VISOKA ZDRAVSTVENO SANITARNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA “VISAN”
PREDMET: URGENTNA MEDICINA
SEMINARSKI RAD
TEMA:
Urgentna stanja u kardiologiji
Prof. Dr Spec. Miloš Vojinović Student:Anđela Gusić
Beograd,2017.
2
Sadržaj:
1.Uvod……………………………………………………..……….………3
2.Cilj……………………………………………….…………….…………3
3.Metodologija………………………………………………….………….3
4.Diskusija………………………………………………………………….4
4.1.Infarkt miokarda………………………………………………………4
4.2. Srčane aritmije -Poremećaji srčanog ritma…………………………8
4.3. Akutni zastoj srca…………………………...………………………..13
4.4.Hipertenzivna kriza (povišeni krvni pritisak)………………………19
5.Zaključak…………….………………………………………………….23
6. Literatura…………..………….……………………………………….24
4
4. Diskusija
Najčešća urgentna stanja u kardiologiji su: Infarkt miokarda, Srčane aritmije -Poremećaji
srčanog ritma, Akutni zastoj srca i Hipertenzije.
4.1.Infarkt miokarda
Infarkt miokarda je ishemična nekroza jednog lokalizovanog dela miokarda nastao zbog
okluzije koronarne arterije usled pojave tromba ili ateromatoznog suženja. Ređe se smatra
odgovornim kompletna okluzija zbog pločaste proliferacije intime ili zbog krvavljenja. Do
pojave infarkta miokarda dolazi i bez potpune okluzije, ako je protok u koronarnim arterijama
privremeno smanjen, kao npr. u postoperativnom ili traumatskom šoku, gastrointestinalnim
krvavljenjima ili hipotenziji nastaloj iz bilo kojih razloga, ili pak u slučaju dehidratacije. U
retkim slučajevima do infarkta dovode i embolične okluzije i luetični aortitis ili akutni
vaskulitis.
Lokalizacija i trajanje infarkta zavisi od anatomskog rasporeda krvnih sudova, od mesta
sadašnjih i ranijih okluzija i adekvatnog snabdevanja kolateralnim krvotokom. Tromboza se
najčešće javlja u prednje descendentnoj grani leve koronarne arterije i to rezultira kao infarkt
prednjeg zida leve komore. Okluzija leve cirkumfleksne arterije dovodi do anterolateralnog
infarkta. Tromboza desne koronarne arterije dovodi do infarkta zadnjedonjeg dela leve komore.
Klinička slika
A. Simptomi:
1. Upozoravajući bol-1/3 bolesnika, promene u slici angine, iznenadni napad atipične angine, ili
neobične promene u vezi varenja koje se osećaju u grudnom košu,predhode infarktu miokarda u
roku od nekoliko časova, dana ili nekoliko nedelja.
2. Bol od infarkta -može da počne i za vreme odmaranja (čak i u snu) ili za vreme aktivnosti.
Sličan je anginoznom bolu po lokalizaciji i širenju, ali je daleko jači, ne prestaje sa odmaranjem,
brzo se pojačava i na putu maksimalne jačine ne treba do smrti više od nekoliko minuta ili nešto
duže.
Bol traje i satima ako se ne prekine narkoticima i često je nepodnošljiv. Bolesnik se budi u
hladnom znoju, oseća slabost i bojažljivost, okreće se,tražeći ugodan položaj. Ne želi da leži
mirno.Sledeće tegobe se javljaju same ili udružene:laka glavobolja, sinkopa, dispnea. ortopnea,
kašljanje.
Otežano
disanje,muka
i
povraćanje
ili
meteorizam.
3. Bezbolni infarkt - u 5-15°/o slučajeva, bol je odsutan ili mali i prikriven je momentalno
nastalim komplikacijama, vidljivim akutnim plućnim edemom ili brzim oštećenjem srca,
izraženom slabošću, šokom, sinkopom, ili cerebralnom trombozom.
B. Znaci:
Fizikalni znaci su vrlo različiti, a očevidna klinička slika jačine napada nije baš sigurno u
korelaciji
sa
dužinom
i
lokalizacijom
infarkta.
1. šok - stanje šoka se opisuje u slučajevima kada je krvni pritisak ispod 80 mm Hg (ili nešto
5
viši, ako je postojala hipertenzija), bleda boja lica, mentalna utučenost, hladna i lepljiva koža,
periferna cijanoza, tahikardija ili bradikardija, i slab puls. Šok se javlja samo u teškim napadima
(u 8-14% slučajeva). Do šoka dolazi primarno zbog bola, pre nego zbog hemodinamskog efekta
infarkta; vidljivo poboljšanje se javlja u roku od 30-60 minuta posle popuštanja bola i
ordiniranja
kiseonika.
2. Nalaz na srcu -kod jakog napada,prvi i drugi srčani ton su oslabljeni, često nejasni pri
auskultaciji i nazivaju se tako tzv.”tiktak” kvalitetom. Često se nalazi galopni ritam i proširene
vene na vratu. Slikom dominira akutni plućni edem i progredirajuće kongestivno oštećenje. Kod
lakšeg napada nalaz prilikom ispitivanja je normalan ili se nalazi oslabljen intenzitet prvog tona
ili nizak sistolni krvni pritisak. Perikardijalno trenje se javlja u 20-30% slučajeva između
drugog i petog dana; nalaz je često kratkotrajan ili sa prekidima.
3. Temperatura-temperatura se ne javlja u napadu (nasuprot akutnom pericarditisu) kao ni za
vreme prolongiranog stanja šoka. Obično raste do 37.8 i 39.4° C (100-103°F) ređe do 40.6° C
(105° F) u roku od 24 časai održava se 3-7 dana (rede duže).
