UPRAVLJANJE DINAMIKOM TEHNOLOGIJE I STRATEGIJA
TEHNOLO[KE KONKURENTNOSTI
Prof. Dr Maja Levi-Jakšiæ
K
lju~ne re~i: strate{ki tehnolo{ki faktori, tehnolo{ka konkurentska
pozicija, strate{ka tehnolo{ka dijagnoza, tehnolo{ka turbulentnost,
tehnolo{ka responzivnost.
K
ey words: technology strategic factors, technology competitive position,
strategic technology diagnosis, environmental technology turbulence,
technology responsiveness.
Rezime: Pored {irih dru{tvenih aspekata dinamike tehnologije, s posebnim
osvrtom na ekolo{ka pitanja, u radu se detaljnije analizira upravljanje
tehnologijom na nivou preduze}a. Strate{ki faktori tehnolo{ke konkurentnosti
preduze}a svrstani su u pet osnovnih kategorija. Analizom svakog od faktora
ocenjuje se postoje}e stanje i potencijali unapre|enja pojedinih strate{kih
tehnolo{kih faktora. U radu se isti~u dva klju~na domena strate{kog
upravljanja tehnologijom: tehnolo{ka turbulentnost okru`enja i tehnolo{ka
responzivnost firme. Na osnovu uparenosti dva navedena domena utvr|uju se
prioriteti tehnolo{ke strategije firme. Navode se i klju~ni tehnolo{ki faktori
strategije, na hipoteti~kom primeru oni se ocenjuju s obzirom na dva izdvojena
domena i daje predlog prioriteta akcije.
Abstract: The broader socio-economic context of the dynamics of technology is
viewed through the environmental cost analysis, but emphasis is given to tech-
nology management in firms. Technology strategic factors are classified into five
basic cathegories. Detailed analysis provides an assessment procedure for the
evaluation of the current state and development potentials of technology strate-
gic factors. Two crucial domains of strategic technology management are em-
phasized: environmental technology turbulence and technology responsiveness
of the firm. The level of congruency between the two domains, in concrete situa-
tions, determines the priorities of firm’s technological strategy. Key strategic
1
technology factors are presented, assessed on a hipothetical example and prior-
ity actions are suggested.
1. Uvod
Tehnolo{ki razvoj, istorijski gledano, bio je podstican neprekidnom
te`njom ~oveka da se {to uspe{nije i racionalnije postavi u odnosu na
okru`enje kako bi zadovoljio svoje raznovrsne potrebe i ispunio ciljeve.
Razvojni put tehnologije prati se od najranijih ~ovekovih svesnih, usmerenih
aktivnosti ka zadovoljenju svojih pre svega egzistencijalnih, a zatim svih
ostalih, potreba - duhovnih, za kreativno{}u, psiho-sociolo{kih i drugih.
Jednozna~nost i transparentnost veza izme|u nastale tehnologije i
odgovaraju}e ljudske potrebe koja se zadovoljava putem te tehnologije, sa
razvojem ljudskog dru{tva, sa razvojem tehnologija, sve je manje direktna i
te`e je uo~ljiva. Ekonomski faktori, podela rada, nastanak tr`i{ta roba i usluga,
sve vi{e zamagljuju prvobitne jednozna~ne i linijske veze na relaciji ~ovek -
tehnologija - priroda - ~ovek. Istinitost tvrdnje da je ~ovek taj koji inicira,
kreira, istra`uje nove tehnologije, zatim ih koristi i primenjuje i na kraju u`iva
plodove i rezultate primene tehnologije,i da se stoga tehnologije strogo
razvijaju prema ~ovekovim `eljama i ulo`enim naporima, postaje sve manje
jasna i kristalna, sve vi{e se iskrivljuje rastom slo`enosti veza i odnosa u
svetskim razmerama, istorijskim razvojem ~ove~anstva u celini, rastom
kompleksnosti tehnologija i rastom slo`enosti veza i odnosa unutar dru{tvenih
sistema, dr`avno-politi~kih organizacija. Linija nastanka i razvoja novih
tehnologija, od osnovnih istra`ivanja, preko primenjenih, razvojnih do
kona~ne primene i {ire difuzije, sve se vi{e razu|uje po osnovnim nosiocima
aktivnosti u pojedinim fazama, po ciljevima koji se `ele posti}i u pojedinim
fazama, po mestima gde se pojedine aktivnosti u tom lancu odvijaju. U tom
smislu, odre|ena tehnologija kao celina sve te`e mo`e da se sagleda i prati,
samim tim sve te`a postaje kontrola i upravljanje svim tim fazama njenog
nastanka i primene. Tehnologije “izmi~u kontroli” ~oveka, postaju autohtona
sila koja po~inje sve vi{e da dominira i sve je manje vidljiva prvobitna zamisao
da tehnologije nastaju da bi pre svega slu`ile ~oveku u zadovoljenju njegovih
najrazli~itijih potreba. Taj zahuktali razvoj tehnologije sa te{ko sagledivim
posledicama najo~itiji je u razvoju novih tehnologija za vo|enje ratova sa
svesnom namerom da se uni{te ljudski i materijalni resursi i da se uni{ti deo
~ove~anstva, a manje je o~it, ali jo{ opasniji jer je tu i manje kontrole, u razvoju
tehnologija sa proklamovanim ciljevima podr{ke pozitivnim, humanim
2
- kroz frekventnost promena koje se de{avaju, {to je vidljivo tokom 60-ih
godina, kada se bele`i skoro eksponencijalni rast broja novih proizvoda/usluga
i novih tehnologija;
- kroz rast stope difuzije promena ili prodora novih proizvoda, usluga i
procesa na tr`i{tima.
