Upravljanje u inteligentnim zgradama

1. UVOD

Cilj svake izgradnje je da se obezbede uslovi za život i rad u ekonomski prihvatljivim uslovima uz potpunu

harmoniju sa prirodom. Korišćenje tehnologije i procesa kreiranja građevine koja je bezbednija za svoje korisnike i
u operativnom smislu efektivnija za svoje vlasnike sve je češće. Poslednjih godina dosta se raspravlja o kategoriji i
konceptu "inteligentne zgrade", "pametne zgrade" ili "zgrade sledeće generacije". Na mnogim mestima učinjeni
su pokušaji da se definiše i oceni šta taj pojam zaista znači. Do sada izneseni zaključci ovih nastojanja govore da
pojam "inteligentne zgrade" nije jednoznačan.

Rezultat primene pomenutih tehnologija i procesa su građevine koje koštaju manje tokom njihovog

korišćenja, a koje su vrednije svojim korisnicima. To se objašnjava činjenicom da projekti koje koriste sami vlasnici,
kao što su korporativne, vladine i institucionalne građevine, obezbjeđuju već na samom početku korišćenja veliki
povrat uloženih finansijskih sredstava, u smislu više produktivnosti zaposlenih i smanjenih troškova poslovanja.
Kada se radi o komercijalnim građevinama, od ovakvih projekata očekuje se da rezultuju u porastu tržišnih renti,
boljem održavanju, većoj potražnji i nižim operativnim troškovima. Sve u svemu, kada se radi o "inteligentnoj
zgradi" - svi su na dobitku.

Izgradnja inteligentne zgrade započinje potragom za lokacijom, pošto ona pre svega treba da bude

integrisana sa zajednicom. Lokacija zgrade određena je prostornim planiranjem i postojećim i planiranim javnim
transportom, pri čemu se za mesto gradnje biraju presečne tačke metro i tramvajskih pruga. Takođe bitan uslov
lokacije inteligentne zgrade je da se postigne maksimalna solarna efikasnost, što podrazumijeva da su solarni
kolektori na najosunčanijoj strani, a da je oblik zgrade takav da što više smanji pristup sunca na ostalim stranama,
čime se ostvaruje uslov za minimum sunčevog zračenja i maksimum iskorišćene sunčeve energije.

Inteligentne zgrade dizajnirane su za dugoročnu održivost i minimalan uticaj na čovekovu okolinu i trebalo

bi da budu najpoželjnije okruženje za korisnike. Inteligentna zgrada treba da obezbedi komfor i bezbednost svojim
korisnicima, a upravljanje inteligentnom zgradom treba da obezbedi energetsku efikasnost i isplativost objekta.

Scenario koji bi jedna inteligentna zgrada mogla ponuditi svom korisniku mogao bi se definisati na sledeći

način: Ulazak u zgradu je moguć jednostavnim dodirom vrhom prsta, unosom koda na tastaturi ili primicanjem

transponder ključa. Vrata se automatski otvaraju i alarmni sistem se deaktivira. Svaki zaposleni ima svoju šifru na

osnovu koje se na njegov profil upisuje vreme ulaska i vreme i razlog napuštanja zgrade i ovi podaci se automatski

prosleđuju platnim listama. Ulaskom u kancelariju ili radni prostor može da se aktivira odgovarajuća svetlosna

scena i temperatura u tim prostorijama dostiže predefinisanu vrednost. Roletne i venecijaneri automatski se

podižu i spuštaju u zavisnosti od intenziteta spoljašnjeg svetla, izlaska i zalaska sunca i od doba dana. Automatsko

zamračivanje utiče na hlađenje tokom toplih letnjih dana, ali i na zagrevanje tokom sunčanih zimskih dana. U

slučaju da duvaju jaki vetrovi roletne i venecijaneri postavljaju se u bezbedne pozicije kako bi se zaštitili od

oštećenja. Prostorija se zagreva prema potrebi na osnovu zadatih vremenskih parametara i vrednosti sa senzora.

