UNIVERZITET U NIŠU
FAKULTET ZAŠTITE NA RADU U NIŠU
Dr Snežana Živković
- SK
- SKRIPTA -
I PREDAVANJE
1. Uvod
Zaštita i upravljanje životnom sredinom čine sastavni deo upravljanja –
menadžmenta na svim organizacionim nivoima i na svim poslovnim funkcijama. U tu
svrhu, menadžment bi trebalo da uvodi kontinuirani proces koji mora biti koordiniran
društvenim i ekonomskim procesima (bezbednost zaposlenih, zaštita zdravlja, i dr.).
Upravljanje kvalitetom životne sredine predstavlja složen multidisciplinarni zadatak čiju
stratešku osnovu čine principi održivog urbanog razvoja i koji može biti uspešno ostvaren
ukoliko postoji dobro koncipiran ekološki menadžment u samoj životnoj sredini.
U savremenim uslovima poslovanja ekološki menadžment predstavlja sponu
između ekologije i klasičnog menadžmenta. Ukoliko ekologiju čoveka shvatimo kao nauku
o opstanku, a menadžment kao veštinu upravljanja organizacionim sistemima prema
utvrđenim ciljevima i ako opstanak čoveka prihvatimo kao krajnji cilj svih ljudskih sistema
na ovoj planeti, ekološki menadžment možemo da definišemo kao upravljanje prema cilju
opstanka putem upravljanja rizicima koji ugrožavaju taj opstanak. Ekološki menadžment je
prisutan na svim nivoima upravljanja – na ličnom nivou, na nivou porodice (odnosno
domaćinstva), na nivou kompanije (i drugih ekonomskih subjekata), na lokalnom,
regionalnom i globalnom nivou državne uprave, na nivou međunarodnih regionalnih i
globalnih institucija. U svakom od pomenujtih slučajeva ekološki menadžment se mora
tretirati kao uslov opstanka i opcija razvoja.
Sistem upravljanja životnom sredinom ili ekološki menadžment predstavlja težnju
da se eliminišu negativne tendencije i uticaji u odnosu na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Shodno tome, zaštita životne sredine ne treba da bude limitirana ekonomskom i
društvenom razvijenošću. Upravljati životnom sredinom znači sprovoditi osnovne strateške
aktivnosti kojima se definišu planski principi i kriterijumi zaštite, određuju se sredstva i
definišu pravci razvoja životne sredine.
Problematika životne sredine ima sve veće posledice i na organizacije. U zavisnosti
od reakcije organizacije, ekološki interesi mogu uticati pozitivno ili negativno na obim
postizanja postavljenih ciljeva. Zaštita životne sredine predstavlja rizike, ali i prilike.
Uspešna društva se u sve većoj meri trude da upravljaju ovim rizicima i prilikama. Rade to
iz dva važna razloga: prvi, ušteda finansijskih sredstava, smanjenjem troškova i drugi,
mogućnost nastajanja obaveza. Zaštita i unapređenje životne sredine jedan je od
najvažnijih procesa današnjice, koji zahteva različite apsekte upravljanja i znanja, a kome
je krajnji cilj opstanak čovečanstva.
2 |
S k r i p t a
−
Kontrola svih ljudskih aktivnosti koje imaju značajan uticaj na životnu sredinu;
−
Menadžment ekoloških performansi organizacija, tela i kompanija;
−
Proces donošenja odluka koji reguliše uticaj ljudskih aktivnosti na životnu
sredinu na takav način da kapacitet životne sredine za održivi ljudski razvoj ne
bude narušen;
−
Ekološki menadžment ne može da se nada da će savladati sve ciljeve i
ekološke komponente sa kojima je suočen. Pre posao ekološkog menadžera
predstavlja proučavanje i omogućavanje kontrole procesa radi dostizanja
posebnih ciljeva;
−
Ekološki menadžment predstavlja opšti opis procesa koji sprovode sistemski
orijentisani profesionalci, koji se bave prirodnim naukama, društvenim naukama,
ili ređe inžinjerstvom, pravom, sprečavajući probleme životne sredine koju su
izmenili i oštetili ljudi, a sve to na interdisciplinarnim osnovama sa kvantitativnim
i/ili futurističkim gledištem.
Ponekad se za ekološki menadžment kaže da on predstavlja sistem upravljanja
zaštitom životne sredine s ciljem da se u industriji i drugim privrednim granama uspostavi
sistematizovan pristup koji obezbedjuje da se razlozi koji se tiču životne sredine ugrade u
biznis strategiju i praksu.
Ekološki menadžment mora da bude fleksibilan, prilagodljiv i perceptivan usled
variranja zahteva moćnika, menjanja životne sredine, stavova javnosti i ljudskih
mogućnosti. Koordinacija životne sredine i razvoja zahteva suočavanje sa ograničenjima,
potencijalima, rizicima i opasnostima kako životne sredine, tako i ljudi.
2
Primena ekološkog menadžmenta omogućuje stvaranje uslova za dobro poslovanje
budući da unapređenje učinka u životnoj sredini može značajno uticati i na unapređenje
ukupnog poslovnog učinka.
U odgovarajućoj stručnoj literaturi najčešće se navode sledeće prednosti koje se
primenom instrumenata ekološkog menadžmenta ostvaruju:
−
Smanjenje troškova (ušteda);
−
Obezbeđenje poštovanja propisa;
−
Smanjenje rizika po životnu sredinu;
−
Unapređenje odnosa sa institucijama koje se staraju o donošenju i sprovođenju
propisa;
−
Unapređenje javnog imidža;
−
Povećanje entuzijazma zaposlenih itd.
