Управљање чврстим отпадом

1.УВОД

Отпад као нешто „сувишно, непотребно или неки остатак“ јавља се још

од времена настанка човека, односно почетног задовољавања човекових
потреба. Пошто је човек у време свог настанка имао потребу углавном само за
храном тако је и отпад који га је окруживао био само биоразградљив (остаци
животиња, остаци биљака). Временом се човек све више развијао и као
социјално и као техничко биће, па се и отпад око њега мењао по садржају и
количини.

Удруживањем прво у мања, а касније у већа насеља уз постепени

технички напредак човеку већ почиње да смета сопствени отпад и почиње да се
суочава са последицама свог отпада. То се у почетку односило углавном на
биоразградљиви   отпад   где   је   човек   доживео   прве   болести   као   последицу
гомилања отпада око себе. Временом упоредо са повећањем биоразградљивог
отпада   повећава   се   и   количина   тзв.   „чврстог   отпада“.   То   је   нарочито   било
приметно   у   доба   велике   индустријализације   човечанства   где   су   се   за   врло
кратко време формирали читави градови у потрази за послом.

Тада се већ формира „потрошачко“ друштво чиме се нагло повећава

количина чврстог отпада по глави становника (односно по породици), а долази
и до великог индустријског загађења животне средине чврстим отпадом. То се у
почетку   огледало   кроз   породицу,   кроз   „потрошњу“,   паковање   хране,   пића,
потребу   за   гардеробом,   обућом,   потребу   за   намештајем,   а   индустријско
загађење   чврстим   отпадом   је   почињало   још   од   почетка   експлоатације
минералних сировина преко сепарирања жељене сировине па све до добијања
продуката неког производног процеса.

Дуго је људско друштво „бежало“ од решавања проблема отпада.

Проблем је решаван индивидуално (одлаган је тамо где има слободног места),
како за лични, породични отпад ( који је прерастао у комунални отпад), тако и за
индустријски отпад. Познато је у историји( крајем ХIХ века) неколико случајева
да је услед нерегулисаног отпада доведено у питање опстанак човека у неком
подручју који је на пример зависило од употребе речне воде које је угрожавао
што комунални, што индустријски отпад.

Данас човек као свесно биће све више постаје свестан утицаја отпада

на   самог   себе   и   на   читаво   своје   окружење   тако   да   кроз   разне   облике
организовања (насеља, град,регије) почиње да примењује низ мера и поступака
прво   на   смањењу   отпада,   а   затим   на   његовом   што   безбеднијм   регулисању.
Човек данас производи отпаде на које може утицати појединац или група људи
кроз   неко   организовање,   а   производи   и   такве   да   њихово   што   мање   штетно
руковање захтева удруживање знања и средстава једне а често и више држава
( нуклеарни, радиоактивни отпад).

Са вишим степеном организовања човека и друштва уопште (настанак

организованих насеља, градова, регија), сазревају услови социјални,
хигијенски, урбанистички, економски, просторни да се мора превазићи
индивидулни начин одлагања отпада по принципу „ где има места поред пута ту

Управљање чврстим отпадом

га одложи“. То сазревање услова морало је да прати и реакција државе као
органа који доноси прописе и стара се њиховој примени./8/

У другом делу овог рада биће приказана врста и класификација отпада.

Трећи део рада се односи на то шта је интегрално управљање отпадом и на
шта указује концепт хијерархије управљања отпадом. Даље, приказано је које
су то опције и кључни принципи управљања отпадом. У следећем делу рада,
приказано је због чега је потребна обука кадрова и развијање јавне свести о
одлагању отпада. Последњи део приказује опције управљања отпадом у
Србији,приказује законодавни и институциони оквир управљања отпадом у
Србији, каква је постојећа пракса и који су краткорочни и дугорочни циљеви у
управљању отпадом у Србији.

Управљање чврстим отпадом

Могућност утицаја на трошкове добара и тиме на

међународну трговину или прераду опасног отпада у другим земљама;

Могућност решавања спорних питања везаних за транспорт,

депоновање или прераду опасног отпада у другим земљама.

Седамдесесетих и осамдесетих година XX века стотине напуштених

градилишта и складишта у Северној Америци и Западној Европи постала су
места за складирање опасног материјала. На многима од њих налази се отпад
који се врло споро разграђује и која је потенцијална опасност за више стотина
година у будућности.

Ради контроле над овим отпадом земље чланице OECD (Organisation for

Economics, Co-operation and Development) су 1976. године усавршиле мере које
се односе на регистрацију кретања, третирања и осигурања дугорочног
складиштења и чувања опасног отпада.

Нуклеарни отпад ниског степена радиоактивности обухвата разне

контаминиране   предмете     који   се   одбацују   после   употребе.   Отпад   средњег
нивоа радиоактивности обухвата смоле и хемијски муљ кога стварају нуклеарне
електране.   Највећи   проблем   представљаја   одлагање   и   чување   нуклеарног
отпада   високог   степена   радиоактивности   који   је   производ   фисије   и   изотопа
нептунијума,амерцијума и куријума, са малом количином одвојеног уранијума и
плутонијума.

Аргументи богатих земаља за извоз опасног отпада у сиромашније

земље су:



Постоје постројења за прераду опасног отпада у суседним

земљама која су ближа изворима отпада него одговарајући национални
капацитет за њихову прераду



Неке земље немају капацитете за прераду одређене врсте

опасног отпада,



Отпадни материјели произведени у развијеној земљи могу

бити искоришћени као сировински инпути у сиромашној земљи.

