TEORIJA INOVACIJE
Postoji više teorija inovacija od kojih su najznačajnije
četiri
. One su:
1.
Tehnoloska S-kriva
se oslanja na teoriju životnog ciklusa tehnologije. Polazi se od stave da će se tokom vremena sma-
njivati kapacitet mogućih poboljšanja. Na početku krive, pojavljivanje inovacije na trižštu, postoje brojne mogućnosti
poboljšanja primenom inžinjerskih napora. Protokom vremena dolazi do efekta učenja. Neki smatraju da tehnologije
ne zastarevaju samo zbog tehničkih karakteristika već i zbog veličine i kompleksnosti. Veličina se odnosi na dimenzije
proizvoda i ukazuje koliko se proizvod može povećati a da performance ostanu poboljšane. Kompleksnost se odnosi na
broj komponenti, odnosno koliko se komponenti može dodati proizvodu. Radikalne inovacije se javljaju na kraju mogu-
ćnosti za poboljšanje performansi proizvoda i zasnivaju se na novim tehnologijama. Tehnoloska S-kriva može da se
koristi i za predviđanje. Na osnovu nje mogu se predvideti pravci razvoja novih vrednosti tehnologije.
2.
Ravnoteza
. Uterbak i Abernati su razvili teoriju inovacija koristeći znanja o razlikama u inkrementalnim i radikalnim in-
ovacijama. Preduzeća prolaze kroz razlićite faze poslovanja u odnosu na inovacije, stabilnost i nestabilnosti. U period
stabilnosti primenjuju inkrementalne inovacije. Primenom radikalne inovacije dolazi do prekida stabilnosti. Preduzeća
polaze kroz fluidnu, tranziciononu i zrelu fazu. U fluidnoj fazi se lansirao i novi proizvod koji još uvek nema konačne pe-
rformance. Oblikuju se prema zahtevima kupaca manjim promenama. U tranzicionoj fazi se još uvek poboljšava tehno-
logija proizvoda, da bi u zreloj došlo do opadanja inovacija i u proizvod i proces. Očekuje se nova grneracija tehnologi-
je. Nova tehnologija dovodi do neizvesnosti, zahteva eksperimentisanje u pronalaženju najboljih rešenja i tako destabi-
lizuje poslovanje. Kada se nova tehnologija upozna, osvojeno znanja o njenim karakteristikama, uvode se inkremental-
ne inovacije koje vode ka stabilnosti u poslovanju. Ovo je evolutivna teorija. Na osnovu kretanja tehnologije može da
se odredi pravac razvoja buducih inovacija. Tehnologija nije mirna, pravolinijska, kontinuirana linija razvoja. Potpuni
prodori u tehnologiji su relativno retki.
3.
Dominantan dizajn
je pojam koji su odredili Nordsrom i Bistrom, i predstavlja dizajn koji je pobedio na tržištu, odnos-
no onaj kojeg će se konkurenti i inovatori morati držati ako žele da drže značajniji deo tržišta. Teorija dominantnog di-
zajna naslanja se na ideju evolutivnog razvoja nauke. U nauci se konstantno razvijaju nove ideje. Process ima dve faze:
pre-paradigmatična faza, kada mnnoge ideje cirkulisu, ali ni jedna nije dovoljno dobra dada pouzdana tumačenja, i faza
paradigm, kada pojedino tumačenje teorije bude prihvaćeno. Tri su moguća faktora koji mogu da vode rastu dominan-
tnog dizajna: preference potrošača, paket karakteristika proizvoda namenjen potrošačima i zahtevi potrošača. Unterb-
ek je ukazao da je dominantan dizajn blizak tržištima masovne proizvodnje, kao što su: bicikli, pisaće mašine, televizori,
automobili i sl.
4.
