Скрипта из предмета
Управљањe технологијом
www.puskice.co.yu
3) Модел “седам С” и интегративни модел пословања “БИМ”
(6)
Модел “седам С” је развијан крајем 70-их година. Резултати истраживања студије “У трагању за
савршенством” садржани су у МекКинзијевом моделу “седам С”.
У моделу се истиче
седам кључних димензија
или садржаја који су неопходни у одвијању активности
управљања организацијом:
1.
стратегија
(енгл.
strategy
) – подразумева правац деловања којим се остварује предност над
конкурентима;
2.
структура
(енгл.
structure
) – организациона шема, интеграција поделе задатака и одговорности;
3.
системи
(енгл.
systems
) – обухватају улазно-излазне токове и све активности које се у њима
одвијају;
4.
стил
(енгл.
style
) – објективно сагледавање свих категорија значајних за организацију;
5.
кадрови
(енгл.
staff
) – су људи у организацији;
6.
вештине
(енгл.
skills
) – подразумевају способност и потенцијал организације као целине, а што
се не може представити простим збиром појединачних способности појединаца);
7.
заједничке вредности
(енгл.
shared values
) – су општеприхваћене вредности које се истичу
изнад свих осталих у организацији.
Овај модел је често употребљаван за разликовање и упоредну анализу менаџмента јапанских и
америчких фирми. Америчке фирме прибегавају променама у домену три С-а названим тврдим
елементима: структуре, стратегије и система када ствари крену нежељеним током. Остала четири С:
стил, кадрови, вештине и заједничке вредности представљају приоритет Јапанског менаџмента.
Интегрални модел пословања (енгл.
Business Integration Model – BIM
) као кључне компоненте истиче:
1.
стратегију
– подразумева дефинисање конкурентске, тржишне стратегије, пословне,
организационе и технолошке стратегије;
2.
људе
– подразумевају све формалне организационе структуре, структуру и садржај послова,
управљање кадровима, руковеђење и стил, одлучивање и културу;
3.
технологију
– односи се на телекомуникације и мреже, експертне системе, увођење
информационих технологија;
4.
пословне процесе
– подразумевају кључне дефиниције процеса, дефинисање излаза, токова
рада, мере успешности.
4) Модел иновативне организације
(8)
Један од домена који је прихваћен као кључни и заједнички у свим досад познатим моделима је
технологија као базични ослонац, кључни фактор и домен за промену у организацији. Модел
иновативне организације уважава развојне концепте, а нагласак ставља управо на
фактор
технологије и технолошку иновацију
.
Стопа по којој ће предузеће да уводи нову технологију зависи од два основна фактора:
1. специфично
конкурентско окружење у грани
којој припада предузеће, и
2.
степен иновативности
саме
организације.
СУТИ
(степен увођења технолошких иновација) =
F
(КОГ
(конкурентско окружење у грани),
ИО
(иновативност организације)
)
.
Карактеристике иновативне организације су:
1. иновативна организација је
отворена ка променама
, иновацијама у свим њеним деловима и
областима функционисања;
3
www.puskice.co.yu
2. иновативна организација
успешно управља променама,
остварујући ефективност на тржишту
и предност у односу на конкуренте;
3. иновативна организација
успешно апсорбује промене,
остварујући висок степен ефикасности
у обављању основне делатности.
У иновативној организацији неопходно је успоставити модел организационих перформанси и
организационих промена који би имао основни задатак:
1. да се њиме
успостави дијагноза стања
у конкретној организацији, дефинише ниво
организованости, степен иновативности итд. што би значило да се одреди ранг конкретне
организације у односу на жељени модел иновативне организације;
2. да се у кључним доменима конкретне организације сагледа потреба и могућност увођења
промене, да се
промена уведе, прати и контролише
, тј. да се управља променом ка жељеном
циљу успостављања иновативне организације.
Полазећи од чињенице да је кључно обележје иновативне организације
остварење дугорочне
конкурентске предности
, представља се и модел који интегрално повезује четири компоненте
изразитих компетенција предузећа у остваривању конкурентности:
1.
управљачке
компетенције и стратешка оријентација,
2.
компетенције засноване на
ресурсима,
3.
компетенције засноване на
трансформацији,
4.
компетенције засноване на
излазу – аутпуту
.
5) Степен увођења технолошких иновација – СУТИ
(9)
* Одговор се налази у претходном питању, од објашњења СУТИ па до краја.
