УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
Семинарски рад
Примена политике силе на простору Балканског
полуострва крајем 20 и почетком 21 века и кршење
међународно – правних норми
Ментор:
Студент:
Проф. Др Радомир Милашиновић
Мацура Бојана 4/14
Београд, 2015. године
4
које није престајало још од завршетка рата. И на том простору долази до кршења свих
правних начела али због интереса јачих сила, то није тема о којој се расправља како не
би било угрожено остварење циља Запада. Поред свих претњи и лоших дешавања у
претходном периоду, долази до низа проблема који су новијег датума а као најопаснији
се истичу терористички напади који се све више ближе и територији Републике Србије.
До сада их није пуно забележено на Балкану али то свакако представља почетак нове
ере у области безбедности за државе овог простора иако се многе а првенствено САД
већ годинама боре са тим. Тероризму је рат објављен још 2001. године што је
подстакло многе да уђу у такве групе због „виших“ циљева и самим тим буду спремни
да употребе насиље како би исте остварили што само може допринети броју жртава из
претходних ратова.
У овом раду ће бити објашњени почетак, трајање и последице рата у Југославији и на
тај начин ће бити указано на то како је дошло до употребе силе, на начине употребе
силе и кршења међународних правних норми али и последице свега тога које се осећају
и данас.
5
2. Узроци настанка конфликата на простору Балкана
Балканско полуострво представља простор који је одувек био динамичан и пун ратних
искустава тако да према многим теоретичарима помен Балкана асоцира на
нестабилност и неизвесно стање. Иако постоји велики број догађаја који могу доказати
претходно изнесену тврдњу, треба се ипак осврнути на оне у блиској прошлости који
су додатно уздрмали односе међу државама овог простора.
Као најважнији узроци конфликата и нестабилности Балкана узимају се распад
Југославије из кога проистичие и проблем Косова и Метохије.
2.1. Распад Југославије
Распад Југославије
представља почетак сукоба новијег доба који су само привремено
смирени али су и даље присутни и испољавају се повремено кроз сукобе мањих
размера. Према Ричарду Холбруку постоји неколико главних разлога слома Југославије
као што су погрешно ишчитавање балканске историје, крај Хладног рата, понашање
Југословенских лидера, неадекватан амерички одговор на кризу и погрешно веровање
Европљана да могу сами да изађу на крај са њиховим првим изазовом након краја
Хладног рата. (Радовић, 26стр)
Погрешно ишчитавање балканске историје
подразумева да су западни аналитичари
балканских друштава склони да простор Балкана сагледају као регион неизбежних
етничких сукоба па самим тим је и распад Југославије сагледан као још једна
балканска криза до које је морало доћи. Међутим, познато је да су народи бивше
Југославије успевали да имају периоде мира и стабилности па се ипак не може рећи да
је та криза била неизбежна и карактеристична за Балкан.
Други чиниоци (крај Хладног рата, понашање Југословенских лидера, неадекватан
амерички одговор на кризу и погрешно веровање Европљана да могу сами да изађу на
крај са њиховим првим изазовом након краја Хладног рата) говоре у прилог тврдњи да
је узрок распада ипак
у спољним чиниоцима
. Када би се гледао период крајњег исхода
сукоба тј.отцепљење држава, онда би се могло рећи да су спољни чиниоци ти који су
7
југословенском простору. Док је политичким елитама одговарало постојање више
народа, они нижи слојеви су пак били приврженији другом становишту док је
социјализам негирао и једно и друго јер се противио национализму.
Јачању национализма је допринео развој бирократије као и доношење уставних
амандмана који су републикама давали високу политичку и економску аутономију.
Тада се политичка бирократија раздваја од радничке класе због чега је народ све више
подржавао идеологију којом се чува национални идентитет од самовоље политичких
елита док је у селима и градовима услед појаве полуиндустријске и индустријске
производње дошло до акумулације капитала што је утицало на јачање примитивне
бирократије. Примитивна бирократија је придобијала радничку класу на својим
подручјима закључујући договор са њима и то је била главна карактеристика
Југославије 80 – их и 90 – их година.
Сагледавајући национализам може се рећи да је у оквиру њега долазило до појаве три
врсте сукоба а то су сукоб различитих типова социјализма (државног и антидржавног),
сукоб различитих типова национализма (унитаристички и сепаратистички) и на крају
сукоб државног социјализма и сепаратистичког национализма. Свему томе је
допринело и противљење демократији јер су се многи плашили настанка
југословенског народа.
Као закључак свега овога се може рећи да је до краха дошло због идеолошких разлога
односно због кризе самоуправне идеологије а посебно након 1974. године када је
Југославија постала само идеолошки пројекат а не заједница јужних Словена чиме је
био изграђен заједнички идентитет свих народа. Криза самоуправне идеологије је
значила децентрализацију политичких елита као и југословенских система (образовног,
културног, полиција, војска) што је у великој мери допринело каснијем распаду.
Култура
је важан чиниоц сваке државе, она је та која помаже стварању националног
идентитета као и јединства сваке државе. Ако се осврнемо на Југославију, можемо
увидети да је она у почетку основана као једиствена држава да би се та идеологија
касније свела на добру сарадњу сличних народа. Док се веровало у југословенску
нацију, држава је опстајала али оног момента када је веровање у ту идеју нестало,
држава је доживела неуспех. Томе је допринео недостатак јединственог образовног
система и непостојање југословенске телевизије. Та средства су најефикаснија за
ширење југословенске идеје а и сама чињеница да је основна идеја промењена па