Apsorpcioni kapacitet
. Ova teorija se razlikuje od prethodnih jer uključuje dva faktora: eksterni blizak evolutivnom ko-
nceptu nauke, ali i interni kojim se vezuje za učenje i process transfera znanja u okviru inovativne organizacije. Koen i
Levintal su koristeći ovaj termin, ukazali da preduzeća razvijaju sposobnost prepoznavanja vrednosti novih, eksternih
informacij, da ih asimiluju i primenjuju, da bi ih na kraju komercijalizovali. Prema autorima tri su faktora koji znacajno
uticu na sposobnost ucenja , asimilaciju i prihvatanje ideja:
Prihvatanje relevantnog znanja
Prisustvo srodnog znanja
Različitost iskustva
Prihvatanje relevantnog znanja znači da organizacija i njeni članovi koriste pogodne mreže da bi osigurali paralelno na-
predovanje sopstvenog znanja sa razvojem određenog naucnog i tehničkog polja. Ono je važno jer stvara vezu sa asim-
ilacijom znanja. Sposobnost prepoznavanja vrednosti novog znanja i asimilovanje u organizaciji zavisi od ranijeg akum-
uliranja znanja u okviru organizacije. Asimilacja znači da je zanje vrednovano. Veoma je važno kakvo je predhodno isk-
ustvo, odnosno da li postoji različitost ili ne. što je veće i raznovrsnije iskustvo, to je veći prostor za prepoznavanje ek-
sternih ideja.
TIPOVI INOVACIJA
Friman je podelio inovacije prema stepenu promena u odnosu na prethodni proizvod koje je podmirivao istu potrebu 1982.
Inovacije koje nose male promene su inkrementalne, a one sa velikim i znacajnim promenama su radikalne. Za kreiranje proiz-
voda potrebna su dva različita tipa znanja:
Znanje o komponentama, koje podrazumeva performance komponenti koje su funkcionalno povezane sa širim sistem-
om i tako čine proizvod
Znanje o sistemu, odnosno znanje o tome zašto i kako su komponente povezane zajedno da bi sistem funkcionisao,
kakva je konfiguracija i kako rade zajedno.
Koristeći ovu razliku između znanja o komponentama i znanja o sistemu, oni prave dvodimenzijalnu matricu.
Sistem/veza
Komponente/ srž koncepta
pojačane otvorene
nepromenje
n
promenjen
inkremntalne
modularne
arhitekturne
radikalne
Na ovaj način javljaju se dve srednje inovacije, između dve krajnosti, poboljšanja (inkrementalne) i potpune novine (radikalne).
1.
Inkrementalne inovacije
. Kristensen definiše ovaj tip inovacija kao promene koje preduzeće gradi na osnovi svojih veš-
tina u tehnologiji komponenti u okviru ustaljene arhitekture (npr proizvođač mašina za pranje rublja proizvodi snažnije
motore koji povećavaju brzinu kretanja okretanja bubnja). Ovo su uglavnom novi modeli postojećih i tržišno utvrđenih
proizvoda.
2.
Radikalne inovacije
su mnogo više od poboljšanja postojećeg dizajna. To su nove komponente na novi način. Henders-
on i Klark ističu da radikalne inovacije uspostavljaju novi dominantan dizajn, stoga i set dizajniranih ključnih kompone-
nti koje su međusobno povezane tako da stvaraju novu arhitekturu sistema. Ukazuju da je oko 10% inovacija iz ove gr-
upe. Radikalne inovacije su najčešće povezane sa novom tehnologijom. Ponekada je to tehnologija koja menja proizvo-
dnju, ponekada i transformiše Kondratijeve duge talase.
Primeri radikalnih inovacija
Radikalna inovacija
Tehnologija
Uticaj na društvo
Telefon
Telekomunikacij
Masovne komunikacije
Putnički mlazni avion
Mlazne tehnologije
Porast masovnog putovanja
Televizor
Televizor
Nova vrsta zabave
Personalni računari
Mikroprocesori
Novi administrativni sistem, internet
servis, elektronsko poslovanje
3.
Modularne inovacije
koriste postojeću konfiguraciju, arhitekturu sistema sa drugačije dizajniranim komponentama.
One ne zahtevaju potpuno novo projektovanje proizvoda. Tipičan primer za ovaj tip inovacija je radio sa satnim meha-
nizmom kod kojeg je promenjen sistem napajanja energijom. Razvio ga je Bejlis. Omogućio je slušanje radija i u sirom-
ašnim zemljama koje imaju problem sa stalnim izvorom električne energije.
4.
