4
материју, садржину устава. Питања везана за државну власт обухвата различите начине
формирања власти (избор, постављење), поделу власти на различите државне органе,
односе између државних органа, акте које они доносе. Питања везана за друштво
обухватају начела и установе путем којих се одвија економски и политички живот у
друштву, као и повељу грађанских слобода и права. Ако се устав посматра у формалном
смислу та повеља може бити у облику посебног писаног текста који има правну снагу
устава, или претходити уставу у правом смислу речи, или може бити обухваћена
нормативним текстом устава.
5
3. УСТАВ
Устав је основни извор уставног права. Он је најзначајнији извор уставног права у
формалном смислу. У формалном смислу устав може по стојати у облику једног правног
акта. Када је устав донет у виду јединственог правног акта сматра се да је кодификован.
Устав може чинити и више разли читих највиших правних аката, који сви заједно чине
устав једне земље (нпр. Устав Финске, Устав Шведске).
Устав као акт највише правне снаге који уређује најважније односе у одређеној
држави, може имати и другачији назив, као што је нпр. Основни закон (СР Немачка).
У сложеним државама као што је федерација, постоји специфична си туација у
погледу формалних извора уставног права. Федерацију одликује по стојаље устава савезне
државе (федерални устав) и устава федералних једи ница које улазе у састав федерације.
Како су оба устава највиши правни акти, однос између та два устава уређује се у савезном
уставу и почива на принци пу супремације савезног устава. Начело супремације налаже да
устави феде ралних јединица морају бити сагласни савезном уставу.
У социјалистичкој Југославији (1946-1991) основни извори уставног права били су
устави државе Југославије (ФНРЈ и СФРЈ) од 1946, 1963. и 1974. године; као и републички
устави доношени у оквирима уставног система за једничке федералне државе.
У изворе уставног права спадају сви делови устава, без обзира на облик, па тако и
уставни амандмани. Као извори уставног права нарочит значај су имале нпр. амандманске
измене устава у тзв. другој Југославији које су врше не у више наврата (од 1967. до 1971.
године; од 1976. до 1989. године).
У уставном систему Републике Србије основни извор уставног права су били
устави Србије (од 1947, 1963. и 1974. године), заједно са амандманским изменама тих
устава. У једном периоду уставног развоја Србије и устави две аутономне покрајине
Војводине и Косова и Метохије (од 1974. године) пред стављали су изворе уставног права
у Републици Србији. Република Србија је 28. септембра 1990. године усвојила устав који је
у основи био потпуни устав једне државе у процесу транзиције, а који је значајан као извор
7
4. УСТАВИ СРБИЈЕ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Периодизација од које се овде полази заснива се на два основна критеријума:
редоследу у доношењу и важењу устава, и основним обележјима друштвено-економског
уређења. Сви устави Србије наводе се по редоследу доношења, а периодизација се заснива
и на неким основним обележјима развоја уставности у свету.
Уставна историја Србије обухвата четири основна периода, па се тако и устави
Србије класификују у четири основне групе. Први период обухвата уставни развој Србије
до Првог светског рата. Тада се јављају клице уставно сти, доноси се први устав у процесу
осамостаљивања од турске царевине у XIX веку и доносе се устави Србије као независне и
самосталне државе. Други период обухвата развој уставности у Србији између два светска
рата, у ок вирима унитарне државе под називом Југославија. Трећи период обухвата уставе
Србије донете у периоду социјалистичке уставности федерал:не Југославије. Четврти
период је период транзиције, коме припадају Устав Србије од 1990. и Устав самосталне
Србије од 2006. године.
Србија је у својој уставној историји као држава (самостална или као федерална
јединица) донела укупно једанаест устава: шест до Првог светског рата (1835, 1838, 1869,
1888, 1901. и 1903. године); три као федерална јединица у периоду после Другог светског
рата (1947, 1963, 1974. године); и два устава у савременом периоду (1990. и 2006. године).
До судбоносне битке на Косову 1389. године, Србија је била развије на феудална
држава. У феудалном раздобљу српске државности, није се могло говорити о уставу и
уставности у савременом смислу те речи, што важи и за све тадашње европске државе.
Али феудална Србија спада у оне феудалне државе Европе у којима су се још тада могли
наћи такви документи који су представљали клице уставности у савременом смислу. То,
пре свега важи за Душанов законик, који је био општи зборник феудалног права Србије,
али је у њему било и уставоправних норми. После пропасти самосталне српске државе, у
периоду више векова потчињености Отоманској империји, није било услова за даљи развој
раније зачетих клица уставности. Обесправљени српски народ то није могао извести.
Национална револуција, која је започела Првим српским устанком 1804. године,
релативно брзо је довела до конституисања нове српске државе, мада ће борба за
