1
Факултет за пословне студије и правo
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Уставно право
Тема: Устави Србије после другог Светског
рата
Професор:
Студент:
Смер, број индекса:
Датум израде семинарског рада: јун, 2018.год.
школска 2017/2018. година
4
1. ПОЈАМ УСТАВА
У уставном праву постоје различита становишта о појму устава. Ми ћемо у овом
семинарском раду покушати да најближе одредимо појам устава. Појам устава је изведен
од латинске речи
constitutio
. У римском праву "
конституције
" (constitutiones) биле су
императорски едикти, којима је император уређивао најзначајнија привредна или
политичка питаља, или питања организације државе. Израз
constitutio
, којој одговара наша
реч "устав", потиче од латинског глагола
constituere
који значи установити, успоставити,
конституисати. Реч "
конституција
" је у српски речник ушла из руског језика. У српском
језику изворно значење термина устав је брана, препрека, устав, ограничеље и обуздавање.
Устав као правни акт заиста јесте акт ограничавања и обуздавања државне власти. Устав у
модерном смислу речи, као акт посебне форме, је појам новијег доба. На неки начин, устав
у формалном смислу је појам новијег доба, а у материјалном смислу, његови корени сежу
до античког доба. Прве идеје о неопходности стварања устава су своје исходиште нала-
зиле у потреби увођења "виших" закона, којима би се ограничила власт неограничених
суверена путем посебних писаних повеља, а тиме и гарантовала и заштитила права и
слободе појединаца. Теорија о друштвеном уговору представља претходницу настанка
устава као основног и највишег закона у држави. Први писани уставни акти, тј. уставне
повеље, настали су у Енглеској (најстарији потиче из 1215. године), али развој уставности
у овој земљи није ишао у правцу стварања једног посебног писаног кодификованог акта.
Први потпуни писани устави у смислу главног и највишег закона, уобличени су у
Северној Америци и Француској. То су били први писани правни акти којима се јамче
слободе и права појединаца, ограничава јавна власт и уређују односи између јавних
власти. Устав је највиши и основни закон земље, према најчешћем и најопштијем
схватању устава.
1
1
Види:
Славнић, Љ.,
УСТАВНО ПРАВО
, Привредна академија, Нови Сад, 2007. стр.
40-41.
5
2. УСТАВИ СРБИЈЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Уставни развој Србије од Другог светског рата до савремене уставности, обухвата периоде
успостављања, развоја и пропасти социјалистичке уставности у оквирима федеративне
државе Југославије. То је тај оквирни период који ћемо обухватити у овом раду, који
почиње 1946. године и траје све до 1990. године. Представићемо и уставе који су донети у
овом периоду и који су уједно били устави од кључног значаја за нашу земљу и који су
променили многе ствари и токове. Државност Србије као федералне јединице у оквиру ове
тзв. друге Југославије је успостављена у току Народноослободилачког рата, у процесу
настанка југословенске федерације на основама одлука Антифашистичког већа народног
ослобођеља Југославије од 29. новембра 1943. године које су имале уставни значај, о чему
постоји обимна историјска и уставноправна литература.
2
До свог распада почетком 90-их година социјалистичка Југославија је имала динамичан
уставни развитак. Њен специфични концепт уставности је у великој мери одступао од
уставности држава реалног социјализма. Код самоуправног социјализма независно од тога
што се у коначном резултату он показао као неуспешна замена грађанске правне државе и
тржишне привреде, било је и неких елемената непосредне самоуправне демократије,
солидарног система остваривања либералних права грађана поред нових самоуправних
права радника, укључујући и ограничени сектор приватне привреде, који су југословенски
пут у социјализам макар чинили занимљивим. Југословенски модел се заснивао на
идеолошком и политичком монополу комунистичке партије. Све док је комунистичка
партија Југославије контролисала националне елите у тадашњим социјалистичким
републикама постојала је идеологија и политичка снага која је југословенске народе
држала у заједничкој држави. Стога је распад комунистичке партије Југославије
практично представљао увод у распад југословенске федерације. У свом уставном
развитку социјалистичка Југославија је имала три формална уставна документа и
неколико темељних уставних ревизија у форми уставним амандманима или уставног
закона, али се њен уставни живот никада није одвијао према правилима формалног
уставног текста. Инструментални карактер формално највишег правног акта је био изван
2
Види:
Славнић, Љ.,
УСТАВНО ПРАВО
, Привредна академија, Нови Сад, 2007. стр.
112.