Arhitekturne inovacije
imaju nepromenje komponente, ali su povezane na drugačiji način ili kako Henderson i Klark
ukazuju da je ključno kod ovog tipa inovacija, da je doslo do rekombinacije postojećeg načina povezivanja komponenti
u sistemu proizvodu. Moguće su neke manje promene u komponentama, načinu na koje se proizvode, ali te promene
su neznatne u odnosu na promene načina funkcionisanja, načina povezivanja sistema. Tipičan primer je vokmen.
KARAKTERISTIKE ODRŽIVIH I DISRUPTIVNIH INOVACIJA
Podela inovacija na održive i distributivne vezana je za promene proizvoda u odnosu na način kako kupci vide performanse i
korist, odnosno razlike u vrednostima proizvoda koje prihvata glavna grupa kupaca i onih na kraju i početku krive tražnje. Ino-
vacije se posmatraju i iz ugla preduzeća. Održive inovacije ne dovode do velike promene organizacione strukture, a mogu biti
rezultat značajnih tehnoloških promena. Disruptivne inovacije dovode do promene u sistemu menadžmenta, proizvodnje, raz-
voja, distribucije, marketinga. One ne moraju biti rezultat nove tehnologije, mogu nastati novom kombinacijom postojećeg
tehnološkog znanja.
UPRAVLJANJE RAZVOJEM DISRUPTIVNIH I ODRŽIVIH INOVACIJA
Menadžeri velikih preduzeća, zbog mogućih distributivnih inovacija, treba da su veoma pažljivi i da prate promene, jer disrupc-
ije ne samo što menjaju postojeću organizacionu strukturu, već mogu uništiti i srž kompetentnosti. Menadžerima stoje na ras-
polaganju tri faktora kojima mogu ili ne mogu upravljati resursi:resursi, sopstveni process i njihova vrednost. Obično se pod re-
sursima posmatraju više opipljivi (ljudi, oprema, tehnologija, gotov novac) i manje opipljivi (dizajn prizvoda, informacije, brend,
veze sa dobavljačima, distributerima i kupcima). Njčešće visoki i kvalitetni resursi pomažu u izvođenju promena. Pod procesom
se podrazumevaju obrasici interakcija, koordinacija, komunikacija i sistema donošeja odluka koje koriste zaposleni u transfor-
maciji resursa u proizvode. Ovi procesi vode ka razvoju proizvoda, proizvodnje i budžetiranja. Neki procesi su neformalni, a ne-
ki formalni. Promene procesa uvek dovode do nestabilnosti u izvršnom smislu. Organizaciona vrednost je standard pomoću ko-
jeg zaposleni stvaraju set vrednosti po prioritetima. Rukovodilac treba da osmišljava načine zkako da zaposleni samostalno do-
nose odluke po prioritetima koji su kozistentni sa strateškim direkcijama i poslovnim modelom preduzeća. Ključ za otkrivanje
krive nove vrednosti leži u postavljanju 4 osnovna pitanja:
1. Migracija sposobnosti tokom razvoja preduzeća
2. Kretanje sposobnosti za ovladavanje promena
3. Interno kretanje novih sposobnosti
4. Kriranje sposobnosti sticanjem
SOCIJALNE I POSLOVNE INOVACIJE
Nekolicina vodećih svetskih kompanija započela je istraživanje socijalnog sektora kao potencijalnog izvora. Ovaj sektor uključu-
je javne škole, programe socijalne pomoći i urbane sredine. Inovacije se razvijaju kroz partnerstvo privatnog i javnog sektora i
od socijalno odgovornih preduzeća prelaze u socijalno inovativna preduzeća. Potrebe socijalnih grupa vide kao šansu za razvoj
ideja, zatim razvoj novih tehnologija, da bi na kraju opsluživali nova tržišta. Preduzeća su shvatili da su socijalni problem ujed-
no u ekonomski problem. Tako, na prmer, prekvalifikacija radnika ili traganje za novim kvalifikacijama mogu biti izazov za raz-
voj inovacja. Potrebno je primeniti inženjerska i slična znanja za rešavanje hroničnih socijalnih problema tako da stimulišu sop-
stveni poslovni razvoj. Novi posao može da se realizuje edukacijom dece koja će u budućnosti biti bolji radnici nego da nisu raz-
vili specifična znanja. Niža nezaposlenost dovodi do većeg broja potencijalnih potrošača. Partnerstvo privatnog preduzetništva
