ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ
УСМЕРЕНА МОТОРИЧКА АКТИВНОСТ
(
Семинарски рад
)
1. УВОД
Основни циљ боравка деце у предшколским установама је целовит развој укупних
потенцијала сваког детета и напредовање у сваком од његових аспеката, уз проширивање и
квалитативно усавршавање оних развојних домета које је дете већ освојило. Настоји се да
се оформи емоционална личност, свесна себе и својих потенцијала, своје друштвене и
природне средине, која је отворена, комуникативна, конструктивна и креативна, код које
су уравнотежена физичка, интелектуална, емоционална и социјална својства, развијене
личне карактерне црте, као и индивидуалне склоности и способности.
Један од општих задатака предшколске установе је да, стварајући претпоставке за
развој низа способности, потребних детету у каснијем животу, допринесе физичкој
зрелости и готовости деце за полазак у школу у смислу високог нивоа општег телесног
развоја, развоја моторичких способности и отпорности организма, да створи, здраво и
снажно тело детета спремно за напоре које изискује похађање наставе.
Развијање моторичких способности укључивањем сваког детета у физичке
активности јесте првенствено задатак свих физичких активности које се спроводе у
дечијем вртићу. Физичко вежбање у предшколском узрасту делује пре свега на развој
моторичких функција, али и на развој целокупне личности детета. Са аспекта моторике
потребно је непрестано радити на развоју моторичких способности, и то тако да се
природни ниво моторичких способности појединца подиже на све виши ниво.
Због тога се у предшколским установана реализују усмерене моторичке активности.
Оне пружају деци подстицај за правилан раст, развој и здравље. Добро организиране
активности физичког васпитања, вишеструко ће користити деци предшколског узраста
У овом раду сам хтела да укажем на значај усмерене из области физичког
васпитања и приказати методичка упутства за њену реализацију.
4
2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА
2.1. Моторички развој
2.1.1. Онтогенетски развој моторике од рођења до поласка у школу (појам, развој,
садржај)
Литература која се бави проблемом моторног развоја деце је обимна. У њој доминирају
радови који почивају на методи посматрања који представљају, углавном, регистровање
редоследа појављивања, усавршавања и номенклатуре појединих покрета у процесу
онтогенезе. Релативно је мали број радова који свестраније изучавају развој моторике, а
посебно заснованих на експерименталним подацима. Та једностраност података о
онтогенези моторике посебно отежава разматрање принципијелног питања о условима и
покретачким узроцима развоја моторике (Запорожец и Ељкоњин, ---- , 176).
Биомоторички статус представља специфичан синдром антрополошких варијабли
који ни у једној другој антрополошкој дисциплини није описан као такав. У појединим се
наукама (психологија, биологија, неуропсихологија развојног доба...) говори о моторици и
моторном развоју деце и омладине, развоју физичких својстава, специфичностима
појединих психофизичких диспозиција и могућностима њихове примене. Међутим, једино
наука чији је предмет физичко васпитање конкретно говори о биомоторичком статусу као
интегралном антрополошком простору и поставља га у средиште свог изучавања.
Подручје процене биомоторичког статуса човека (антропомоторички статус) у оквиру
кинезиолошке методологије, поседује изворност, методолошку оригиналност, чак и
класичну аутохроност. Процена се заснива на примени моторичких захтева тј. конкретних
кинезичких манифестација. Кинезиолошке релације антропомоторичког и осталих
антрополошких су двосмерне, сагледавају утицај осталих фактора на антропомоторички
статус и пројекцију антропомоторичког статуса на остала антрополошка обележја. У
оквиру чисто кинезиолошких расправа о антропомоторичком статусу се говори
комплексно и са више аспеката (Перић, 1994, 221-2).
5
смењивања степена формирања покрета који зависе од ње, са постепеним прелазом са
нижих на више степене“ (Запорожец и Ељкоњин ---- , 183-5).
2.1.2. Периоди развоја крупне и ситне моторике и законитости формирања
кретања код деце
У свом развоју моторика пролази кроз три значајна периода:
Рефлексни период;
Сензомоторни период;
Психомоторни период.
Ови периоди развоја моторике показују како се моторна активност развијала од
настанка покрета до поласка детета у школу. У подели на периоде не треба се држати
строге поделе на узраст, јер постоје одступања условљена нормалним индивидуалним
разликама и то у развоју сваке функције; у склопу развоја система и органа, а нарочито
ЦНС; у разликама полова и разликама деце у погледу социјалног статуса.
„Под појмом моторика подразумева се неуро-мишићни склоп као структура и
активност мишића као специфична функција те структуре. Овај проблем покрива
истовремено статичка и динамичка или функционална обележја. Моторика је одређена
нивоом зрелости структуре које је чине и нивоом напетости мишића“ (Бојанин 1979, 13).
Моторна активност је мишићна радња којом се врши покретање тела у простору,
извршилац је рефлексних и вољних, локомоторних и манипулативних активности
екстремитетима и телом. Покрет је елементарни вид сваке моторне активности. Мишић са
својим миофибрилима јесте основа по којој се процењује квалитет структуре моторике.
Значи, импулс из нервних влакана делује на миофибриле који сачињавају мишиће, те тако
доводе до моторних активности. Мишићи су приљубљени уз кости које делују попут
полуге, тј. док се мишићи фиксирани са једне стране кости скупљају (контрахују), они са
супротне стране кости се опуштају (релаксирају). Те две скупине мишића су
антагонистичке једне према другима, али делују усклађено синергистички. Да би покрет
извршио сврсисходну радњу и кретање мора да се одвија по одређеном редоследу у
времену и простору, да располаже одређеним нивоом снаге, која се прилагођава сврси и
7
