I – OBLICI DRŽAVNOG UREĐENJA

Unitarna država i unija država

U jedinstvenoj ili

unitarnoj državi

postoji suverenost kod državnih organa. Unitarna

država je podeljena na državne upravne okruge ili kominalna tela, tj. administrativne i
samoupravne jedinice.

Sa stanovišta vršenja vlsati može biti: centralizovana ili decentralizovana.

Centralizovana

unitarna država može biti organizovana na principu

koncentracije

(gde

centralni organ vrši sve funkcije državne vlasti, a lokalni organi samo striktno sprovode
odluke donete u centru) i

dekoncentracije

poslova (gde se lokalnim organima prenosi

vršenje izvesnih ovlašćenja, ali pri tome oni ostaju neposredno podređeni centralnoj
vlasti). Kod

decentralizovane

unitarne države teritorijalne jedinice raspolažu pravom da, u

granicama zakona, same uređuju svoje poslove i njima upravljaju. Poseban oblik unitarne
države je

sjedinjena unija

u kojoj zakonodavac može odrediti da se neki zakoni

primenjuju samo na delu državne teritorije ili da se od primene zakona izuzme određena
teritorija. Postoji i dvonacionalna ili binacionalna država čije stanovništvo čine pripadnici
dve nacije, što se odražava na organizaciju vlasti ove države (Makedonci i Albanci u
BJRM).

Savez država

je forma povezivanja suverenih država. Među savezima država

izdvajala se

realna unija

, kojoj je pripadao izvestan politički značaj kod monarhije, kada je

trebalo da se obezedi

zajendičnost

jedne dinastije. Ako više država na osnovu slučajno

usklađenog ishoda dobije istu ličnost za nosioca najviše državne službe nastaje

personalna unija

(Simon Bolivar na čelu Perua, Kolumbije i Venecuele).

Konfederacija

je takođe savez država koji nastaje međunarodnim ugovorom ili

konfederalnim paktom. Države usvajaju ovaj pakt jednoglasno, ali zadržavaju

pravo na

secesiju

, tj. pravo istupanja iz ovog saveza. Konfederacija nema vlastitu organizaciju

vlasti. U njoj postoji konfederalna skupština,

Dieta

, u kojoj su sve države podjednako

zastupljene, raspolažu pravom veta u postupku donošenja odluka ove skupštine, a te
odluke izvršavaju organi država članica konfederacije. Države članice raspolažu

pravom

nulifikacije

na osnovu koga same odlučuju da li će priznati ili poništiti neku odluku

konfederacije. U nadležnosti konfederacije obično spadaju spoljni poslovi ili međunarodni
odnosi, poslovi ofbrane i bezbednosti i dr. Konfederacija nema posebnu teritoriju i
državljanstvo, jer njeni članovi nisu građani država članica, nego same države. Zbog toga
konfederacija nije pravna ličnost, već pavni odnos i obično predstavlja prelazno
udruzženje ka federalnoj državi.

Federalna država

Savezna država

ili

federacija

je specifično povezivanje država, tako da savez ima

kvalitet jedne države, s tim da je u isto vreme zadržana nesuverenost država članica. Dok
je konfederacija

savez država

, dotle je federacija

savezna država

. Federalne jedinice nisu

države jer nisu suverene. Na osnovu federalnog ustava suverenost pripada jedino
federaciji, tako da je jedino ona državnopravni subjekat u unutrašnjem i međunarodnom
pravu. U saveznoj državi se vrši podela državnih zadataka i ovlašćenja između centralnih
organa saveza (savezni organi) i zemalja (zemaljski organi), tako da nijedna od ovih vlasti

ne dobija neograničenu vlast, tj. potpunu suverenost. Članice federacije imaju sopstvenu
ustavotvornu vlast koja je ograničena. Federalni ustav može da postavi pravne okvire za
ustave država članica. Države žlanice ne raspolažu ni pravom nulifikacije. Federalno
pravo uživa apsolutni prioritet u odnosu na pravo federalnih jedinica. Postoji jedinstvena
teritorija i državljanstvo. Nezavisno od toga što imaju istu vlastitu državnu organizaciju,
pravni poredak, teritoriju i dr, članice federacije ipak nisu države i nemaju pravo secesije.

Mešoviti državni oblici

U mešovitim državnim oblicima se manje ili više kombinuju elementi unitarnog i

federalnog načela, dakle radi se o deformisanim unitarnim ili federalnim državama.

Evropska unija

je svakako najznačajniji mešoviti državni oblik. Danas obuhvata 27

država. U njoj je federalno načelo prevazišlo konfederalno povezivanje država, mada se
još uvek ne može smatrati čistom federacijom, tako da i nadalje ostraje jedna nedovršena
federalna država sa tendecijom daljeg širenja.