Ako su otvorena vrata ili prozor grejanje se lagano isključuje. Stalnom analizom kvaliteta vazduha omogućava se

regulisanje ventilacionog sistema da bi se obezbedio optimalan kvalitet vazduha. Sistem takođe obavještava o

tome da li treba zameniti filter i o nastalim kvarovima. Ako niko ne boravi u prostoriji to se detektuje i automatski

uključuje režim niske potrošnje. Režim se može aktivirati sa svakim napuštanjem kancelarije. Aktiviranjem ovog

režima smanjuje se temperature u prostoriji, isključuju se sva svetla, zatvaraju se prozori i isključuju određeni

potrošači sa napajanja. Podaci o radu i potrošnji, na primer za gas, vodu, goriva i električnu struju očitavaju se sa

senzora i snimaju, a mogu se grafički prikazati u vidu dijagrama. Prikupljeni podaci tokom jedne godine mogu se

dokumentovati i analizirati sa ciljem optimizacije potrošnje. Pored toga, može se pratiti potrošnja tokom vremena.

Informacija o otvorenim prozorima i vratima, kvaru na sistemu grejanja, hlađenja i ventilacije, požaru, povredi

prostora ili nedozvoljenom kretanju unutar i oko kuće mogu se dobiti u bilo koje vreme i na bilo kom mestu.

Uspešno upravljanje objektom treba da obezbedi energetsku efikasnost, pouzdano napajanje električnom

energijom i bezbednost podataka, sredstava i ljudi. Upravljanje objektom podeljeno je u tri međusobno povezane
celine:

1. Komercijalno upravljanje objektom odnosi se na aktivnosti vezane za isplativost objekta i obezbeđenje

maksimalnog korišćenja kapaciteta objekta.

2. Infrastrukturno upravljanje objektom odnosi se na upravljanje servisima čišćenja objekta, obezbeđenja

objekta i svim pratećim servisima u objektu.

3. Tehničko održavanje objekta predstavlja upravljanje svim tehničkim sistemima u okviru objekta. Tehnički

sistemi u objektu mogu se grupisati u sisteme koji se bave sigurnošću objekta i na sisteme koji se bave
automatizacijom mašinskih i električnih instalacija u objektu.

Upravljanje u inteligentnim zgradama

Sva tri segmenta upravljanja objektom čine celinu. Međusobna povezanost i razmena podataka između tri

segmenta upravljanja obezbeđuju maksimalno uspešan rad objekta.

U ovom radu pažnja će biti posvećena upravljanju tehničikim sistemima inteligentnog objekta. Svaki od

tehničkih sistema može imati različitu kompleksnost, u zavisnosti od namene objekta, samih korisnika objekta,

lokacije na kojoj se objekat nalazi. Računar centralnog sistema nadzora i upravljanja

(CSNU)

objedinjuje podatke

sa tehničkih sistema.

CSNU

omogućava praćenje podataka sa tehničkih sistema, zadavanje komandi, analizu rada i

servisne funkcije. U kompleksnijim objektima postoji veći broj

CSNU

računara kako zbog sigurnosti podataka, tako

i zbog potrebe da veći broj operatera na raznim lokacijama u objektu pristupaju sistemu. U ovom radu

posmatraće se sistem grijanja, hlađenja i ventilacije, sistem rasvete, protivpožarni sistem i sistem kontrole

pristupa i mogućnosti povezivanja i komunikacije na nivou uređaja jednog podsistema, uz stvaranje uslova da se

ostvari komunikacija između različitih podsistema i uvezivanje u sistem inteligentne zgrade.

2. INTELIGENTNA ZGRADA I SISTEM ZA UPRAVLJANJE ZGRADOM

2.1 Definicija inteligentne zgrade

Kako su se u poslednje dve decenije razvijale različite inteligentne zgrade i potrebna tehnologija, pojam

inteligentna zgrada dobijao je sve veću pažnju. Tokom ovog perioda predlagane su mnoge definicije, ali kako se
građevinska industrija i informacione tehnologije razvijaju, takođe se menja i značenje pojma inteligentna zgrada,
odnosno šta on sve podrazumeva. Teško je formulisati jedinstevno značenje inteligentne zgrade i nema
jedinstveno prihvaćene definicije u svetu. Međutim, pristupi za definisanje inteligentne zgrade mogu se svrstati u
tri kategorije:



definicija na osnovu karakteristika zgrade;



servisno bazirana definicija;



sistemski bazirana definicija.