Na Zapadu se ovakva akceleracija promena, pre svega u tehnologiji,
odra`ava na su{tinske promene osnovnih koncepata i pristupa u vo|enju firmi.
To se prvenstveno odnosi na postavljanje i ostvarenje dva, na prvi pogled,
opre~na zahteva:
1. da se neprestano o`ivljava preduzetni{tvo i preduzetni~ki duh kao
odgovor na sve ve}i intenzitet globalne konkurentnosti, i
2. da se ostvari sve ve}i dru{tveni uticaj na to kako se upravlja firmom i koje
mesto }e ona zauzeti u postindustrijskom dru{tvu. To se odnosi na ~injenicu da
se pa`nja dru{tva sve vi{e usmerava ka negatvnim nuz-proizvodima isklju~ivo
profitno orijentisanog pona{anja: zaga|enost okoline, fluktuacije u privrednoj
aktivnosti, inflacija, monopolisti~ka praksa, ‘manipulisanje’ potro{a~ima
kroz ve{ta~ku zastarelost proizvoda, preterana reklama, niski kvalitet usluga
posle prodaje proizvoda. Sve to se do`ivljava kao previsoka cena za odr`anje
uslova laissez-faire i slobodnog preduzetni{tva.
Dugogodi{nja istra`ivanja produktivnosti ukazuju nedvosmisleno na
~injenicu da su tehnolo{ke inovacije faktor od presudnog zna~aja za
ekonomski rast i razvoj /12, str.4./. Tehnolo{ki progres se posmatra u naj{irem
smislu kao rast autputa po jedinici osnovnih kategorija inputa - rada, kapitala i
resursa (materijal, zemlja). Ovaj se indeks u ekonomskoj literaturi naziva jo{ i
globalna produktivnost ili totalna faktorska produktivnost.
Ekolo{ka istra`ivanja u vezi sa dinamikom tehonlo{kih promena postaju
sve aktuelnija i u SAD je primetno nastojanje da se sveukupni efekti
produktivnosti sagledaju i merenjem ‘ekolo{kih’ tro{kova. Klasi~an pristup
merenju efekata novih tehnologija je sagledavanje tro{kova po jedinici
proizvoda, kada se za nove tehonlogije predvi|a ni`i jedini~ni tro{ak od onoga
koji se bele`i sa postoje}im tehnologijama, i stoga se pozitivno ocenjuje
opravdanost investicionog projekta nabavke nove tehnologije. Pored u{teda
(u materijalu, ljudskom radu), na strani novih tehnologija nalaze se i drugi
pozitivni efekti zbog kojih se savremene firme odlu~uju za njihovu nabavku
(bolji tr`i{ni nastup, novi imid`, ve}a mogu}nost responzivnosti na specifi~ne
zahteve kupaca). Me|utim, danas je sve vi{e prisutno i pitanje objektivne
ocene tro{kova kod izbora nove tehnologije, posebno vezanih za okru`enje i
naru{avanje ravnote`e prirodnih resursa, kao dugoro~no {tetne posledice pri
upotrebi pojedinih tehnologija.
4
U SAD jer veoma katuelno pitanje po kojoj stopi se prirodni resursi, kao {to
su nafta, gas i drvena gra|a tro{e, i kako se to odra`ava na sveukupno
nacionalno bogatstvo /11, str. 3./. Pored toga aktuelno je i pitanje koliko su
prirodni resursi o~uvani, obnovljeni i oboga}eni kroz nove zalihe koje su
rezultat tehnolo{kih inovacija i ostvarenih istra`ivanja.
Konstatuje se da se na nacionalnom nivou postoje}i sistemi izra~unavanja
nacionalnog dohotka, input-autput ra~uni i bilansi stanja moraju dopunjavati i
nadogra|ivati u pravcu bli`e ocene ekonomske vrednosti eksploatacije
prirodnih resursa i kroz utvr|ivanje tro{kova njihovog kori{}enja ili
degradacije. To bi, na primer, zna~ilo da je potrebno izra~unati vrednost
ukupne proizvodnje nafte, njene rafinacije i proizvodnje derivata, s jedne
strane, ali i proceniti i pratiti tro{kove smanjivanja, uni{tavanja rezervi nafte, s
druge strane. To bi tako|e zna~ilo da se u bilanse unese vrednost proizvedenih
industrijskih dobara, dok se istovremeno unose i tro{kovi nastali usled
zaga|enosti vazduha i degradacije voda, i to ne samo kroz tro{kove kontrole
zaga|ivanja koju propisuju vlada i njene institucije, ve} i {irom procenom
tro{kova izazvanih potencijalnim problemima sa zdravljem stanovni{tva i
efektima zaga|enosti ostalih resursa, kao {to su napr., smanjena proizvodnja
drveta i redukovani broj riba /11, str.3./.