Zajednica nezavisnih država

koja je nastala posle raspada Sovjetskog Saveza je

labavi oblik povezivanja suverenih država koji najviše nalikuje državnom savezu.

Regionalna država

je u suštini modifikovana unitarna država, koja nalikuje

federaciji. Od nje se razlikuje po tome što njene autonomne jedinice, regioni, pokrajine i sl.
nemaju državnopravni status federalnijh jedinica.

Unija Bosne i Hercegovine

nalikuje na dvočlanu federaciju koja se nalazi pod

vojnom kontrolom i civilnim nadzorom međunarodne zajednice.

Kratkotrajna

Državna zajednica Srbije i Crne Gore

zapravo je bila realna unija.

Priznata pod nazivom

Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija

je praktično

dvonacionalna ili binacionalna država Makedonaca i Albanaca.

Priroda i odnosi u federaciji

Osnov federacije je neka vrsta ugovora ili sporazuma o uniji. Ulaskom u federaciju

se stvara takvo udruženje gde udruženi delovi zadržavaju visoki stepen samostalnosti i
posebnosti.

Federalna kooperacija

(saradnja njenih članica) je neophodan uslov za

funkcionisanje i opstanak federacije. Prema jednom mišljenju u

klasičnoj teoriji

, suverenost

je   jedinstvena   i   pripada   federalnoj   državi.   Zakoni   i   druge   odluke   federalne   vlasti
neposredno   obavezuju   građane.   Prema   drugom   mišljenju,   suverenost   je   takođe
jedinstvena,   samo   što   federacije   nisu   nikakve   nove   državne   tvorevine,   nego   je   samo
pravna   nadgradnja   nad   postojećim   samostalnim   državama.   Prema

teoriji podeljenosti

suverenosti

smatra se da su suverene kako federacija, tako i federalne jedinice. U

nemačkoj pravno dogmatici se koristi sintagma

Kompetenz-Kompetenz

(nadležnost-

nadležnost). Kao najviša vlast prirodno je da suverenost mora biti jedinstvena i nedeljiva.
Federalne jedinice mogu imati uže i šire nadležnosti, ali nikada same ne odlučuju o tome.
Dakle, ostaje jedino ispravno mišljenje po kome suverenost pripada federaciji.

Raspodela nadležnosti u federaciji

Federacija podrazumeva dva sistema vlasti. Jedan je opšta ili centralna, odn.

federalna vlast

, koja obavlja zajedničke poslove. Druga je posebna, državna vlast, odn.

vlast federalih jedinica

, koja obavlja posebne poslove tih jedinica. Zakoni i drugi propisi

Bundesrata imenuje i opoziva vlada). Poseban je slučaj izbor članova federalnog doma
Ruske federacije.Ovde njih imenuju zakonodavni i izvršni organi svakog subjekta
federacije. Od načina izbora zavisi karakter njihovog mandata. U slučaju da je njihov izbor
neposredan, poslanički mandat je načelno slobodan. Kada članove imenuje vlada
federalne jedinice, poslanici imaju vezani mandat.

Jačina federalnog načela zavisi od ovlašćenja kojima raspolaže federalni dom.

Preko drugog doma, federalne jedinice mogu sprečiti donošenje zakona i drugih odluka
federalnog parlamenta sa kojima se ne slažu. Neke federacije daju federalnom domu uža
ovlašćenja i funkcije u odnosu na prvi dom (Nemačka i Austrija), dok je u drugima obrnuti
slučaj (SAD) i prema trećem rešenju, domovi su potpuno ravnopravni u odlučivanju
(Švajcarska).

- U federalnoj egzekutivi i sudstvu

Funkcionisanje organa izvršne vlasti ostvarujese uglavnom posrednim načinom,

preko federalnog doma. Način na koji će federalne jedinice biti predstavljene u federalnoj
vladi prepušten je političkom odnosu snaga u federalnom parlamentu.

Kada je reč o šefu države, ako njega bira federalni pralament, onda federalne

jedinice učestvuju u njegovom izboru. U slučaju da ga neposredno biraju građani, učešće
federalnih jedinica je posredno, ali sa očigledno snažnijim uticajem federalnih jedinica sa
većim brojem stanovnika. U nekim višenacionalnim federacijama, koje imaju kolektivnog
šefa države, bila je garantovana paritetna zastupljenost članica federacije u tom
kolektivnom organu.

