што би био буквални превод са латинског језика, не зависи само од њихове садржине, већ и
од више других околности као што су уобичајеност употребе одређеног израза у одређеном
периоду, коришћење појединих израза у законима и прописима, али и лично опредељење
аутора литературе и слично. До Другог светског рата у нашој правној литератури
преовладавали су изрази администрација и административно право, али у данашње време
најчешће су у употреби изрази управа и управно право. Тако се може закључити да су
термини управа и администрација у нашем језику синоними, односно да у основи имају исто
значење.

Савремени концепт управе полази од схватања државе као организације у којој је

управа   задужена   за   пружање   јавних   услуга,   односно   чија   је   социјална   функција   вршење
јавних   служби   са   задатком   да   обезбеди   услове   који   су   неопходни   за   развој   и   напредак
друштва   у   области   образовања,   социјалне   политике,   здравствене   заштите,   научних
истраживања, заштите природе, привредног развоја и слично. Модерније посматрано управа
се данас може схватити као сервис грађана који је овлашћен да доноси управне акте, одлуке,
решења, да издаје уверења по службеној дужности или на захтев странака. У тим својим
законом   прописаним   активностим   органи   управе   су   дужни   да   поступају   по   законским
прописима којима је регулисан рад органа управе. У том раду може доћи и до одређених
пропуста, свесно или несвесно, а за које су у одређеним ситуацијама предвиђене санкције,
или пак у одређеним случајевима нису предвиђене санкције.

Управни акти које доносе органи управе деле се на оне који се доносе по службеној

дужности и који се доносе по захтеву странке. Управни акти који се доносе по захтеву
странке су они управи акти који се доносе поводом одређеног захтева странке поднетог
органу управе, сциљем да се тој странци изда неки управни акт, најчешће да јој се призна
неко право. У доношењу тих аката органи управе су ограничени одређеним законским,
инструкционим роковима, а у циљу заштите права грађана.

Гледано из угла природе правних прописа управни спор је такав спор који настаје као

последица неког управно-правног односа или поводом управно-правног односа. Основне
карактеристике управног спора везане су за његову надлежност, јер је управни спор такав
спор за чије решавање су надлежни посебни судови – управи судови. Овај спор се решава у
посебном поступку који се назива – управно судски поступак.

Са аспекта учесника управног спора и њихових посебних својстава управни спор је и

у том смислу специфичан јер је то спор у којем је увек један од учесника спора, било као
тужилац, било као тужени, одређени орган урпаве, одређени државни орган.

код нас нема такав практичан значај. Тако посматрано субјективни управни спор покреће се
са циљем заштите конкретног субјективног права. Док се објективни управни спор покреће
ради оште заштите законитости. Према нашем правном систему субјективни управни спор
увек покреће индивидуална странка, појединац или правно лице, када сматра да јој је
управним актом повређено неко субјективно право (нпр. у случају када је одбијен захтев за
издавање грађевинске дозволе, у одређеним законским условима у случају ''ћутања управе'').

Објективни управни спор најчешће покреће надлежан државни орган, нпр. јавни тужилац,
када сматра да је управним актом повређен закон у корист странке, а на штету остварења
општих интереса (нпр. странци је издата грађевинска дозвола иако за то нису испуњени
законски услови). Ова подела могућа је и у зависности од врсте аката управе против којих се
спор води

Подела управних спорова на управне спорове за поништај управног акта и управне

спорове пуне јурисдикције извршена је на основу овлашћења суда. Спор за поништај
управног акта у пракси се још назива и спор о законитости управног акта, па у том смислу
такав спор има за циљ искључиво поништај управног акта у случају његове незаконитости и
по правилу враћање предмета органу који је управни акт донео на поновно решавање.

Док се у управном спору пуне јурисдикције након поништаја управног акта због

незаконитости предмет не враћа органу који је акт донео на поновно одлучивање, већ о том
управном предмету одлучује суд који је поништио управни акт.

У случају спора за поништај управног акта надлежни суд врши само контролу

законитости управног акта, док у спору пуне јурисдикције суд поред контроле законитости
управног акта врши и контролу садржине тог управног акта. Другачије речено у случају
спора за поништај управног акта суд је надлежан да одлучује само о тзв. судској ствари,
односно о законитости управног акта. Док је у случају спора пуне јурисдикције суд позван и
надлежан да одлучује поред судске ствари и о самој садржини управног акта, односно о
управној ствари. Наш законодавац је предвидео да предмет управног спора за поништај
управног акта може бити само законитост конкретног и појединачног управног акта.

Подела управних спорова на опште и посебне практичног је карактера и произилази

из принципа

’’lex specialis derogat legi generli’’

. Што би у преводу значило да се у случају

када постоје посебни прописи који регулишу неки специјални модалитет управног спора
имају право применити ти специјални прописи који искључују примену општих, а тек у
случају да тих специјалних прописа нема примењиваће се општи закон, у овом случају Закон
о управним споровима. У нашем праву је као посебан модалитет управног спора једно време
постојао управно-рачунски спор, али је касније регулисан посебним Законом о друштвеном
књиговодству, као облик судске контроле над радом Службе друштвеног књиговодства.

1.2. Предмет и циљ управног спора

Најопштије посматрано, полазећи од дефиниције управног спора произилази да је

прдмет управног спора управни акт, што је у складу са нашим важећим правним прописима.
Конкретније посматрано, према ставу нашег законодавца предмет управног спора је
законитост управног акта. У упоредној теорији и пракси постоје три система одређивања

Кунић, П., Управно право, Универзитет Сингидунум, Бања Лука, 2006, стр. 202.