УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЦРКВЕ БОГОРОДИЦЕ
ЉЕВИШКЕ У ПРИЗРЕНУ И ЦРКВЕ СВЕТЕ
СОФИЈЕ У ОХРИДУ
Историја архитектуре и насељавања на просторима наше земље не потиче
само од наших народа већ и од свих других народа који су кроз историју у
неком временском периоду били насељени на њеној територији. Расцепканост
феудалног друштва са једне и подвојеност цркве на источну и западну, са друге
стране били су од великог значаја јер су наши народи били вековима међусобно
раздвојени и под различитим културним утицајима: Срби и Македонци
углавном под утицајима истока, Византије; Хрвати и Словенци су били под
утицајем запада, а Црна Гора под утицајем и истока и запада. Архитектонско
стваралаштво наших народа је увек било у духу општих кретања у архитектури
и уметности, али због многих специфичних историјских околности постоје
специфична обележја која су каткада толико видна и велика, а карактеристична
само за једно подручје. Ово се нарочито односи на средњовековну архитектуру.
Доласком Турака на Балкан, Српска средњовековна архитектура почиње да
се нагло руши, јер Турци уносе у освојене крајеве своју културу, религију,
обичаје и архитектуру. Да би се развој архитектуре у потпуности могао
схватити и разумети неопходно је познавање друштвених, економских,
историјских и природних чинилаца.
Историјске прилике на Балкану
Споменици византијске стилске групе грађени су у временском распону од
9. до 14. века, највећи број се налази на територији Македонији, мање у Србији
и на Косову и Метохији. У другој половини 10. и првој половини 11. века
Македонци под царем Самуилом стварају своју државу. У то време територија
Македоније је део Византијске државе са јаким верским и културним центром у
Охриду. Касније Македонија бива освојена од стране Бугара. Срби под краљем
Милутином средином друге половине 13. века почињу са освајањем
Македоније, које се наставило под царем Душаном и проширило на територију
Сереза, Свете Горе и Тесалије. На новоосвојеним територијама развила се под
Србима једна врло јака градитељска активност која је најпре подразумевала
обнављање порушених споменика, а затим и подизање нових.
Због великог временског распона у коме су објекти грађени њихова општа
просторна концепција се доста мењала, док у погледу конструкције, материјала
и спољне обраде остаје верна стилу. Због велике градитељске активности за
време Срба и напора протомајстора који су за њих градили доводи до
проналажења нових оригиналних решења. За византијску стилску групу
карактеристично је да постоје извесне заједничке стилске карактеристике и да
се разликују два периода, према специфичностима, као две стилске подгрупе.
Први период обухвата грађење до освајања Македоније од стране Срба, а други
период грађења за време Срба у Македонији и тадашњој Српској
средњовековној држави. Стилски токови архитектуре у Србији од почетка
освајања Македоније су променљиви иако се промене не дешавају нагло па се
гради и у стилу рашке и у стилу византијске архитектуре.
1
Град Призрен
У поткриљу Шар-планине, на стрмим терасастим падинама њених крајњих
северозападних огранака, једном својом страном лежи стара живописна варош
Призрен, која се затим преко многих мостова Бистрице спушта ка северу, у
пространо поље. С југоистока њом доминира моћна оштро издигнута висораван,
са које се могао имати поуздан преглед свих варошких прилаза, носећи самом
ивицом свога обима бедеме снажног турског утврђења, Каљаје, подигнутог на
темељима ранијег средњовековног града. Заклоњен, увек на периферији држава
у чијим се границама налазио, Призрен ипак није био забачено место. Кроз њега
су водили путеви који су га спајали и са западом и са истоком.
Један од најранијих докумената који баца јачу светлост на древну повест
Призрена и његове цркве јесте
христовуља цара Василија II,
издата 1019.
године, којом се регулише стање Охридске архиепископије после пропасти
Самуилова царства. У њој се међу осталим градовима помиње и Призрен као
седиште епископа.
Са снажењем младе Српске државе, све чешће постаје циљ завојевачких
похода првих Немањића. Тако је већ у једном Немањином краткотрајном
продору на југ 1190. године, поред Скопља и неких места у области Струме
страдао и Призрен. Почетком 13. века овај град је у рукама Бугара, и у његовој
катедралној цркви уместо Грчког столује Бугарски епископ, потчињен
непосредно архиепископу у Трнову. У другој половини 13. века Призрен се већ
налази у држави Немањиног сина краља Стефана Првовенчаног. За ослабљену и
осиромашену Византију, у чијој су престоници газдовали Латини, Србија
постаје нови противник. За политичком уследила је и црквена самосталност.
Никејски цар и патријарх посвећује Саву Немањића 1219. године за Првог
српског архиепископа аутокефалне српске државе.
У 14. веку Призрен се нагло развија и постаје један од најзначајнијих
градова средњовековне Србије. Цео тај златни век Призрена, та необична
пословна, уметничка, црквено-организована, управна активност, која је град
довела до највишег успона трајала је једва седам деценија. После распада
царства Призрен губи некадашњи значај и нагло опада. Већ 1433. град се
помиње као безначајно насеље у које Дубровчани више не долазе. 1455. године
запосела га је војска Мехмеда II Освајача, чиме наступа тамни период историје,
све до ослобођења Призрена 1912 године. После 1912. године град је напуштен
од стране становништва Срба и данас га насељава искључиво албанско
становништво.
Град Призрен
2