U pogledu izvršenja federalnih zakona, postoji više rešenja. Prema jednom,

federalne jedinice preko svojih organa uprave mogu da učestvuju u izvršenju federalnih
zakona.   Drugo   je   paralelni   sistem   uprave,   gde   federalna   uprava   i   uprava   federalnih
jedinica izvršavaju svoje zakonodavstvo. Takođe može postojati i paralelni sistem sudstva.
To znači da postoji federalna sudska vlast koja rešava sporove o primeni federalnog prava
i sudstvo federalnih jedinica koje rešeava sporove o primeni prava federalnih jedinica. Dok
je   sudstvo   u   federalnim   jedinicama   organizovano   na   principu   višestepenosti,   dotle   je
moguće   da   u   federaciji   postoji   samo   jedan   federalni   sud   ili   višestepenost   federalnog
sudstva. Prvi sistem postoji u švajcarskom obliku Saveznog suda, a drufi u SAD gde se
Vrhovni sud nalazi na čelu mreže federalnih sudova, koju čine okružni i opštinski sudovi. U
Austriji,   međutim,   federalne   jedinice   nemaju   svoje   sudstvo,   tako   da   je   ono   u   celini
nadležnost federacije.

- U ustavotvornoj i zakonodavnoj vlasti

Najvažnije je učešće federalnih jedinica u vršenju ustavotvorne vlasti. Mehanizam

promene federalnog ustava može da ima tri oblika. U jednom slučaju federalne jedinice
učestvuju   u   promeni   preko   federalnog   doma.   Moguće   je   i   da   federalne   jedinice   i
neposredno učestvuju u promeni saveznog ustava time što će ratifikovati odluku saveznog
parlamenta   o   menjanju   ustava.   U   trećem   slučaju   federalni   ustav   se   usvaja   putem
referenduma građana. U većem broju federacija učešće federalnih jedinica u postupku
revizije federalnog ustava obezbeđeno je posredstvom federalnog doma. Formalni uticaj
federalnih jedinica na promenu saveznog ustava zavisi od toga kako su one predstavljene
u   federalnom   domu.   Ukoliko   su   jednako   predstavljene,   onda   je   njihov   uticaj   formalno
jednak. S druge strane, uako su nejednako predstavljene, najčešće u zavisnosti od borja
stanovnika,   uticaj   pojedinih   federalnih   jedinica   biće   srazmeran   njihovoj   snazi
predstavljanja.

Učešće federalnih jedinica u vršnju zakonodavne vlasti frši se preko federalnog

doma. U manjem broju federacija, izvestan značaj za federalne jedinice ima zakonodavni
referendum. Samo se manji broj federacija opredelio za potpunu ravnopravnost oba doma
federalnog parlamenta u postupku donošenja federalnih zakona )Švajcarska). U većini
federacija prednost u zakonodavnom postupku ima predstavnički dom (SAD), u Nemačkoj
Bundestag ima prevagu u zakonodavstvu.

II – NEPOSREDNA DEMOKRATIJA I PREDSTAVNIČKI SISTEM

Institucije neposredne demokratije

Postoji nekoliko načina neporednog (direktnog) odlučivanja naroda (građana), tako

da se ti oblici mogu smtrati institucijama neposredne demokratije. To su pre svega
referendum i narodna inicijativa, mada u nekim državama (Švajcarska) još uvek postoji
institucija skupštine građana.

Pod

referendumom

se podrazumeva glasanje svih građana koji imaju biračko

pravo. Glasanje je tajno i vrši se zaokruživanjem na glasačkom listiću. Postoje različite
vrste referenduma. U zavisnosti od predmeta mogu biti: ustavotvorni, zakonodavni,
administrativni, finansiski itd. Pored toga postoji

obavezan

referendum (onaj koji se mora

raspisati i sprovesti da bi određena odluka bila doneta), kao i

fakultativni

referendum (kada

može, ali ne mora da se raspiše).Moguće je razlikovati i

prethodni

(izjašnjavanje građana

o pravno propisu pre njegovog usvajanja) i

naknadni

referendum (izjašnjavanje građana o

pravnom propisu nakon njegovog usvajanja). Posebnu vrstu referenduma predstavlja

arbitražni referendum

, koji postoji u slučaju kada građani treba da reše spor koji nastaje

između šefa države i parlamenta ili između parlamentarnih domova.

Postoji velika razlika između referenduma i

plebiscita

. kod referenduma se glasa

za jedno ili drugo pravno rešenje, dok se kod plebiscita glasa "za" ili "protiv" jedne ličnosti,
odn. određene politike ili političke opcije.

Narodni veto

je jedna vrsta zakonodavnog referenduma kojim se odbacuje

regularno usvojen zakon u pralamentu. U predviđenom roku od dana usvojenja određenog
zakona, na osnovu peticije određenog broja birača, može da se sprovede glasanje naroda
o tom zakonu. Narodni veto je kombinacija sa narodnom inicijativom. Ima snagu

kasacije

tj. poništavanja zakona.