Definicija na osnovu karakteristika definiše inteligentnu zgradu navodeći koje karakteristike bi trebalo da

ima jedna inteligentna zgrada. Ovakve definicije više su bazirane na zahtevima korisnika koje treba da ispinjavaju,
nego na tehnologiji i sistemima koji se koriste za njihovu realizaciju. Tipčan primer takve definicije daje

EIGB

(European Intelligent Building Group -

Evropska grupa za ineligentne zgrade) prema kojoj: „Inteligentna zgrada je

građevina napravljena tako da svojim korisnicima obezbedi najefikasnije okruženje, a u isto vreme zgrada koristi i
upravlja resursima efikasno i minimizira troškove eksploatacije uređaja i objekta".

Servisno bazirana definicija opisuje inteligentne zgrade na osnovu usluga i/ili kvaliteta usluga koje zgrada

pruža. Primer takve definicije daje japanski institut za inteligentne zgrade: „Iteligentna zgrada je zgrada sa
uslužnim funkcijama komunikacije, automatizacije kancelarije i automatizacije zgrade". Ključni aspekti ineligentnih
zgrada u Japanu fokusirani su na sledeće četiri usluge:



služe kao mesto prijema i predaje informacija i podržavaju efikasno upravljanje;



obezbjeđuju zadovoljstvo i udobnost osoba koje rade u njoj;



racionalizacija upravljanja zgradom tako da se postignu atraktivnije administrativne usluge po
nižoj ceni;



brz, fleksibilan i ekonomičan odgovor na promene sociološkog okruženja, raznovrsne i složene radne
zahteve i aktivne poslovne strategije.

Sistemski bazirane definicije inteligentne zgrade opisuju inteligentnu zgradu na osnovu tehnologije i

tehnoloških sistema koje bi trebalo da ona sadrži. Primer takve definicije je definicija inteligentne zgrade data u
kineskom   standardu  o   inteligentnim   zgradama  prema  kojoj:   „Inteligentna  zgrada  obezbeđuje  automatizaciju
zgrade,   automatizaciju   kancelarija   i   sistem   za   komunikaciju,   kao   i  optimalan   sastav,   objedinjujući   strukture,
sisteme, usluge i upravljanje, da bi se dobila zgrada sa visokom efikasnošću, udobnošću i sigurnošću korisnika".

Vidi se da se pojam inteligentna zgrada različito definiše u različitim državama ili zajednicama. Međutim,

ono što je bitno da bi zgrada bila inteligentna je da se na pravi način itegriše arhitektura, struktura, okruženje,
informacione tehnologije, automatizacija podsistema i upravljanje resursima. To podrazumeva da dizajn zgrade
bude fleksibilan (na primer, inteligentna fasada treba da odgovori na klimatske uslove transformišući omotač
zgrade tako da se optimizuje dotok svetlosti, toplote, hladnoće, prirodne ventilacije i slično), energetski efikasan
(materijali koji se lako održavaju i sa mogućnošću recikalaže), integrisan sa transportom i okolnom zajednicom
(inteligentne zgrade se prave u presečnim tačkama metro i tramvajskih pruga), zatim da se obezbede korisničke
privilegije (restorani, parking, sobe za odmor, odsedanje, kupovina i slično), kontrolu ličnog komfora

Upravljanje u inteligentnim zgradama

Povećanje produktivnosti zaposlenih

BAS

takođe može da pruži beneficije koje su manje opipljive i zbog toga teže merljive, kao što je povećanje

produktivnosti zaposlenih zbog poboljšanja uslova za rad.

Bezbednost ljudi i opreme

BAS

komunikaciona mreža, koja se proteže širom zgrade ili kompleksa zgrada, može da se koristi i za slanje

upozorenja operateru ili službi bezbednosti u slučaju dima, vatre, provale ili eventualnog oštećenja neke opreme.
Takođe

BAS

nudi opcije kontrole pristupa i nadgledanja objekta i određene okoline objekta.

