КОЛОКВИЈУМ

Појам, материја, доношење и промена устава

Појам устава
Устав се одређује у материјалном и у формалном смислу. То је нормативни појам
устава, који полази од тога да је устав скуп норми.
-Под уставом у материјалном смислу (у ширем смислу) подразумева се скуп норми
(правила) којима се уређују основи друштвене организације у једној политичкој
заједници, начин вршења државне власти у њој, као и границе државне власти.
Устав обухвата норме којима се уређују односи између појединца и државе и
између државних власти међусобно.
-Под уставом у формалном смислу (у ужем смислу) подразумева се формални,
писани општи правни акт најјаче правне снаге.
Као шири појам, устав у материјалном смислу обухвата устав у формалном смислу.
Поред писаног устава, уставна материја се уређује и законима и неким обичајним
правилима који омогућавају прилагођавање устава променљивим друштвеним
условима.
-Користи се и политички појам устава. У политичком смислу устав постоји кад је
онемогућена субјективност, самовоља и злоупотреба носилаца државне власти.
-Социолошки појам устава. Најпознатији представник таквог схватања устава је
Фердинанд Ласал. Он разликује стварни од писаног устава. Стварни устави су
реални, фактички односи сила који постоје у једном друштву. Ласал писани устав
назива листом хартије.
Материја (садржина) устава
Устав се односи на 2 врсте питања. Прва група питања везује се за државну власт, а
друга за друштво и његове припаднике, грађане. Обе групе питања чине уставну
материју, садржину устава.
-Питања везана за државну власт обухвата различите начине формирања власти
(избор , постављење), поделу власти на различите државне органе, односе између
државних органа, акте које они доносе.
-Питања везана за друштво обухватају начела и установе путем којих се одвија
економски и политички живот у друштву, као и повељу грађанских слобода и
права. Ако се устав посматра у формалном смислу та повеља може бити у облику
посебног писаног текста који има правну снагу устава, или претходити уставу у
правом смислу речи, или може бити обухваћена нормативним текстом устава.
Шта чини уставну материју може се груписати у четири групе.
-Према првој групи схватања, материју устава чини организација и функционисање
државних органа, као и границе државној власти које се успостављају људским
слободама и правима.
-Према другој групи схватања, материја устава се везује за стварање права у једној
земљи, општих правних норми, посебно закона.
-Према трећој групи схватања, материју устава чини подручје организације и рада
политичких чинилаца и институција, тј.процес вршења власти. Материја устава
своди се на односе између носилаца власти и оних над којима се врши власт.

-Четврто схватање материје устава истичу присталице политичког појма устава,
устава као политичког процеса ограничења државне власти. Они сматрају да
материју устава чини систем стварног ограничења политичке (државне) власти.

Доношење устава
Државна власт која доноси устав зове се уставотворна власт, док се државна власт
која мења важећи устав зове ревизиона власт. Обе су подврсте законодавне
(нормативне) власти. Данас се код већине устава не прави разлика између
уставотворне и ревизионе власти, пошто се од стране истог органа и по истом
поступку доноси нов и мења важећи устав. Ту спада и Устав РС од 2006. године.
-Уставотворна власт је оригинерна и неограничена власт, пошто нема правила
(норми) која постоје пре ње и која би је обавезивала. Уставотворна власт је власт
која установљава нови уставни поредак.
-Ревизиона власт мења већ установљени уставни поредак, по чијем ревизионом
поступку и поступа.
Процедура доношења новог устава треба да буде таква да поштује стабилност
важећег уставног поретка и да омогући прилагођавање устава, без претераних
тешкоћа, друштвеним променама, у случајевима када је то неопходно.
Промена (ревизија) устава
Власт промене важећег устава најчешће се додељује законодавцу. Када мења
важећи устав он не поступа по обичном поступку, већ по посебном поступку, који
је тежи од законодавног поступка. Промена изгласана у парламенту може постати
коначна тек пошто буде потврђена од стране грађана на референдуму. Референдум
у ревизионом поступку може бити обавезна фаза, без које нема промене устава.
Што је случај са Уставом РС од 2006, јер се у њему наведене одредбе не могу
променити без уставотворног референдума. Али референдум може у ревизионом
поступку бити само могућност, устав се може променити и без референдума.
Промене важећег устава могуће су у два правна облика: у облику уставног закона о
изменама и допунама устава и у облик амандмана на устав.
-Кад се промена устава врши у облику уставног закона о изменама и допунама
првобитни текст устава није исти као што је раније био. То је, после уставног
закона, нов текст.
-Кад се промена устава врши у облику уставних амандмана, у првобитни текст
устава се не дира, он и после амандмана остаје исти онакав какав је био и пре њих.
Уставни амандмани се додају на крају текста устава и заједно са првобитним
уставом чине устав земље, саставни су део устава земље. Ако се амандманима неко
питање из првобитног текста устава другачије регулише, важи као каснија одредба
уставног амандмана. Решења која се уводе амандманима морају се уклапати у
логику, принципе и институције уставног система успостављеног првобитним
текстом устава. Њима се стари текст устава чини одређенијим и савременијим.
Промена устава у Републици Србији
Устав РС од 2006. припада врсти чврстих устава. То значи да се мења по
сложенијем поступку од поступка по којем се доносе и мењају обични закони.
Постоји забрана да се Устава мења за време ванредног и ратног стања. Поступак за
промену Устава РС одвија се у две фазе, чврстина тог устава двоструко је