Pod

narodnom inicijativom

se podrazumeva pravo građana da predstavničkom

telu predlažu promenu ili odnošenje ustava ili zakona. Parlament je obavezan da vodi
pretres o predlozima iz narodne inicijative i da glasa o njihovom usvojenju. Dok je
referendum učešće građana u završnom postupku stvaranja prava, dotle je narodna
inicijativa učešće građana u početnom postupku, tj. predlaganju prava. Prediđena je u
Švajcarskoj, Španiji, Italiji itd.

Još u staroj Grčkoj , u Atini je bila poznata tzv.

Eklesija

(

skupština građana

) na

kojoj su građani slobodno donosili državne odluke. Ona je imala pravo na izricanje mere
progonstva (

ostrakizam

) građaninu, koji je zbog ugleda, uticaja ili ambicije postao opasan

za atinsku demokratiju. Ova insitucija postoji i idanas u nekim švajcarskim kantonima. na
njoj se obično jedanput godišnje sastaju punoletni građani (koji uživaju biračko pravo) i
rešavaju značajna pitanja. To je najstarija institucija neposredne demokratije.

10.

Priroda biračkog prava ili prao glasa

Jedno od najvažnijih političkih prava jeste

biračko pravo

. To je pravo građana da

biraju, odnosno budu izabrani kao predstavnici, odnosno nosioci javnih funkcija. Ona
uključuje i pravo glasa na referendumu i drugim oblicima neposrednog izjašnjavanja
(plebiscite, narodni veto, narodnu inicijativu i dr.), pa se zato često zove i

pravo glasa

Biračko pravo pripada svakom pojedincu, dakle, to je opšte pravo.

Narodna

suverenost

predviđa da građani, snabdeveni biračkim pravom, neposredno vrše vlast.

Pošto je to zvanično neizvodljivo, građani neposredno vršenje vlasti prenose na svoje
predstavnike koji je vrše u njihovo ime.

Nacionalna suverenost

podrazumeva glasanje kao javnu funkciju ili službu.

Naime, biračko pravo se daje građanima kao organima koji treba da odrede predstavnike
nacije koji će izražavati njihovu volju. Vršeći svoj izbor, birači ne realizuju svoje lično
pravo, već obavljaju jednu javnu funkciju. Ispunjavanjem javne funkcije prestaje svaki
odnos između birača i izabranih predstavnika.

11.

Priroda predstavničkog mandata

Mandat

predstavnika je

načelno slobodan

. Teorija o slobodnom mandatu polazi

od principa nacionalne suverenosti. Predstavnici predstavljaju naciju kao celinu i
izražavaju volju nacije. oni su potpuno slobodni u radu, ne odgovaraju biračima niti
podležu njihovoj kontroli, ne mogu biti opozvani od strane birača.

Suprotna teorija o slobodnom mandatu jeste teorija o

vezanom

ili

imperativnom

manddatu

. Ona polazi od ideje narodne suverenosti i konstitucije da se narod ne lišava

svoje suverenosti time što bira predstavnike. Oni su podređeni biračima koji su ih izabrali,
obavezni su da poštuju njihove naloge i instrukcije, da im polažu račune o svom radu,
birači čak mogu i da opozovu predstavnike.

Danas se izbor predstavnika ne može zamisliti bez

političkih partija

. One prezentuju

ličnosti koje dolaze u ozbir za članove parlamenta, tako da birači mogu da biraju između
kandidata koje je predložila politička partija. Prema tome, izbori se pre shvataju kao
biranje političkih partija, nego odabir najboljih ličnosti. Svaki kandidat predstavlja određeni
politički pravac koji dosledno sledi. Od trenutka dobijanja mandtata poslanik postaje
yavisnik od političke partije koju predstavlja. To znači da politički mandat

de facto

postaje

vezan, i to ne prema biračima, nego prema poltičkim pratijama.

12.

Opoziv predstavnika

Opoziv postoji onda kada birači imaju pravnu mogućnost da oduzmu mandate

predstavniku pre isteka perioda za koji je on izabran. Institut opoziva se razvio u nekim
švajcarskim kantonima i nekim državama SAD i to u dve različite forme. U

Švajcarskoj

primenjivao institut opoziva cele skupštine od strane svih birača, a ne poslanika kao
pojedinca. S druge strane, u nekim državama u

SAD

bio je uveden tzv.

RECALL

, koji se

odnosi ne samo na poslanike, nego i na sve službenike koje bira narod. Birači mogu da
opozovu svog predstavnika, ako nisu zadovoljni njegovim radom. U formalnom ustavnom
pravu

nekadašnjih socijalističkih država

bilo je predviđeno pravo birača da u svako

doba opozovu svog predstavnika.