УПОЗНАВАЊЕ ОКОЛИНЕ
ГЕОГРАФИЈА
( МАТЕРИЈАЛ СА ПРЕДАВАЊА 2012/2013.)
Садржај:
Увод
- појам и историјски развој географије; предмет проучавања и подела
географије; географски метод, научни циљеви и друштвени задаци.
Космос и Земља
- космос; сазвежђа; звезде; галаксија; Сунчев систем-
Сунце, планете, сателити, астероиди, комете, метеори; Земља-облик и
величина, Земљина кретања и њихове последице.
Картографија и ор
и јентација у простору
– положај на хоризонту и
ор
и јентација у простору; глобус као модел Земље, географска мрежа,
географска ширина и дужина, апсолутна и релативна висина; географска
карта – појам, размер, подел
a и картографска писменост - појам, полазне
основе и увођење детета у картографску писменост .
Прир
o дно – географске одлике
– литосфера, атмосфера, хидросфера и
биосфера.
Становништво и насеља
– главна демографска обележја; екумена,
субекумена и анекумена; размештај насеља на Земљиној површини; појам и
подела насеља; релевантна обележја насеља; урбанизација – агломерације,
конурбације, мегалополиси, субурбанизација и псеудоурбанизација.
Привреда
– појам и организационо-функционална подела и односи (сектори
и привредне гране).
Основне физичко–географске, друштвено–географске и регионално–
географске
карактеристик
е Србије.
УВОД У ГЕОГРАФИЈУ
Појам и
историјски развој географије
Назив ,,географија“ се помиње први пут у истоименом делу старогрчког
научника Ератостена
(из Кирене, 276-194. године пре нове ере; географ, астроном,
управник Александријске библиотеке; израчунао је приближно обим Земљине
лопте 39500 км и нагнутост еклиптике у односу на раван Сунчевог екватора, 23
степена и 51 минут;
урадио је прву географску карту са уцртаном картографском
мрежом ;
географију дефинише као графичко представљање Земљине површине
...)
у
III
веку пре нове ере, од грчких речи
gea-
Земља и
graphia-
писање, описивање.
Прве географске представе забележене су код најстаријих цивилизованих
народа Египта, Месопотамије, Индије, Кине...
У грчко-римско доба, највећи
географи били су поред Ератостена, Страбон, Птоломеј...Захваљујући њима, у то
доба биле су познате основне особине Земље као планете ( да је Земља лопта,
пронађени су начини орјентације у простору, израде географских карата...).
У старом и средњем веку географија се сводила на описивање природних
појава и народа, била је ,,земљопис“.
Такав карактер имали су записи грчког
историчара и географа Херодота.
У ,, доба великих географских открића“ у
периоду од прве половине
XV
до друге половине
XVII
века, на основу детаљних
описа морепловаца и поморских експедиција Кристофера Колумба, Васка де Гаме,
Фернанда Магелана и др. сазнало се о океанима и континентима, а на основу којих
су састављане многобројне карте и атласи
.
Све
до почетка
XIX
века географија је
била дескриптивна (од латинске речи
descriptio-
опис).
Увођењем егзактних
метода истраживања, она постаје наука.
Оснивачима научне или експликативне географије (од латинске речи
explicativus-
објашњава) сматрају се немачки географи Александар Хумболт
(сматрао је да карте треба да представљају далеко више од простог топографског
прегледа; његово мишљење навело је многе географе да објаве модерне физичке
атласе који су остали непревазиђени до данас)
и Карл Ритер
.
Почетком
XIX
века
она се потпуно осамосталила као наука. Развој научне географије у Србији почиње
од времена Јована Цвијић, крајем
XIX
века.
У научној литратури помињу се многобројни термини као тежња за
промену имена географија у неки други назив
,
који би садржао научну суштину
њеног предмета проучавања. У том смислу навешћемо нова одређења имена
географије:
систем географских наука, систем географских дисциплина,
геоспациологија
(gea-земља, spatium-простор и logos-наука, учење)
и проксемика
(израз потиче из филозифско-географских покушаја да се конципира као
наука о
простору
,
која би објединила објашњења о индивидуалном и интерсубјективном тј.
физичком, заједничком простору у једну категорију).
Предмет проучавања географије
Предмет проучавања сваке науке, па и географије, представља
фундаментално питање.
Проучавањем наше планете бави се више наука. У
њиховом називу налази се префикс
gea
:
геологија
која проучава историју развоја,
састав и грађу планете Земље
; геофизика
проучава физичке;
геохемија,
хемијске
особине планете
; геодезија
се бави одређивањем облика и величине планете
Земље...
Свака од њих има тачно одређен предмет истраживања, а заједнички им
је циљ изучавање целе Земље.
У теоријској географији различитих географских школа присутно је
мноштво термина који се међусобно разликују формално и суштински, којима се
означава предмет проучавања савремене научне географије.
Навешћемо термине
који су најчешће у употрби. То су
:
географска средина
(у научну литературу први
су увели Е. Рекли и Л. И. Мечников; подразумевајући под њим природу која се
мања под утицајем људске делатности; географска средина представља скуп
физичко-географских (рељеф,клима, воде, земљиште, биљни и животињски свет) и
друштвено-географских(становништво, насеља и људске радне активности)
елемената и фактора, укључујући ту ресурсни и свеукупни значај, организацију,
коришћење, планирање и управљање, као и многобројне законитости размештаја и
развоја и утицаје на структурирање и обликовање индивидуалности Земљине
површине и појединих њених делова
;
географски омотач
(у литературу први уводи
А. Григорјев, руски географ, 1937. године; он сматра да термин ,,географски
омотач“ потискује мањкавости осталих термина, пре свега, због тога што обухвата
јасно дефинисан простор на Земљиној површини
),
геосфера, ландшафт – предео
(од немачке речи), пејзаж – слика предела (од француске речи), простор на
површини Земље, географски простор, геопростор, геосистеми...
Евидентно је да
између наведених термина који су у употреби као теоријско одређење предмета
проучавања научне географије постоје знатне разлике, као и то да неки од њих
представљају синониме, јер су по значењу слични другим терминима које смо
навели
.
Групи основних законитости географског развоја и размештаја објеката,
појава и процеса припадају: географичност, интегралност, ритмичност,
зоналност...
Закон географичности или хорологичности претпостаља сагледавање две
кључне чињенице: положаја и размештаја објеката, појава и процеса у
географској средини.
Интегралност у географским изучавањима подразумева целовито
проучавање природног и антропогеног, са свим њиховим интеракцијама и
утицајима на обликовање и структурирање географске целине.
Закон ритмичности, цикличности или периодичности је својствен
проучавањима свих географских дисциплина, а обезбеђује утврђивање фаза,
периода или циклуса у развоју појединих објеката, појава и процеса у географској
средини (пр. смена годишњих доба).
Зонално распрострањење географских објеката, појава и процеса је
условљено утицајем разнородних фактора. Зоналност може бити: хоризонтална
услугама, ниво њиховог задовољавања и територијалну организацију услуга
(трговине, школства, науке, здравства, финансија...);
политичка географија
се бави
проучавањем територијалног размештаја политичких снага у вези са друштвено-
економским, историјским, политичким, природним карактеристикама на макро,
мезо и микро нивоу.
III
Регионална географија изучава регионалне целине ( регије ) као
просторне комплексе или системе
.
Уприродној средини
(региону)
се формира
привредно подручје
(реон)
, а региони и реони се интегришу у регије
( геогрефске
целине). Регија је комплексна, просторно индивидуалисана целина мање или више
слична (различита) од суседних или удаљених регија. Регионална географија
настоји да сажето објасни и прикаже географски комплекс регије
.
Опште (остале) географске дисциплине су интердисциплинарне
:
историјска
географија, етнографија, картографија, војна географија, географија природних
ресурса, топонимика...
Апликтивна или примењена географија
не представља посебан део
географије, већ спој више одговарајућих географских дисциплина. Њен развој
повезан је са друштвено-економским развојем и применом географских научних
знања у различитим областима друштвеног и привредног живота...
КОСМОС И ЗЕМЉА
