1. Vrste rokova u upravnom postupku
Rok je izvestan period vremena u kom treba ili posle čijeg proteka može da se
preduzme neka radnja u upravnom postupku. Rokovi se računaju na godine,
mesece, dane i sate, a početak i tok roka ne sprečavaju neradni dani i praznici.
Jedino u slučaju da poslednji dan roka pada u neradan dan ili praznik, rok će
isteći prvog narednog radnog dana.
Rokovi se mogu podeliti na više načina:
Prekluzivni i dilatorni rokovi – propuštanjem prekluzivnih se gubi pravo na
preduzimanje radnje koju je trebalo preduzeti, a propuštanjem dilatornih se to
pravo ne gubi već organ određuje novi rok.
Zakonom određeni rokovi i oni koje određuje organ – prvi se, za razliku od
drugih, ne mogu produžavati voljom organa ili stranaka, tako da njihovim
propuštanjem nastaju pravne posledice.
Produživi i neproduživi rokovi – prvi su uglavnom oni koje određuje službeno
lice ili zakon ali sa mogućnošću produženja. Kod drugih je mogućnost
produženja isključena.
Subjektivni i objektivni rokovi – početak računanja kod subjektivnih zavisi od
saznanja lica za neku činjenicu, dok objektivni teku od nastupanja te činjenice
nezaviso od saznanja.
Apsolutno i relativno određeni rokovi – prvi su tačno određeni, a drugi se
određuju kao protek vremena od određenog momenta koji će nastupiti.
2. Računanje rokova
Rokovi se računaju na dane, mesece i godine. Posebnim propisom mogu se
predvideti i rokovi čije se trajanje meri u časovima. U upravnom postupku
rokovi se računaju po tzv. civilnoj komputaciji (computation civilis ), prema
kojoj dani predstavljaju nedeljive celine. Dan predatavlja osnovnu mernu
jedinicu. Sam rok počinje teći prvog narednog dana od dana dostavljanja
(dostavljanje je izvršeno 5. novembra, a rok je 15 dana, rok počinje teći od 6.
novembra i ističe 21. novembra ). Ako je rok određen po mesecima odnosno
godinama, tada se završava istekom onog dana, meseca, odnosno godine, koji
po broju odgovara danu kada je izvršeno dostavljanje ili saopštenje, odnosno
dana u koji pada događaj od koga se računa trajanje roka (npr. ako rok počinje
teći 10. maja, a traje mesec dana, rok ističe 10. juna). Ako toga dana u
poslednjem mesecu nema, rok prestaje poslednjeg dana tog meseca. Rok može
biti i kalendarski određen, pa se u takvim slučajevima ne mora ni računati
(apsilutni rokovi).
Neradni dani ,odnosno nedelje i državni praznici ne utiču na početak i tok roka,
ali utiču na njegov završetak. Naime, ako poslednji dan roka pada u nedelju ili
na dan državnog praznika, ili u neki dan kad organ uprave ne radi, rok ističe
prvog narednog dana.
Od osnovnog pravila po kome se smatra da je podnesak u roku predat, ako
stigne nadležnom organu pre isteka roka, ZUP predviđa izuzetke. Ako podnesak
bude upućen poštom, preporučeno ili telegrafski, dan predaje pošti smatra se
kao dan predaje nadležnom organu. Ako je podnesak upućen telefaksom, dan
prijema telefaksa uzima se kao dan predaje organu.
3. Povraćaj u pređašnje stanje
Ovaj institut predstavlja mogućnost za stranku da traži da se postupak vrati u
stanje u kom je bio pre nego što je ona propustila rok za preduzimanje neke
radnje iz opravdanih razloga. Stranka može svojim predlogom da traži povraćaj
u pređašnje stanje, u tri slučaja:
-
ako je iz opravdanih razloga propustila da u roku izvrši neku radnju
-
ako je stranka iz neznanja ili omaškom predala podnesak nenadležnom
organu
-
ako je očiglednom omaškom propustila rok, ali je podnesak ipak primljen
najkasnije tri dana po isteku roka
Predlog se podnosi u roku od 8 dana od dana prestanka razloga koji su
prouzrokovali propuštanje, a najkasnije u roku od 3 meseca. Predlog za
povraćaj u pređašnje stanje se podnosi organu pred kojim je trebalo izvršiti
propuštenu radnju. Ovaj predlog ne zaustavlja tok postupka, ali organ može
privremeno da prekine postupak, dok zaključak po predlogu ne postane
konačan.
4. Pokretanje prvostepenog postupka
Pokretanje postupka
uvek vrši nadležni organ, odnosno imalac javnog
ovlašćenja, pa se kaže da pokretanje postupka karakteriše načelo oficijelnosti.
Inicijativa za pokretanje postupka može poticati od samog organa koji će ga
pokrenuti. Pokretanje postupka po službenoj dužnosti je pravo i dužnost organa
uprave i postoji u dva različita slučaja: kada je to zakonom utvrđeno, i kada
kada organ utvrdi da postupak treba pokrenuti radi zaštite javnog interesa.
Pokretanje postupka po zahtevu stranke se vrši u stvarima u kojima je to
drugo nego skup svih pravno relevantnih obeležja (činjenica i okolnosti) jednog
slučaja. Put do utvrđivanja činjeničnog stanja može se odvijati na dva načina, tj.
U dva različita modaliteta: kao skraćeni postupak i kao poseban ispitni
postupak. U posebnom ispitnom postupku izvode se dokazi radi utvrđivanja
činjeničnog stanja i održava usmena rasprava.
6. Skraćeni postupak
Osnovna karakteristika skraćenog postupka je da se u njemu, odmah nakon
pokretanja, donosi rešenje. On je uprošćen, jer se u njemu upravna stvar rešava
bez sprovođenja posebnog ispitnog postupka. Ovaj postupak se može voditi
samo u četiri zakonom određene situacije:
-
ako je stranka u navela činjenice ili dokaze na osnovu kojih se može
utvrditi stanje stvari
-
ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, bez saslušanja
stranke
-
ako je propisano da se stvar može rešiti na osnovu činjenica ili okolnosti
koje se učinjene verovatnim
-
kada se preduzimaju hitne mere koje se ne mogu odlagati, i koje su u
javnom interesu
U praksi se veliki broj upravnih stvari rešava u skraćenom postupku. Rešenja
koja su doneta se mogu izrađivati elektronskim putem, ukoliko se radi o prve
dve situacije. U druge dve situacije se radi o činjenicama i okolnostima koje nisu
potpuno dokazane, ali su učinjeni verovatnim, odnosno veća je verovatnoća da
one postoje, što je dovoljno da posluži kao osnova za donošenje rešenja.
7. Poseban ispitni postupak
To je faza upravnog postupka u kojoj se utvrđuje činjenično stanje, a sprovodi
se u svim slučajevima u kojima je potrebno da se utvrde činjenice i okolnosti
radi donošenja rešenja, kao i kada je potrebno da se strankama pruži
mogućnost da ostvare i zaštite svoja prava, što je i cilj ovog postupka.
Tok posebnog ispitnog postupka nije strogo propisan zakonom, već je
određivanje njegovog toka ostavljeno službenom licu koje vodi postupak.
Osnovnu sadržinu čini izvođenje dokaza i usmena rasprava. U ovoj fazi
postupka, stranka ima aktivnu ulogu: daje podatke i brani svoja prava i interese.