U domenu upravljanja, organizovanja i rukovo|enja firmom, dolazi do
zna~ajnih promena izazvanih u velikoj meri potrebom za stalnim tehnolo{kim
inovacijama i uvo|enjem savremene nove tehnologije. U jugoslovenskim
uslovima ovim promenama treba dodati i izmenjene odnose u funkcionisanju
dru{tveno-ekonomskog sistema, su{tinsko o`ivljavanje tr`i{ta i konkurencije,
promene u privrednoj aktivnosti i njeno korenito prestruktuiranje, promene u
domenu vlasni{tva nad sredstvima za proizvodnju, procese privatizacije.
Nova filozofija, koncepti, uloge i zadaci menad`menta u firmama u
uslovima tranzicije nose obele`ja promena koje se doga|aju u svetu u celini, ali
i specifi~nosti vezane za jugoslovensku privredu i dru{tvo.
Zajedni~ki imenitelj promena vezanih za svet i za jugoslovenske prostore
bio bi sadr`an upravo u oblasti promena tehnologije koje name}u nove odnose
i diktiraju nove uslove. Usvajanje svake nove tehnologije iziskuje su{tinske
promene u delovanju firme. Ukoliko tehnolo{ka promena nije opravdana u
okvirima dobro postavljene poslovne strategije, ili ukoliko se slabo upravlja
tom promenom, usvajanje nove tehnologije mo`e su{tinski da ugrozi
konkurentsku poziciju firme u celini. Stoga je imperativ savremenog doba
sadr`an u zahtevu da se etablira, uspostavi tehnolo{ki menad`ment u firmama.
5
Bavljenje stati~kim pitanjima u organizaciji sasvim je razumljivo i
opravdano jer organizacije predstavljaju otvorene sisteme koji deluju u
okru`enju sa puno neizvesnosti. Da bi pre`ivele, organizacije moraju da
obezbede stabilnost u svetlu dezintegrativnih pritisaka koje im se name}u iz
okru`enja. Ovakav pristup se ni u kom slu~aju ne mo`e smatrati pogre{nim ali
mu se mo`e zameriti da je nepotpun. Uklju~ivanje dinami~ke komponente u
razmatranje, okretanje ka procesima u organizaciji, predstavljalo je prirodni
put razvoja nau~ne discipline menad`menta.
Kada je re~ o promenama i razvoju organizacije, posebno uslovljenih
tehnolo{kim promenama, navode se klju~ne faze i pretpostavke za uspe{no
iniciranje manjih intervencija u odabranim organizacijama /6, str.161./.
Razmatraju}i su{tinu organizacionih promena u privredi, isti~u se tri
osnovna pristupa:
1. strukturni,
2. tehnolo{ki i
3. ljudski (humani).
1. U okviru strukturnog pristupa navode se ~etiri osnovne klase ili modela
istra`ivanja: prvo, strukturne promene kao osnovni mehanizam promena
organizacije , gde se javlja {iroki skup principa koji povezuju uspe{nost
organizacije sa optimizacijom , promenama njene strukture; drugo,
nadovezuju}i se na prvu klasu osnovnih pitanja, razvija se ne{to moderniji,
produbljeniji pristup preto~en u ideju o decentralizaciji. Zamisao da se
organizacije mogu menjati decentralizacijom njihove strukture dobila je
podr{ku kroz o~ite prednosti izra`ene u ve}oj fleksibilnosti, mogu}nosti boljeg
iskori{}enja raznih tehnologija i drugo. Tre}e, u okviru strukturnog pristupa ,
kao podklasa javlja se orijentacija ka isticanju prednosti uspe{nog obavljanja
zadataka kao krajnji cilj i kriterijum organizacionih promena. Taj pristup se
naziva i oblikom svojevrsnog dru{tvenog in`enjerstva jer se navedeni krajnji
cilj ispunjava preko ljudi. Nastoji se putem promena u pona{anju ljudi
pobolj{ati ispunjenje zadataka, a to se posti`e izmenama strukture, u ovom
slu~aju, toka procesa rada. ^etvrto, u okviru razmi{ljanja o strukturnim
izmenama, javlja se istra`ivanje mre`a komunikacija unutar organizacije.
Rezultati ovih istra`ivanja ukazuju na to da optimalne komunikacione
stukture u organizaciji mogu veoma mnogo da se razlikuju u kompleksnim
organizacijama u zavisnosti od tipova zadataka koji se obavljaju u pojedinim
organizacionim jedinicama.
2. Tehnolo{ki pristup polazi od uva`avanja tehnolo{kih kategorija
organizacionih promena i svoje osnove nalazi u okvirima Tejlorovog dela
Nau~no upravljanje, nastalog 1910. godine. Nedovoljno uva`avanje ljudskog,
7