BAS

je upravljački sistem zasnovan na korišćenju većeg broja mikroračunara, tako da svaki od njih obavlja po

jedan   ili   više   upravljačkih   zadataka.   Osnovna   karakteristika  BAS-a   je   da   se   samostalnim   mikroprocesorski
upravljačkim stanicama vrši upravljanje pojedinačnim sistemima, ali da su one integrisane. To znači da se većina
upravljačkih   odluka   može   doneti   lokalno,   dok   se   menadžment   i   optimizacija   mogu   obavljajati   kolektivno.
Upotreba   otvorenih   i   standardnih   komunikacijskih   protokola   omogućava   integraciju   komponenata   razližitih
proizvođača. Na slici 2.2 data je tipična konfiguracija BAS-a, iako su sistemi upravljanja zgradom veoma različiti u
smislu njihovog obima i konfiguracije mreže. U praktičnom smislu

BAS,

posebno velikih razmera, podrazumeva

više nivoa ili slojeva mreže. Najniži nivo obuhvata širok spektar zadataka kao što su prikupljanje mernih podataka,
puštanje u rad i zaustavljanje uređaja, izvršavaju se lokalne upravljačke petlje i sekvencijalno upravljanje. Podaci
sa ovih lokalnih upravljačkih stanica šalju se sledećem nivou na kome se obavlja supervizija (nadzor) i takozvano
upravljanje poslovnim procesima.

Na slici 2.3 data je tipična konfiguracija i funkcionalne komponente lokalne upravljačke stanice. Ona sadrži

priključak za napajanje, jedan ili više priključaka za spajanje na mrežu, priključke za programiranje, ulazne i izlazne

portove i pomoćno akumulatorsko napajanje.

3. BAS KOMUNIKACIONI STANDARDI

Da bi se imala uspešna komunikacija između postojećih uređaja koji se koriste u inteligentnim zgradama,

vremenom su razvijene različite procedure koje se koriste pri automatizaciji. Nažalost, u poslednje dve decenije,
razvijeno je mnogo različitih protokola koji nisu potpuno usklađeni (kompatibilni) jedni sa drugima. Kao posledica
toga dešava se da komponente koje se koriste u inteligentnim zgradama, iako su proizvedene od strane istog
proizvođača, ne mogu ispravno komunicirati jedna sa drugom. U slučaju kada želimo da nam se npr. svetlo na
lampama koje su priključene na više "pametnih" utičnica različitih proizvođača uključuje i isključuje sinhrono,
mora da bude obezbeđena komunikacija između prekidača i svih utičnica. Najpraktičnije bi bilo napraviti

gateway

("most" između različitih protokola) tako da komunikacija bude uspešna, ali to obično nije lako uraditi.

Obrazloženje za postojanje više standarda za razmenu podataka su posledica kontradiktornih zahteva koje

oni moraju da zadovolje. Kao i kod svake druge tehnologije, različiti pristupi imaju prednosti i nedostatke. Na prvi
pogled čini se da korišćenje jednostavne zajedničke magistrale za digitalan prenos podataka predstavlja prednost
za sve elemente koji razmjenjuju podatke. Osnovnu poteškoću predstavljaju velike razlike u obimu podataka koji
se razmenjuju i potrebnoj brzini ažuriranja.

Veoma jednostavnim binarnim senzorima i aktuatorima dovoljno je samo nekoliko bita digitalne informacije

za komunikaciju (0 ili 1). S druge strane ove informacije su po pravilu vezane za deo aplikacije upravljanja u