6)
Компетентност предузећа и конкурентност
(10) *
Представља проширење последње
тезе 4. питања.
Полазећи од чињенице да је кључно обележје иновативне организације
остварење дугорочне
конкурентске предности
, представља се и модел који интегрално повезује четири компоненте
изразитих компетенција предузећа у остваривању конкурентности:
1. управљачке
компетенције и стратешка оријентација (управљачка компетенција полази од
посебне филозофије која уважава проактивну улогу стратегије, где менаџери могу да прате
окружење и делују на њега стратегијским опредељењима);
2.
компетенције засноване на
ресурсима
(састоје се од људских потенцијала и материјалних
добара који омогућавају предузећу конкурентску предност);
3.
компетенције засноване на
трансформацији
(организационе способности које су неопходне да
би се успешно остварило претварање инпута у аутпуте – обухватају иновативност и
организациону културу);
4.
компетенције засноване на
излазу – аутпуту
(не мисли се само на физичке аутпуте који доносе
вредност предузећу, већ и на “невидљиве” аутпуте као што су репутација за квалитет производа
и услуга, заштићено име и знак производа итд.).
7) Упоредни преглед модела: амерички, јапански и европски менаџмент
(11)
Поређење
различитих менаџмент модела и искустава у међународним размерама, најчешће полази
од стратегије као једног од критичних домена организације чија је суштина у томе да фирма оствари
дугорочну одрживу предност над конкурентима у свакој врсти посла којом се бави.
Већина
јапанских
компанија:
1.
запошљава
своје кључне људе
доживотно
;
2.
ротира
их кроз разне функције;
4
www.puskice.co.yu
Једна је ослоњена на менаџмент науку, економију и статистичку теорију одлучивања. Полази тога да је
менаџер
пре свега
рационална особа
– која дефинише своје циљеве који су засновани на
квантитативним анализама корисности и предности, формулише разумљив скуп алтернатива и
програма деловања, и међу њима врши избор оптималног програма који води најбољем могућем
исходу.
Друга школа менаџмента која је утемељена на бихевијористичкој теорији фирме, ставља
нагласак на
теорију моћи
– бихевијористичкој, када је реч о формулисању стратегије и њеној имплементацији.
Ова школа се концентрише на различите циљеве разних структура у организацији, формулисању
стратегије, преговора, улогу коалиција у стратешком менаџементу и на праксу сналажења.
Истина
је сигурно
негде између
наведена два начина размишљања. То значи да у пракси менаџери
не следе увек високо формализоване, теоријски добро засноване приступе, они само спретно
прилагођавају формалну анализу, бихејвиористичке технике и политику моћи да би остварили
кохезивна, поступна померања ка циљевима који су широко прихваћени, али који се стално дотерују и
поново обликују са примањем нових информација.
9) Значење технологије
(15)
Технологија обухвата
вештину, знање и способности да се праве, користе и израђују корисне
ствари
.
Технологија схваћена на овај начин подразумева методе које се користе за вантржишне и тржишне
активности. Подразумева природу и карактеристике онога што се производи – дизајн производа – као
и начине на које се све може производити. Обухвата управљачке и продајне технике као и технике
непосредно везане за производњу.
Порекло речи технологија је у грчкој речи “
техне
” која
означава вештину
, умеће или знање да се
нешто уради или обави одређени посао и логос која значи наука. То значи да технологија обухвата
науку о вештини и умећу које човек примењује да би у природи и друштву задовољио своје потребе.
Технологија представља организацију знања за постизање практичних циљева.
Технологија је присутна у читавом друштву, у сфери материјалне производње и ван те сфере, у тзв.
друштвеним делатностима.
10)Елементи технологије производа
(17)
Технологија производа обухвата следеће елементе:
1.
планирање
производа,
2.
инжењеринг
производа,
3.
примењени инжењеринг,
и
4.
инжењеринг услуга на терену и сервиса
.
(1)
Планирање производа
започиње идентификацијом потреба потрошача, утврђивањем својстава
производа који ће задовољити потребе потрошача и истовремено обезбедити нужну вредност
по цени за одговарајући обим производње који ће доносити добит.
(2)
Инжењеринг производа
, полази од конструкције и технологије израде производа у складу са
захтевима за новим или измењеним производима, све до конструкције самих производа који
задовољавају конкретне захтеве у вези са перформансама, квалитетом, трошковима, а које је
могуће произвести уз задовољење захтева конструкције и производње.
6
