijemu, ljudi koji traže posao a prijem može da zavisi od rezultata na upitniku,
psihijatrijski bolesnik koji se nalazi pod pritiskom svojih mučnih doživljaja, neizvesne sutrašnjice i želje da
po svaku cenu bude otpušten iz bolnice. Svi ti ljudi vide u upitnicima nešto što je u funkciji njihovog
psihološkog polja. Ispoljiti se kroz odgovore ima ili može da ima sasvim druge vrednosti za
introspekcionističku elitu i pragmatičnu većinu.
Otkrivanje ličnosti kroz upitničko ponašanje ne odigrava se u socijalnom vakuumu i zbog toga se
introspekcija ne može prihvatiti kao vodeći proces. Danas niko ne očekuje da ispitanici, makar i sa
najvećim darom za introspekciju, otkrivaju sebe bez ikakve ograde i odbrane. Samoopisno ponašanje kao i
svako drugo prilagodava se cilju i vrednosnoj oceni situacije. Ispitanik koji je upućen psihologu kao sudski
slučaj o kome treba dati stručnu procenu radi daljeg vođenja sudskog postupka, prilagođava svoje upitničko
ponašanje svom taktičkom cilju. Ako je ispitanik neurotičar, onda je veoma verovatno da će izbegavati da
prihvati niz tvrdnji koje ga navode da prihvati izvesne istine o sebi koje ga plaše. On će takođe da
manipuliše sa otkrivanjem i podesiće svoje upitničko ponašanje, delom nesvesno, tako da rezultat potvrdi
sliku koju on sam može da prihvati a druga strana treba da primi. Znači, otkrivanje na upitniku ne zavisi
samo od