У уставу постоји део који претходи наслову устава (није саставни део устава) или
следи испод наслова устава, а претходи нормама устава (саставни је део устава).
Тај део се назива преамбула. Преамбула је предговор за устав, увод у устав.
Најчешће је формулисана у облику једне дугачке реченице са више посебних
ставова, али може бити формулисана и у једној континуираној реченици, постоје
преамбуле које су читави идеолошки трактати или мали историјски компендијуми.
Проблем са преамбулом устава јесте да ли је она пуна политичка декларација или
је правна норма. У првом случају, она није правно обавезна, у другом, јесте. Ако
преамбула не прописује никакво правила понашања, она није правна норма, значи
нема и правну обавезност. Она помаже у утврђивању смисла правних норми, тј. у
њиховом тумачењу као и у попуњавању уставних празнина, али она сама није
уставни пропис. Уставни пропис не може бити преамбула која претходи наслову
устава, која ни физички није саставни део устава. Преамбула најчешће садржи
мотив за доношење устава, циљева новог уставног уређења, излагање основних
политичких акцената из историјске прошлости земље, утврђивање начела на којима
се заснива цело уставно уређење, навођење доносиоца устава и сл.
Главни циљ неких преамбула устава је да се снагом уставне норме закључи неко
још увек отворено политичко питање од највећег значаја за земљу доносиоца
устава и тиме искључи могућност његовог другачијег решавања, пошто би оно
било санкционисано као повреда устава.
После нормативног акта могу уследити неки делови. То су разни спискови, који
разрађују садржину норми и различити додаци (апендикси), прилози уставу. Такви
додаци чине целину с одговарајућим уставним нормама које на њих упућују, а у
загради је поред сваког додатка назначено на које се чланове устава односи. Доносе
се заједно са уставом као интегрални текст устава, а ако се доносе после ступања
устава на снагу, онда се усвајају по поступку за промену устава. Њихова правна
снага једнака је правној снази уставних норми.
Устави који се мењају путем уставних амандмана обухватају и уставне амандмане
(иако се они доносе после устава) као свој саставни део. Они се додају на крају
устава, а не уносе се као измене и допуне устава у уставни текст и не мења се
првобитни текст устава. Они морају бити, и концепцијски и лигички, у складу са
уставним системом који је утврђен првобитним текстом устава. Они су углавном
акти развијања, побољшања и допуне начела и институција садржаних у основном
тексту устава, него што су акти промене тих начела и институција или увођења
нових. Уставни амандман има снагу устава. Амандмани су заједно са основним
текстом устава позитивни устав. Уставна одредба коју уноси амандман у устав
садржински не треба да стоји ни у каквој вези са постојећим уставним текстом,
њоме се уређује нешто што дотад, одредбама постојећег устава, уопште није било
уређивано. Уставним амандманима се жели обезбедити дуговечност устава. У
природи уставног амандмана је да разрађује и допуњује устав, да га дописује, а не
да га мења. Зато у уставном амандману не стоји шта се мења а шта престаје да важи
у првобитном тексту устава. Ако је исти однос или питање уставни амандман
уредио другачије од првобитног текста устава важи решење из уставног амандмана
као каснијег уставног прописа (правило lex posterior derogat priori). Уколико се
уставним амандманима мења првобитни текст устава, мора се у уставним