Slika 2.2 Tipična konfiguracija BAS-a

Slika 2.3 Primer tipičnog izgleda lokalne

upravljačke stanice

Upravljanje u inteligentnim zgradama

realnom vremenu gde je potrebno ažurirati informaciju svakih nekoliko milisekundi ili kraće. Elektronski deo
ovakvih elemenata može biti jednostavan, kompaktan i jeftin tako da se jednostavno integriše u elemenat i
uspešno izvršava komunikaciju. Potpuno drugačije zahteve za komunikaciju imaju različiti regulatori, radne stanice
sa interakcijom sa čovekom i drugi. Po pravilu, za njih je pogodno informacije prenositi kao poruke dužine više
bajta (nekada preko 200). Za ovakve podatke dovoljno je da se ažuriranje izvršava nakon nekoliko desetina
milisekundi. Elektonika ovakvih senzora/uređaja ne može biti jeftina, niti kompaktna i minijaturna. Druga
specifičnost vezana za razvoj i korišćenje komunikacionih mreža jeste implementacija u već postojećim zgradama.
Mnoge komponente u takvim sistemima, na primer, ne mogu generisati ili koristiti digitalne podatke. U ovakvim
slučajevima je neopravdano uvoditi takve mreže zbog čijih bi naprednih rešenja morala biti izbačena iz upotrebe
već postojeća oprema, koja može biti skupocena i kvalitetna.

Rešenje za navedene i druge zahteve još uvek se u digitalnim komunikacionim mrežama postiže

prilagođavanjem konkretnoj primeni. U skladu sa tim je razvijeno više pristupa u kreiranju mreža pri čemu je

osnovni kriterijum dužina podatka/poruke koja se prenosi. U skladu sa tom kategorizacijom se mreže mogu

svrstati u tri klase zavisno od toga šta je nosilac osnovne informacije: bit, bajt ili poruka.

Primer jednog praktičnog integrisanog automatizovanog sistema koji obuhvata

HVAC,

sistem protivpožarne

zaštite, sigurnosni sistem, sistem rasvete i napajanja dat je na slici 3.1. Na ovom sistemu, svi podsistemi su
integrisani preko zajedničkog

Ethernet

linka. Korisnici mogu nadgledati i upravljati sistemom putem specijalno

napravljenog programa

(Management softver).

Između pojedinih podsistema komunikacija je uspostavljena

upravo zahvaljujući

gateway

-u. Kooperacija (saradnja) između različitih podsistema navedenog primera lako može

da se postigne. Recimo da se oglasi protivpožarni alarm,

HVAC

sistem se isključuje, a na monitorima se prikazuje

slika prostorije u kojoj se oglasio alarm. Svetla se automatski uključuju kada nadležna osoba ulazi u prostoriju.
Digitalna kamera se može postaviti tako da automatski počne snimati sve posle oglašenog alarma.

Svaki sistem, na slici 3.1, međutim, ima različit protokol.

Gateway

-i su potrebni da bi se realizovala

konverzacija između različitih protokola sa ciljem integracije podsistema. Softver za nadgledanje i upravljanje igra
ulogu posrednika ako je potrebna interoperativnost između podsistema. Ova interopertivnost nije standardni
metod, nego samo metod proizvođača. To nije fleksibilno i javlja se mnogo poteškoća ukoliko je potrebno dodati
još jedan podsistem.

Brzim razvojem informacionih tehnologija ponuđeni su novi načini i solucije za prevazilaženje ovih

poteškoća. Da bi se jasnije razumeo problem, kao referenca može se koristiti hijerarhija

BAS

-a.

BAS

mreže se

mogu podeliti na tri nivoa - nivo menadžmenta (nadzor i upravljanje), nivo automatizacije i nivo polja (nivo
inteligentnih uređaja-senzora i aktuatora). Integracija i interoperativnost može se razmatrati na različitim nivoima.
Može se postići integracija i interoperativnost na sva tri nivoa, polazeći od najnižeg, ili samo na višim nivoima. To
pruža dva moguća načina rešavanja problema integracije i interoperativnosti. Jedan je da se koristi jedan otvoreni
protokol za sva tri nivoa kao npr.

LonWorks

ili

BACnet ( A Data Communication Protocol for Building Automation

and Control Networks).

Međutim, s obzirom na postojanje većeg broja protokola i potrebe za integracijom

BAS

drugim poslovnim sistemima, drugi način je da se postigne integracija i interoperativnost sa standardnim
protokolima na višim nivoima, da bi se direktno izbeglo rukovanje sa razlikama na nižim nivoima.