C. Laboratorijski nalazi:
Leukocitoza, 10-20 hiljada leukocita. Obično se javlja drugog dana, a nestaje posle nedelju
dana. U napadu sedimentacija je normalna, raste drugog ili trećeg dana i ostaje povišena 1-3
nedelje. SGOT aktivnost se povećava u prvih 6-12 časova, dostiže najvišu tačku u 24-48 časova
i vraća se na normalu za 3-5 dana. Dehidrogena mlečna kiselina u serumu ostaje povećana 5-7
dana. Serijska ispitivanjasu moguća u određenim ustanovama.
D. EKG
Promene u EKG/u nisu u dobroj korelaciji sa jačinom kliničke slike infarkta. Karakteristika
slike se sastoji u specifičnim promenama koje prolaze stereotipnu “evoluciju” u toku nekoliko
nedelja. U napadu postoji elevacija ST segmenta i T talasa i nenormalan Q talas; kasnije se ST
segment vraća na svoje mesto a T talas postaje simetrično invertan. Tačna dijagnoza infarkta na
osnovu EKG-a postavlja se samo naosnovu prisustva sve tri promene. Serijske STT segmenta su
same dovoljne, ali ne sa dijagnostičke tačke gledišta. Ne sreću se karakteristične promene kada
postoji blok levegrane ili pak kada je raniji infarkt stalno menjao EKG. Čak i u ovim
slučajevima ako se EKG uzme ranije, u napadu, često se vide promene u ST segmnetu.
Diferencijalna dijagnoza
Kod akutnog perikarditisa, temperatura često prethodi napadu bola, koji je pretežno pleuralni i
značajno popušta pri zadržavanju disanja i specifičnim položajima tela. Trenje koje se ranije
javlja je glasnije, a čuje se na širem prostoru, i postojaniji je nego u infarkta, a čuje se često i
pleuro-perikardijlano trenje. Nema promene u QRS odvodima, a inverzija T talasa je daleko šira
i bez recipročnih promena . SGOT i LDH su rede povećani.
Disekantna aneurizma dovodi do izraženih bolova u grudnom košu koji su najžešći u napadu.
Tipično se šire gore ili dole po grudnom košu u trajanju od nekoliko časova. Značajni nalazi su:
promene u pulsu, promenjen aortni šum i prisustvo tečnosti u levom hemitoraksu ili pak
tamponada srca. Krvni pritisak ne pada rano. Česte su sinkope ili neurološke abnormalnosti.
7
Ostatak injekcija se daje subkutano, 8-15 mg kako bi se bol odklonio zastalno. Subkutani način
se primenjuje akoje napad jak ili pak ako je bolesnik u stanjušoka. Ako je bolesnik u stanju šoka
sa jakimbolom, može se polako dati i intravenska injekcija.
Preporučuje se meperidin i dihvdromorphinon zbog toga što manje dovode do pojave muke i
povraćanja. Doza dihvdromorphinona iznosi 4 mg i. m. ili i. v. (Dilaudid). Doza meperidina
(Demerol) je 50-100 mg intravenski ili intramuskularno.
Aminofilin, 0.5 gm i.v. vrlo polako (1-2 ml u minuti) se daje i koristan je u onim slučajevima
kada bol nije popustio posle ordiniran ja opijata ili kiseonika.
Kiseonik
- je uvek koristan a nekadi neophodan da se odkloni dispnea, cijanoza, plućni edem,
stanje šoka i bol u grudnom košu.
Šok je česta i ozbiljna komplikacija, sautvrđenom smrtnošću od 80%, naročito akoje produžen
pošto se bol stišao. Lečenje šokaje bezuspešno, a najbolji rezultati su postignuti ako se šok leci
rano. Hipotonični miokard često prati akutni infarkt miokarda a išok se pridružuje sa znacima
povišenog venskog pritiska. Zbog toga neki kliničari preporučuju digitalizaciju u stanju šoka
kod infarkta miokarda baš kao kod kongestivnogoštećenja. Povećan cardiac output povećava
koronarni protok, a krvni pritisak raste. Od efekta su neki inotropni lekovi kao isoprotenerol
(Isuprel).
Prateći centralni venski pritisak i arterijsku tenziju ima se bolji uvid udejstvo inotropnih
preparata kao i pri upotrebi tečnosti, plazme i dekstrana. Smatra se da su i vazopresorni
preparati od koristi. Tu se ubraja levarterenol (Levophed).
Šok nastaje usled neodkrivene ventrikularne tahikardije ili drugih aritmija i ako se ove
komplikacije leče adekvatno može se bolesniku spasiti život. Transfuzija krvi kroz venski i
arterijski sistem nije od velike koristi, ali ovaj postupak treba imati na umu ako se radi o
smanjenom krvnom volumenu.
Antikoagulantna terapija
- u lakšim slučajevima podeljena su mišljenja za ili protiv (brzo
pupuštanje bola, minimalni znaci mokardijalne nekroze, odsustvo šoka ili oštećenja srca). U
teškim slučajevima infarkta miokarda antikoagulantna terapija se, uglavnom, preporučuje.
Praćenje bolesnika: veoma je važno oprezno kliničko posmatranje bolesnika kako bi se
ustanovila dužina trajanja infarkta, konstatovao eventualno, novi infarkt, zatim pojava
komplikacija ili simptomi koji zahtevaju lečenje.
Ponovni bol posle nekoliko dana ili nedelja od prvog bola koji se polako stišava govori za
širenje nekroze miokarda; potvrda se dobij a EKGom i drugim kliničkim nalazima. Što se tiče
lečenja upotrebljava se isti metod kao i kada se radi o prvom infarktu, ali je potreban duži
period odmora.