амандманима навести која се одредба из првобитног текста устава мења или
допуњује. Тада су то уставни амандмани само по имену, а не и у суштини.
Својства устава
Устав у формалном смислу има један пар правних и један пар неправних својстава.
-Правна својства устава су да је основни закон и да је највиши општи правни акт.
-Неправна својства устава су да је идеолошко политички и програмско
декларативни акт.
Устав је као сваки закон састављен од општих правних правила, али је основни
закон. Устав је основни закон у следећа 4 основна значења: а) то је акт који је
донео посебан уставотворни орган или обичан законодавни орган, али по поступку
тежем од обичног законодавног поступка; б) то је акт којим се предвиђају
законодавни орган и законодавни поступак; в) то је акт који садржи основнија
правна правила од оних која садржи закон; г) то је општи правни акт, тј. закон који
обухвата најширу материју правног нормирања.
Устав је највиши општи правни акт, јер из њега произилази правни систем земље у
целости и што условљава важење свих других прописа. Устав је израз и дело
правно суверене власти. Доносилац устава је правно суверен, правно слободан,
невезан правом. То је уставотворна власт, која је оригинерна и правом
неограничена власт. Она није обавезна да се повинује никаквим ранијим важећим,
раније донесеним нормама, па биле оне и уставног карактера. Њиме отпочиње
стварање права, а после устава, право које се доноси мора бити у сагласности са
уставом а оно већ донесено мора се са њим усагласити.
-Јача правна снага устава у односу на законе може се посматрати у активном и
пасивном смислу. У активном смислу, као својство устава да успостави поредак
уставних норми, да им одреди правну снагу, а у пасивном смислу као својство
неповредивости устава у односу на норме нижег степена, које га не могу изменити
нити укинути.
Устав одређује своју правну снагу, али и правну снагу и других општих правних
аката. Уколико правни акти нису у сагласности са уставом онда се на њих
примењује санкција, а то је лишавање правне снаге таквих аката.
Устав је подложан утицајима филозофских мишљења и политичких теорија и
идеологија. Па је, иако је устав претежно правни акт, он истовремено и идеолошко
политички акт. Устав у неким случајевима у тексту може садржати и теоријске
ставове који су послужили као инспирација за норме устава.
Са својством устава као идеолошко политичког акта у тесној вези је својство устава
као програмско декларативног акта. Устав је, поред тога што је позитивноправни
текст којим се прописује садашње уставно уређење, и програм за будућност, јер се
од њега очекује да важи дуго у будућност.
Устав може одређивати у сопственом тексту крајње циљеве уставног уређења које
утврђује. То најчешће садржи преамбула устава.
У теорији се прави разлика између устава-биланса (окренути су садашњости и
имају за циљ да правно уобличе постојећу реалност) и устава-програма (теже
промени реалности, одређују циљеве које треба достићи, као и инструменте
погодне за постизање тих циљева).

Није добро учинити поступак за промену устава сувише сложеним. Такви устави су
и са њима заједно политички режими постајали нестабилни. Већу стабилност често
су показивали устави мањег степена чврстине.
Подела устава према доносиоцу је превазиђена. Ту спадају: - октроисани устави
(уставне повеље)-њих дарује монарх народу и тиме самоограничава своју дотад
апсолутну суверену власт; монарх више нема иста права која је дотле имао, јер од
тада писани устав је једини извор његовх права; кад ступи на снагу устав не зависи
само од воље монарха; не може га једнострано повући,
- уставни пактови-њих усваја народно представништво, а коначну сагласност даје
на њих монарх; они су карактеристични за прелазну фазу од монархијског
принципа ка принципу народне суверености, и
- устави који су израз народне суверености-њих усваја народно представништво
или бирачи непосредним народним гласањем (референдумом); они су израз
народне суверености, и доминантна снага у држави је народ а не монарх.
Модерне поделе устава
Модерне поделе устава полазе од онтолошког мерила. Творац таквих подела је
Карл Левенштајн. Он, према том мерилу, дели уставе на нормативне, номиналне и
на семантичке.
-Нормантивни устави полазе од конкретне друштвене стварности, они се праве по
мери конкретног друштва. Ту се друштвена стварност и устав подударају. Такви су
устави аутохтони.
-Номинални устави су то само по имену, а не и у стварности. Такви устави су
прављени за неку другу стварност, с којом се не подудара стварност друштва у
којој они треба да важе. Номинални устави су правно важећи, али се не остварују.
То нису устави прилагођени народу за који су донесени, него устави којима се
народ мора прилагођавати. Такви су устави алохтони.
-Семантички устави су са онтолошког становишта нормативни устави. Они се
остварују у друштвеном животу, али недопуштају никакву сопствену ни друштвену
промену политичке власти.
Од поделе устава према онтолошком смислу полази и Бенџамин Акцин у својој
дихотомној подели устава на стабилне и на флексибилне, с једне стране, и на
нормативне и номиналне, с друге стране.
-Прва подела извршена је у зависности од тога да ли се устави мењају по поступку
њима предвиђеним, да ли један устав произилази из другог или се мењају
револуционарним путем, према оригинерном поступку. Кад постоји у земљи
уставни континуитет та земља има стабилан устав. Ка дође до прекида уставног
континуитета, устав који се тад донесе је флексибилан устав.
-Друга подела је, у ствари, Левенштајнова подела устава на нормативне и
номиналне изведена према онтолошком мерилу. Нормативни устави се остварују,
номинални не живе у друштвеној стварности него само на хартији.

Сувереност државне власти

Обележја државне власти
Под државом се, као организованим друштвом, подразумева заједница људи
настањена на једној територији и организована сагласно једном правном поретку
који има карактер оригинерности (суверености). Елементи појма државе су: