1. СУВЕРЕНОСТ – ПОЈАМ И ОБЕЛЕЖЈА

- Сувереност државе значи да држава има монопол власти, монопол силе над становништвом

одређене државне територије. Рашчлањивањем тог појма долази се до закључка да он обухвата

три

елемента

Подразумева независност државне власти у односу са другим државама, што значи да је

државна власт приликом доношења својих одлука правно слободна од сваког спољашњег мешања. У
односима са другим државама сувереност државне власти изражава се као независност.

Обухвата супрематију државне власти у односу на све друге власти и институције на њеној

територији. Она мора бити у стању да на ефикасан начин санкционише повреде државног поретка. У
односима према субјектима и организацијама на државној територији, сувереност државне власти
изражава се као супрематија државне власти.

Спаја претходна два елемента, из којих произлази правна неограниченост државне власти,

што значи да државна власт може прописивати правне норме по свом нахођењу, без икаквог,
спољашњег или унутрашњег, ограничења. Држава сама прописује свој правни поредак.

- Док је питање суверености државе везано за поређење и однос државе с другим политичким

институцијама, питање народне суверености везано је за носиоца, сопственика суверености у држави,
припадништва државне суверености.
*

Слободан Јовановић

под сувереношћу у правном смислу подразумева највишу и неограничену власт,

ону која није везана никаквим законом.
*

Ратко Марковић

сматра да сувереност обухвата независност, непрекидност и недељивост.

Радомир Лукић

под сувереношћу подразумева правну неограниченост државне власти, а она

обухвата независност и супрематију.

- Историјски гледано, постоје различита неслагања око порекла и носилаца суверености:
1) Теократска теорија –

према овој теорији која се сматра најстаријом, носилац суверености је

Бог и сва власт долази од њега. Постоје разне варијанте ове теорије. По првој, Бог непосредно одређује
владара као носиоца суверености на земљи, а по другој, власт долази од Бога али не и њени извршиоци
(монарси, пре свега). Власт која је дата у руке монарха била је основ апсолутистичке монархије у којој је
монарх био неодговоран, а његова власт неограничена.

2) Легитимистичке теорије о суверености –

власт (сувереност) се усредсређује у монарху и ту се

управо ради о апсолутустичкој монархији у којој је монархова власт јединствена, стална, неодговорна и
неотуђива. Ову теорију о монархистичкој суверености утемељио је Боден, а у пракси је најбоље
илуструје чувена фраза Луја IV: „Држава, то сам ја!“.

3) Теорија друштвеног уговора или народне суверености –

код ње власт више није божја, него

људска, и њен основ је друштвени уговор којим су се људи (у интересу свог опстанка) одрекли својих
права, а све у корист друштвене заједнице. Удруживањем грађана се ствара једно заједничко политичко
тело које је суверено, а то је народ. Народ има своју општу вољу, и у друштву ће све бити према тој
општој вољи. Тако сувереност по Русоу није ништа друго него остваривање те опште воље народа.

4) Теорија националне суверености –

носилац суверености је нација, која је недељива целина,

различита од појединаца који је сачињавају. Она је једини суверен, њена воља је суверена, па грађани
не могу сами вршити сувереност, него представљати суверену вољу нације.

5) Теорија парламентарне суверености –

је израз посебног енглеског политичког развитка и

схватања о парламенту као најважнијем државном органу који доноси законе. По томе, онај ко доноси
законе би био и носилац суверености. Парламент има врховну и апсолутну власт. Ова теорија је
последица енглеске доктрине и праксе која не разликује уставотворну од обичне законодавне власти.

6) Теорија о суверености права –

се појавила као рекација на државну сувереност исто као што је

својевремено потисла и народну сувереност. Државна сувереност не постоји и не сме да значи да власт
није ограничена правним поретком. Зато је државна сувереност противправни појам јер је право
најважније, стоји изнад свих и тражи да сви буду под правним поретком. Ова теорија је покушала да
сувереност са државе пренесе на право, а у томе није успела јер се њоме претпоставља одвајање
државе од праве, а они се не могу одвојити једно од другог.

2. ОБЛИЦИ СУВЕРЕНОСТИ

- Зависно од тога ко је носилац суверености разликујемо 3 облика остваривања суверености:

представничку демократију, непосредну и полунепосредну демократију.

- У

представничкој демократији

нација, а ређе народ врши сувереност посредством својих

представника. Сувереност чине сви грађани који су носиоци бирачког права тј. бирачко тело. Бирачко
тело не врши суверену власт али одређује ко ће је у његово име вршити.

- У систему

непосредне демократије

скупштина свих грађана врши државну власт, тј.

непосредно одлучује. Како је скупштина свих грађана једина институција власти, то у систему
непосредне демократије постоји јединство свих функција државне власти.

Полунепосредна демократија

је мешовит систем, који се налази између представничке и

непосредне демократије. То је систем у којем сувереност врше изабрани представници грађана, али и
сами  грађани  непосредно,  путем   институција  непосредног  вршења  суверености,   тј.   власти.   Учешће
грађана у вршењу суверености, тј. одлучивању може бити двојако: у облику иницијативе, тј. предлога за
доношење   одлуке   (народна   иницијатива)   и   у   облику   самог   доношења   одлуке   у   ужем   смислу,   тј.
одлучивању   о   предлогу   (референдум),   а   може   у   облику   једног   и   другог,   тј.   да   грађани   предлажу
доношење одлуке и да је сами доносе.

3. УСТАВ И СУВЕРЕНОСТ

- Данас су ретки устави који садрже одредбу о томе да је држава чију уставну организацију

утврђују суверена. Такво својство државе подразумева се самим тим што она врши уставотворну власт и
доноси устав.

- За разлику од својства државне суверености које устави, по правилу, изричито не наглашавају,

готово да нема устава који изричито не одређује титулара суверености у држави.

- Са становишта уставног права, најкоректнија одредба о носиоцу суверености је она која каже да

су то грађани. То је израз који је правно одредив и чије је значење сасвим извесно, за разлику од израза
„народ“ или „нација“.

- После дуге паузе, новији устави почели су поново да одређују грађанина као носиоца

суверености. Устав РС од 2006. каже:

"Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко

својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или
појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене
воље грађана."

- За земље које су се у својим уставима изјасниле као социјалистичке, карактеристична је

одредба о радничкој класи или савезу радника и сељака као носиоцу суверености.

4. ЛЕГИТИМНОСТ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

(ПОЈАМ И ТЕОРИЈЕ О ЛЕГИТИМНОСТИ ВЛАСТИ)

- Под

легитимношћу

се подразумева пристанак припадника једне политичке заједнице, тј.

државе, на постојеће институције власти и њихове вршиоце зато што су у сагласности са неким вишим
начелима или што су образовани по одређеним процедуралним правилима. Легитимна је држава у
чијем је конституисању и раду што непосредније остварена народна сувереност.

- Легитимност треба разликовати од правне законитости (легалности).

Легалност

је

организовање и рад институција власти и вршилаца власти у сагласности са законима важећег права,
док је легитимност позитивно вредновање, уверење у ваљаност и прихватање институција и вршилаца
власти због тога што су у сагласности са политичким идеалима и вредностима који уживају подршку
већине припадника политичке заједнице.

- Теорије о легитимности државне власти могу се груписати у три групе:

1) Према теократским теоријама –

власт је Божје пуномоћје. Прави владалац је само Бог.

Земаљска власт има овлашћење да влада одозго, од Бога,

је

Шарл Ајзенман

. Такво схватање ближе је Монтескјеовом схватању односа између три државне

власти.

- Учење о подели власти је данас превазиђено, пошто уместо законодавне и извршне власти

данас постоји нови функционални дуализам, који се огледа у односу два пола у вршењу државне
власти. Први пол чини политичка мањина, која се изражава у парламентарној опозицији а други пол
чини политичка већина, тј. већинска странка која се изражава у парламентарној већини и у влади.
Уместо да се власт врши на линији односа легислатива – егзекутива, у новим условима она се врши на
линији односа опозиционе мањине и владајуће већине.

- У Уставу Реп. Србије од 2006. каже се:

„Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. – Однос три гране власти
заснива се на равнотежи и међусобној контроли. Судска власт је независна.“

7. ТЕОРИЈА О ЈЕДИНСТВУ ВЛАСТИ

- Јединство власти је организационо-техничко начело на којем се уређују односи између

носилаца различитих функција власти супротно начелу поделе власти.
- Постоји апсолутни и релативни облик начела јединства власти.

1) У апсолутном облику –

начело јединства власти постоји када све државне функције врши

један исти државни орган, односно један јединствени хијерархијски низ истоветних државних органа.
Данас је јединство власти у апсолутном облику незамисливо.

2) У релативном облику –

јединство власти постоји кад није обезбеђена независност неке од

државних власти. Сваку од државних функција врши посебан државни орган, па у том смислу постоји
подела власти, али све власти нису независне, па у том смислу постоји јединство власти. Један државни
орган има надмоћност у односу на друге, тако што су му сви организационо или функционално
подређени, што су једноставно његови органи.