2
Petrović, N., Ekološki menadžment, FON, Beograd, 2009.
4 |
S k r i p t a
Cilj ekološkog menažmenta je da promeni postojeće stanje zagađenja i degradacije
životne sredine, koristeći metode ekološkog inženjeringa i pravno-ekonomske instrumente.
Takođe, ciljevi ekološkog menadžmenta uključuju:
−
Prevenciju i rešavanje ekoloških problema;
−
Uspostavljanje granica;
−
Uspostavljanje i održavanje institucija koje efektivno pomažu ekološka
istraživanja, monitoring i menadžment;
−
Upozorenje na opasnosti i identifikovanje mogućnosti za njihovoprevazilaženje;
−
Održavanje i ako je moguće poboljšanje postojećih resursa;
−
Gde je moguće poboljšanje “kvaliteta života”;
−
Identifikovanje korisnih novih tehnologija ili politika.
O ciljevima ekološkog menadžmenta moguće je govoriti na više načina od kojih se
dva čine naročito interesantnim:
−
Razmatranje opštih ciljeva vezanih za zaštitu životne sredine kakvi su održivi
razvoj, pravo čoveka na zdravu životnu sredinu, kvalitet života, opstanak
ekosistema, itd.
−
Razmatranje konkretnijih ciljeva pojedinih subjekata privređivanja vezanih pre
svega za samu suštinu tržišnog privređivanja – ostvarenja profita.
Neki od tih ciljeva su i formalno određeni. Tako, na primer, prvi princip Rio
deklaracije o životnoj sredini i razvoju, eksplicitno formuliše da ljudska bića imaju centralno
mesto u brizi za održivi razvoj. Ona imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa
prirodom. Agenda 21, kao najširi globalni dokument usvojen na Svetskom samitu o
životnoj sredini i održivom razvoju u Riju, 1992. godine, u glavi 30, koja je posvećena
jačanju uloge biznisa i industrije, sadrži dva odvojena programa:
−
Unapređenje ekološki čistije proizvodnje i
−
Unapređenje odgovornosti preduzetništva.
Ciljeve upravljanja zaštitom životne sredine je moguće posmatrati i kroz ciljeve
sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Ciljeve eko-menadžmenta (prema EMAS
Pravilu iz 2001. godine) moguće je posmatrati i kao opšte. Opštim ciljem se smatra
procena i unapređenje ekološkog učinka neke organizacije i obezbeđenje relevantnih
informacija javnosti i drugim zainteresovanim subjektima.
5 |
S k r i p t a
2.2 Osnovni tipovi upravljanja zaštitom životne sredine
Upravljanje zaštitom životne sredine obuhvata čitav niz pitanja, uključujući i ona od
strateškog i konkurentskog značaja. Standard ISO 14001 primenjuje se na one aspekte
životne sredine koje organizacija može da kontroliše i na koje može da utiče. Samim
standardom se ne utvrđuju posebni kriterijumi za učinak zaštite životne sredine, osim u
odnosu na obaveze date u okviru politike zaštite životne sredine da će se organizacija
usaglasiti sa zakonskim i drugim zahtevima, da će se raditi na sprečavanju zagađenja i
stalnom unapređivanju.
Da bi se postigli opšti ciljevi zaštite životne sredine, sistem upravljanja zaštitom
životne sredine treba da podstiče organizaciju da razmatra uvodenje najbolje raspoložive
tehnologije, kad god je to pogodno i ekonomično. Osim toga, treba u potpunosti uzeti u
obzir i efikasnost takve tehnologije u odnosu na troškove.
Nedostatak sistematizovane metodologije upravljanja kvalitetom životne sredine u
ekomenadžmentu nije slučajan, jer je za svaku prostornu celinu karakteristična složena
struktura prirodne i izgrađene sredine, te pormneljivost stanja i stohastičko odvijanje
prirodnih i veštačkih procesa u prostoru i vremenu.
Sistemski pristup upravljanju životnom sredinom privlači veliko interesovanje, ali
nije se odmaklo dalje od konceptualnih modela, posebno kada je u pitanju ukupnost
sistema zaštite životne sredine. Zato se u projektovanju modela sistema koriste
kombinovane tehnike, kao što su:
Konceptualni modeli,
Hijerarhijsko modelovanje,
Dijagrani tokova.
Konceptualni modeli predstavljaju skraćeni opis posmatranog dela realnog sveta,
iskazan tekstom i slikom. Takvi modeli olakšavaju komunikaciju između učesnika u
procesu planiranja i u procesu donošenja odluka, jer obuhvataju osnovnu strukturu
posmatranog sistema, definišu ograničenja modela i uslove za njihovo dalje razvijanje.
Jedan konceptualni model sadrži objekte u sistemu i njihove relacije. Objekti su u principu
grupe pojedinačnih entiteta, koji imaju slične funkcionalne osobine. Objekti međusobno
imaju odgovarajuće funkcionalne veze koje ukazuju na položaj objekata u strukturi
sistema, kao i međudejstvo jednog objekta na drugi. Najednostavniji konceptualni model
prostora obuhvaćenog granicama negog plana može se teorijski predstaviti modelom crne
kutije. Svrha ovog modela je da ukaže na osnove koncepta i postupak upravljanja
promenama u prostoru korišćenjem povratne sprege između ulaznih i izlaznih faktora
sistema.
Pristup projektovanju integralnog modela zaštite zasniva se na činjenici da je
transformacija životne sredine kroz izradu i implementaciju planova suštinski zavisna od:
7 |
S k r i p t a