Крајем XX века приближно 80% укупне светске акумулације и текуће

производње опасног отпада налазио се у земљама чланице OECD, а од тога
80% отпало је на САД. У другом року неконтролисани промет опасног отпада
може имати за резидуале (количина загађујуће материје која остаје у животној
средини након извршеног одређеног природног или технолошког процеса)
опасне штете по имовину и здравље људи у земљама увозницама и глобалном
друштву.

Решења за промет опасног материјала (отпада) морају се тражити у

унапређењу сарадње на глобалном нивоу. Текући програм које су усвојиле
земље чланице OECD, регулисе следећа четири питања:

Транспорт опасног отпада преко националних граница,

количину и разлог таквог транспорта,

Трошкове индустрија које су принуђене да се повинују

прописима о управљању опасним отпдом,

Финансијске провизије које су неопходне за осигурање

погоднијег руковања,

Одговорност за штете проузроковане неподесним

управљањем опасним отпадом./2/

Управљање чврстим отпадом

3.ОПЦИЈЕ УПРАВЉАЊА ОТПАДОМ

Интегрално управљње отпадом подразумева сагледавање отпада од

његовог настајања, минимизације,   преко сакупљања транспорта, третмана
до   одлагања.   Уколико   се   жели   одрживи   систем   управљања   отпадом,
неопходно   је   сагледати   све   опције   третмана   отпада.   Одлука   о   избору
најпогодније  опције  за  третман   се  доноси   кроз   анализу   животног   циклуса
отпада садржи и карактеристике средине и локације на којој отпад настаје.

Важни услови који утичу на одлуку о искоришћавању или одлагању

отпада су:



Повећани захтеви за еколошки безбедним уклањањем

отпада, што има за последицу веће трошкове одлагања,



Примену принципа наплате стварних трошкова одлагања

отпада загађивачу, произвођачу отпада,



Развој нових производних технологија и поступака

коришћења отпада и



Испитивање тржишта за пласман рециклираних производа.

Концепт хијерархије управљања отпадом указује да је смањење

настајања отпада најефективније решење за животну средину. Међутим, тамо
где даље смањење није практично примењљиво, производи и материјали могу
бити искоришћени поново, било за исту или другу намену. Уколико та могућност
не постоји, отпад се даље може искористити за рециклажу или компостирање,
или кроз добијање енергије. Само ако ни једна од претходних опција не даје
одговарајуће решење отпад треба одложити на депонију.

Кључни принципи који се морају узети у обзир приликом успостављања

и имплементације плана управљања отпадом су: принцип одрживог развоја,
принцип хијерархије у управљању отпадом, принцип предострожности, принцип
близине и регионални приступ управљању отпадом, принцип избора
најоптималније опције за животну средину, принцип загађивач плаћа и принцип
одговорности произвођача./3/

Принцип одрживог развоја

Термин одржив развој значи развој који се одвија на начин да, у

задовољењу садашњих потреба, нема компромиса са могућношћу да будуће
генерације   задовоље   своје   потребе.   Одрживо   управљње   отпадом   значи
ефикасније  коришћење  ресурса,  смањење  количине  произведеног  отпада,  и,
када   је   отпад   већ   произведен   поступање   са   њим   на   такав   начин   да   то
допринесе циљевима одрживог развоја.

Принцип хијерархије управљања отпадом

Хијерархија управљања отпадом представља редослед приоритета у

пракси управљања отпадом.



Превенција стварања отпада и редукција – минимизација

коришћења ресурса и смањење количина и/или опасних карактеристика
генерисаног отпада;



Поновна употреба – поновно коришћење производа за исту

или другу намену,

Управљање чврстим отпадом

Принцип загађивач плаћа односи се на то да загађивач мора да сноси

пуне трошкове последица својих акција. Потенцијални трошкови третмана и
одлагања отпада се морају рефлектовати у цени производа и наплатама
везаних за управљање отпада.

Принцип одговорности произвођача

Овај принцип се односи на то да произвођачи, увозници, дистрибутери и

продавци   производа   који   утичу   на   пораст   количине   отпада,   треба   да   сносе
колективну  одговорност   за  настали  отпад.  Значење  речи   произвођач  у   овом
контексту је много шире од уобичајеног. Разматрајући животни век производа,
није само произвођач онај који утиче на стварање отпада, већ и остали у том
ланцу   имају   велику   улогу.   Међутим,   произвођач   је   сигурно   најзначајнији,   с
обзиром на то да утиче на састав и особине производа. Овај принцип указује
да произвођач отпада треба да утичу на :



Минимизацију стварања отпада,



Развој производа који су рециклирани,



Развој тржишта за поновно коришћење и рециклажу

њихових производа.

3.1.СМАЊЕЊЕ ОТПАДА НА ИЗВОРУ

За разлику од других опција у хијерархији управљања отпадом,

редукција отпада није опција која се може одабрати у недостатку других. О
редукцији се мора размишљати сваки пут када се доноси одлука о коришћењу
ресурса. Редукција мора бити осмишљена у фази пројектовања, преко израде,
паковања, до транспорта и пласмана производа. Потрошачи такође треба да
активно учествују у редукцији отпада куповином производа са мање амбалаже.
Влада треба да буде носилац политике редукције отпада.

3.2.ПОНОВНА УПОТРЕБА

Неки производи су специфично дизајниранида буду коришћени више

пута. Увођенњем прописа о амбалажи у ЕУ, постој подстицај произвођача да
размотре примену амбалаже за вишеструку употребу. У другим случајевима,
производи се могу прерадити за исте или сличне намене. Постоје добри
разлози за поновно коришћење поизвода:



Смањење трошкова за произвођаче и потрошаче,



Уштеде у енергији и сировини,



Смањење трошкова одлагања.

Веома је важан број поновних употреба, односно оцена животног

циклуса производа.