- Да би вршење функција државне власти било организовано на организационо-техничком

начелу јединства власти, потребно је да законодавни орган, који је носилац законодавне функције у
целини, има могућност да утиче на рад носилаца других функција државне власти или да непосредно,
односно посредством својих органа, врши друге функције државне власти, с тим што се носиоци других
функција државне власти никако не могу мешати у рад законодавног органа.

- Организациона средства утицаја своде се на овлашћења избора носилаца других функција

државне власти, као и на могућности њиховог опозива не само за незаконит, него и за нецелисходан
рад.

- Независно од тога у којем облику се испољавао, принцип јединства власти, одричући се

неопходних ограничења власти у интересу политичке слободе коју је препоручивао Монтескје,
укључујући у себе ризик разарања плурализма у оквиру демократије. То је сасвим очигледно кад до
јединства власти долази у корист извршне власти.

8. ПРЕДСЕДНИЧКИ СИСТЕМ ВЛАСТИ

- Председнички систем је облик државне власти, заснован на начелу строге поделе државне

власти. Суштинска обележја председничког система су следећа:

1) Моноцефална егзекутива (извршна власт) – оличена у шефу државе којег непосредно бирају

грађани, што је начин да му се обезбеде углед и утицај равни онима које ужива народно
предстваништво, парламент.

2) Не постоје средства којима би једна власт могла утицати на егзистенцију друге власти, а

постоји узајамна независност председника и парламента.

3) Постоји строга подела послова, према којој је законодавство у основи резервисано за домове

парламента, послови извршне власти за шефа државе, а послови судске власти за судове.

- Суштина председничког система лежи у положају и организацији извршне власти. Председник

републике истовремено врши функцију шефа државе и шефа владе, односно он је истовремено и шеф

државе и влада, тј. читава извршна власт. Због оваквог начина организације извршне власти, цео систем
власти добио је назив председнички.

- Председник је у првом реду шеф извршне власти: он именује старешине управних ресора, који

одговарају само њему за свој рад, судије, амбасадоре, највише чиновнике и службенике у земљи.
Поред овлашћења шефа државе, он има и овлашћења владе и првог министра из парламентарног
система, с тим што је његова власт јача и шира од ових.

- Председника републике бирају или грађани непосредно или изборни колегијум, који је шири и

различит од парламента. За време целог свог мандата председник, уз помоћ свог кабинета врши
целокупну извршну власт, док законодавни орган, парламент врши целокупну законодавну власт.

- У председничком систему власти важна полуга у међузависности носилаца власти путем

координације је и судска власт. Ту власт врше судови према начелу самосталности и независности, у
надлежност им је дато и овлашћење да испитају уставност аката које је донео парламент, пре свега
закона. Решавајући конкретне спорове, судови су овлашћени да примене приликом решавања
конкретног спора устав.

- Први и најтипичнији председнички систем створен је у

САД Уставом од 1787.

Председнички

систем показује данас низ облика или варијанти: од слабог до јаког, укључујући ту и апсолутног шефа
државе. Посебан облик председничког система функционише под називом

„президенцијализам“

Президенцијализмом

се назива систем који произлази из председничког система. Али који не

поштује основни закон на којем се тај систем заснива, а то је строга подела власти. Та деформација
председничког система обухвата два различита модела:

1) Конзулски президенцијализам –

латиноамеричку варијанту карактерише премоћ шефа

државе и непосредно уплитање војске у функционисање власти. Афрички президенцијализам израз је
нужности да се успостави довољно моћна власт којом би се превазишле етничке поделе. Такви циљеви
се остварују посредством установе шефа државе, којем се додељују прегоративе које овај орган не
поседује у истинском председничком органу (законодавна иницијатива, право распуштања
скупштине...)

2) Парламентарни президенцијализам –

обухвата мешовите системе који су позајмили извесна

обележја председничког система уз очување парламентарних механизама власти. Први такав пример
мешавине два система пружао је Вајмарски устав од 1919., према којем се председник републике бирао
непосредним изборима, док је влада била политички одговорна парламенту.

9. ПАРЛАМЕНТАРНИ СИСТЕМ ВЛАСТИ

- Парламентарни систем је посебан облик државне власти заснован на начелу поделе власти.

Начело гипке поделе власти на ком се заснива парламентарни систем претпоставља узајамни притисак
једне власти на другу.

- Параламентарни систем настао је у Енглеској. У парламентарном систему законодавна власт

припада парламенту, који је најчешће дводом и чији се чланови бирају општим и непосредним
гласањем. Извршна власт организована је као бицефална, тј. има два носиоца – шефа државе и владу.
Парламентарни систем карактерише промењива, парламентарна извршна власт.