3.1 BACnet

BACnet

je komunikacioni protokol za prenos podataka koji se koristi za sistem upravljanja zgradom. Ono što

BACnet čini posebnim je što su definisana pravila koja se odnose na potrebe sistema za upravljanje zgradom, tj.

ona pokrivaju stvari kao što su: kako dobiti vrednost za temperaturu, definiše plan rada ventilatora ili šalje

upozorenje statusa pumpe. Razvijen je pod pokroviteljstvom Američkog društva inženjera za grejanje, hlađenje i

klimatizaciju

(ASHRAE-American Society of Heating,

Refrigerating and Air- Conditioning Engineers).

To je američki

nacionalni standard, evropski standard i nacionalni standard u više od 30 zemalja. To je jedini otvoreni protokol

koji je dizajniran izvorno za sistem upravljanja zgradom. Da bi se postigla interoperabilnost za širok spektar

opreme,

BACnet

specifikacija se sastoji od tri glavna dela.

Prvi deo opisuje metod za predstavljanje bilo koje vrste opreme u sistemu upravljanja zgradom na

standardni način. Odnosno, BACnet ima standardan način prezentovanja funkcija bilo kojeg uređaja kao što su
analogni i digitalni ulazi i izlazi, rasporedi, upravljačke petlje i alarmi, tako što definiše kolekciju standardnih
informacija, pod nazivom "objekat" od kojih svaka ima set "osobine" koji ih dalje karakteriše. Na primer, svaki
analogni ulaz predstavlja

BACnet

"analogni ulazni objekat" koji ima skup standardnih svojstava kao što su sadašnja

vrednost, tip senzora, lokacija itd. Jedna od
najvažnijih osobina objekta je njegov
identifikator, tj. numeričko ime koje omogućava

Slika 3.2 BACnet arhitektura

Upravljanje u inteligentnim zgradama

proizvodnu automatizaciju i podrazumeva veće i garantovane brzine prenosa uz veću ekonomičnnost. Namenjen

je za povezivanje različitih vrsta regulatora koji čine ključne elemente distribuisanog automatizovanog sistema.

Profibus-PA

definiše nivo fizičkih veza senzora i aktuatora, u skladu sa međunarodnim standardom

IEC

61158-2,

koji se napajaju preko zajedničke magistrale. Namenjen je za razmenu

informacija nivoa bita. Osnovna

prednost ovog nivoa je što je redukovana snaga signala tako da se može koristiti i u eksplozivnoj sredini.

Profibus

sitemima podaci se razmenjuju u obliku poruke ili telegrama. Profibus mreža sadrži nekoliko

stanica, uključujući šefove

(masters)

i robove

(slaves). Master

stanice (nazivaju se i aktivne stanice) kontrolišu

komunikaciju na magistrali, a

slave

stanice (nazivaju se pasivne stanice) mogu samo da odgovore na zahtev

master

stanica. Ovde postoje dva tipa

master

stanica:

Class 1

Class 2. Class 1

masteri uključuju

PLC

kontrolere,

SCADA

stanice i sl.

Class 2

masteri uključuju alat za konfiguraciju, nadzor magistrale i dijagnostiku.

Slave stanice uključuju ulazno/izlazne blokove, aktuatore, ventile i sl. Profibus sistem može imati jedan ili više

mastera

i više

slave

-ova. Svaki

master

može komunicirati sa jednim ili više

slave

-ova. Sve stanice imaju isti

prioritet, što podrazumijeva da nijedan

master

nije važniji od drugog i nijedan

slave

nije važniji od drugog

slave

-a.

3.4 EIB

Asocijacija

EIBA (European Installation Bus Association -

Asocijacija evropskih bus instalacija) nastala je

1990. godine na inicijativu 15 velikih evropskih proizvođača elektromaterijala i opreme za automatizaciju u
objektima, sa ciljem širenja, unapređenja i standardizacije sistema za upravljanje instalacija

EIB (European

Installation Bus).

Na osnovu dogovora osnivačkih firmi razvijene su sistemske hardverske komponente, kao i

sistemski softver. Od svog osnivanja pa do 1999. godine,

EIBA

je objedinila preko 100 firmi proizvođača opreme, a

realizovani su projekti u preko 50 zemalja. U ovom periodu pokazala se neophodnom šira integracija na
internacionalnom planu, tako da je došlo do integracije

EIB

sistema sa

EHS (Electronic Home System)

BCI (Bati

Bus),

do tada delimično rasprostranjenim bus sistemima. Kao posledica spajanja ove tri organizacije, sredinom

1999. godine osnovana je asocijacija

Konnex,

sa ciljem promovisanja jedinstvenog standarda

KNX.

Evropska

komisija za elektrotehničke standarde

(CENELEC)

2003. godine usvojila je

KNX

protokol ostvaren prenosima

putem gradske mreže i upredene parice evropskim standardom za automatizaciju pod nazivom

50090. Godine

2006. takođe je usvojen

KNX

protokol ostvaren prenosom putem RF. Zbog velike potražnje

KNX

kompatibilnih

uređaja i izvan Evrope, u novembru 2006. godine na inicijativu

CENELEC-a,

norma

50090 postaje priznata kao

ISO/IEC

14543-3-x6. Tako je

KNX

postao prvi međunarodno priznat standard u automatizaciji. Od decembra 2010.

godine,

KNX

kao udruženje broji približno 220 članova (proizvođača) što pokazuje njegovu veliku zastupljenost.

Takođe,

KNX

ima partnerske odnose sa više od 30000 kompanija za ugradnju tih uređaja u više od 100 država.

KNX

uređaji se mogu podeliti u tri kategorije:

A-mode - automatski mod

(Automatic Mode)

u kojem se uređaji sami konfigurišu i namenjeni su za

prodaju krajnjem korisniku zbog lake ugradnje.

E-mode - lak mod

(Easy Mode)

u kojem za ugradnju uređaja korisnik treba proći jednostavnu obuku.

Uređaji imaju prethodno podešen način rada ali se moraju dodatno konfigurisati da bi ispunili korisničke zahteve.

S-mode - sistemski mod

(System Mode)

u kojem se svaki uređaj mora posebno konfigurisati da bi dobio

određenu namjenu.

FAZI-NEURO-GENETSKA UPRAVLJANJA U INTELIGENTNIM ZGRADAMA

Fazi logika nudi okvir za predstavljanje nepreciznog, nesigurnog znanja. Na sličan način, na koji ljudi donose

svoje odluke, fazi sistemi koriste način aproksimativnog zaključivanja, što mu omogućava da se bavi nejasnim i
nepotpunim informacijama. Pored toga fazi kontroleri se odlikuju robusnošću u pogledu varijacija sistemskih
parametara. Međutim, fazi sistemi su dobro poznat problem u vezi sa određivanjem njihovih parametara. U većini
fuzzi sistema, fazi pravila se utvrđuju i podešavaju putem "pokušaja i greške" od strane programera,za šta je
potrebno iteracije. Kad se broj ulaznih veličina povećava (što je slučaj kod inteligentnnih zgrada), broj pravila
dodatno otežava rešavanje problema.

4.1.

Različiti pristupi

Evolucioni algoritmi sačinjavaju klasu metoda za istraživanje i optimizaciju koji prate principe prirodne

evolucije.   Genetski   algoritmi   (GA)   predstavljaju   metode   optimizacije   koji   su   inspirisani   principima   prirodne
evolucije i genetike. GA se uspešno primenjuju u rešavanju niza teških teorijskih i praktičnih problema tako što
imitiraju osnovne procese evolucije, kao što su odabir, rekombinacije i mutacije. Njihova sposobnost učenja
omogućava GA da se prilagode nekom sistemu da bi rešili bilo koji zadatak Postoji veći broj  izveštaja u naučnoj
literaturi o projektovanju fazi kontrolera koristeći GA. Međutim, većina radova koristi simulaciju da prevazišlaneki
vremenski problem koji stvara veliki broj iteracija potrebnih običnom GA da bi razvio dobro rešenje. Zbog toga