- Шеф државе је стабилни елемент извршне власти, на њега парламент не може ни на који начин

утицати, нити га уставни орган може из политичких разлога сменити пре истека времена на које је
изабран. То не значи да за акте шефа државе нико не сноси одговорност. За њих одговара шеф владе
или надлежни министар који их је премапотписао, заједно са шефом државе. Председник владе или
министар својим премапотписом јемчи за истинитост потписа шефа државе и преузима на себе
одговорност за премапотписани акт. Основна функција шефа државе у парламентарном систему је
усклађивање владе и парламента.

- Равноправност законодавне и извршне власти остварује се двојако. Свака од ове две власти

може окончати егзистенцију оне друге. Инструменти посредством којих се то остварује су гласање о
неповерењу влади и распуштање парламента. Други елемент постизања равноправности две власти је
што свака од њих има своја сопствена овлашћења. Законодавна и финансијска власт припада
парламенту, а извршавање закона и усмеравање државне управе извршној власти.

11. УТИЦАЈ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА НА ФУНКЦИОНИСАЊЕ ПАРЛАМЕНТАРНОГ СИСТЕМА

- Овај утицај је веома значајан, па према том критеријуму разликујемо 2 облика парламентарног

система:

1) Парламентарни вишестраначки систем –

је у стварности невећински систем у коме ни једна

политичка странка нема апсолутну већину у парламенту (Италија, Холандија, Белгија). Зато је влада
веома нестабилна. Последице тога су велика министарска нестабилност, неравнотежа власти у корист
парламента...

2) Парламентарни двостраначки систем –

је систем парламентарне већине. Две полит. странке

деле готово сва места у парламенту, али једна од њих има већину, па је зато влада стабилна. Последице
тога су велика стабилност владе, долази до тога да посланици верно подржавају владу и поштују строгу
партијску дисциплину... Право распуштања парламента се не користи. Сва власт је у рукама владе и
парламента.

- Деловањем полит. странака данашњи парламентаризам добија ново значење. Посланици

морају да поштују строгу партијску дисциплину јер преко полит. странака улазе у парламент. Зато уз
парламентарни систем постоји и партијски систем. Парламент и влада држе сву власт у рукама, а једна
полит. странка има парламентарну већину и истовремено даје парламентарну владу.

12. МЕШОВИТИ СИСТЕМ ВЛАСТИ

- Нестабилност владе, која се приписује парламентарном систему, доводи у појединим земљама

до примене мешовитог система, који се налази, према својим обележјима, између председничког и
парламентарног. Од председничког система позајмљује установу председника републике изабраног на
непосредним изборима. Од парламентарног система позајмљује владу, као колегијални орган
политички одговоран парламенту.

- Мешовите системе карактерише независност шефа државе. Влада је политички одговорна у

парламенту, преко шефа државе може учествовати у распуштању парламента, укључена је у
законодавни рад парламента, функционише парламентарна контрола делатности владе. Иако у
мешовитим системима постоји формално бицефална егзекутива, стварно је у тим системима егзекутива
ближа моноцефалној егзекутиви. Влада је у сенци председника републике који именује и разрешава
председника владе, а на предлог председника владе именује и разрешава њене чланове.

- Мешовити системи носе у себи потенцијалну слабост. Повећавају ризик сукоба, посебно ако

сваки од органа легислативе или егзекутиве жели да користи сву власт којом располаже. У основи се у
парламентарном контексту односа налазе два органа од којих сваки има исту демократску легитимацију
непосредних избора, што може довести да различито политички исказују једну исту сувереност. Таква
контрадикција се решава трајним смањивањем улоге или председника републике или парламента.

- Мешовити системи функционишу у државама које се врло разликују према површини

територије коју заузимају, према броју становника, према прошлости и према нивоу привредног
развоја. Од мешовитих система који функционишу данас треба поменути Аустрију, Финску, Ирску,
Исланд, Португалију и Француску под уставом Пете републике.

13. АУТОРИТАРНИ СИСТЕМ ВЛАСТИ

Ауторитарни систем – заснован је на јединству власти. Јединство власти у њима спроводи се у

корист егзекутиве. Примери таквог система су режим конзулата и првог и другог царства у Француској,
фашистички режим у Италији, национал-социјалистички режим у Немачкој, Франков режим у Шпанији.
Државне вође ојачане честим плебисцитима који су им прибавили пристанак народа и демократски
политички изглед, почели су да замишљају како су они једини и истински представници народа.