УСТАВНО

ПРАВО

Скрипта 2016.

Проф. Светозар Чипилић

ДЕО I- УВОД

1.ПРЕДМЕТ УСТАВНОГ ПРАВА

Уставно право је појам који има два значења: Уставно право је грана правног система, која обухвата
правне прописе који уређују уставну материју. Уставно право је и наука која изучава ову грану права.
Предмет сваке науке је скуп сазнања о појавама које она изучава. Основна подела наука према
предмету изучавања на природне и друштвене науке сврстава уставно право међу друштвене науке.
Ближе одређивање предмета уставног права везује ову науку за правне науке.Уставно право је једна од
правних наука. Она изучава право, правне институте и односе. Уколико прихватимо, у правним наукама
поделу права на јавно и приватно право, уставно право се може сврстати у област јавног права.
Предмет уставног права могао би се ближе везати за изучавање правних правила која регулишу односе
између грађана и државе.
Један од покушаја одређивања предмета уставног права налази ово мерило у врсти правних прописа
које изучава уставно право. Устав је правни пропис најјаче правне снаге, различит од других прописа по
месту које заузима у хијерархији правних аката. Најчешће је устав писани правни акт. Најчешће је и
кодификован.Отуда се предмет уставног права везује за изучавање правних правила садржаних у
уставу. То су правила која уређују слободе и права грађана, организацију власти, државно уређење,
заштиту уставности, ревизију устава. Предмет уставног права се не може везати само уз формална,
већ мора обухватити и материјална и формална својства устава. Предмет уставног права чине и устав
у формалном и устав у материјалном смислу.
Предмет уставног права обликовао се постепено.Коначно обликовање предмета ове науке је везано уз
осамостаљење уставног права као посебне гране права у правном систему. Под предметом уставног
права разумемо регулисање основних односа у политичкој заједници; субјекте те заједнице, њихове
слободе и права и суделовање у формирању органа власти; организацију државне власти; облике
државног уређења; инструменте и механизме владавине.

2.МЕТОД УСТАВНОГ ПРАВА

Свака наука користи опште методе које користи више наука из сродне области.Поред тога, свака наука
користи и посебне методе прилагођене предмету изучавања.
Уставно право као правна наука користи се методама које користе и друге правне науке. То су
нормативно-правни, егзегетски метод, резличити методи тумачења права, компаративни метод и сл.
Посебно су развијени егзегетски и нормативни метод који се ограничавају на тумачење уставног
текста.Уставно право користи и методе других друштвених наука, као своје помоћне методе. То су
политиколошки и социолошки метод, као и историјски метод који се посебно користи у изучавању
развоја уставног права.

3. НАЗИВ НАУКЕ

Назив научне дисциплине означава предмет који та научна дисциплина изучава.Стога је назив научне
дисциплине право сазнање о предмету који ће се изучавати. Смисао назива научне дисциплине је да
кратко и што прецизније изрази њен предмет. У уставно-правној теорији за ову научну дисциплину
користе се два назива, међу којима постоје разлике, то су: државно право и уставно право.
Државно право као назив за ову грану права настао је у немачкој правној теорији. Иза овога назива
стајала су становишта ослоњена на Хегелову филозофију, и друштвене прилике у Немачкој тога доба.
Немачка буржоазија је била присиљена да своју власт заштити компромисима са снагама племства и
монархом.. Устав је у таквим условима схваћен као највиши правни акт, чији је смисао првенствено да
уреди организацију и функције државе и њених органа.
Уставно право је назив поникао у француској правној теорији. Користи се и у континенталном праву и на
англосаксонском правном подручју. Друштвене прилике у овим земљама одликује радикални раскид са
влашћу феудалног племства. Држава као политичка заједница настаје као израз опште воље народа,
као израз његове суверености. Њена најважнија улога је да заштити слободе и права грађана као
субјеката политичке заједнице.Народ, Уставом, као основним друштвеним уговором, регулише свој
статус у заједници, организује власт и поставља јој границе. Зато је устав основни и најзначајнији
правни акт,а грана права и наука која је изучава,називају се уставним правом.У нашој правној теорији
користи се назив уставно право, термин државно право није прецизан-понекад се уставно и управно
право изучавају под називом државно право.

5.ИЗВОРИ УСТАВНОГ ПРАВА

Свака грана права, па и уставно право има своје изворе.Извори уставног права су различити акти у
којима су садржана правна правила која регулишу основне друштвене односе.Садржај правних правила
и правних прописа који чине изворе уставног права обухвата:јемства основних слобода и права
човека,основна права и дужности,устројство и организацију државе и органа власти у њој,међусобне
односе грађана и органа државне власти..
Извори уставног права најчешће су обликовани као правни прописи.Извори уставног права могу бити и
повеље,петиције,декларације исл.једном речју акти превасходно политичке,а не правне природе.Поред
писаних аката, правних или неправних,извори уставног права могу бити и неписана правила. Ова
правила називају се уставним обичајима.
Изворе уставног права прво су чинили уставни обичаји , дакле извори права у материјалном
смислу.Временом су се појавили и различити писани акти који су регулисали уставну материју.Овим
прописима делимично су била уређена поједина питања која чине уставну материју. Први писани
правни акти који се називају уставима, а који су и данас основни извор уставног права појавили су се у
18,веку.Тада настаје и појам устава у значењу које је задржало до данас.
У савременој уставности преовлађују формални извори уставног права. То су писани правни акти, међу
којима најзначајније место заузима писани устав.У највећем броју савремених уставних система устав
је и основни формални извор уставног права.

6. ВРСТЕ ИЗВОРА УСТАВНОГ ПРАВА

Извори уставног права су: УСТАВ, УСТАВНИ ЗТАКОН, ОРГАНСКИ ЗАКОН, ЗАКОН, ПОСЛОВНИЦИ,
ИЗУЗЕТНО ПОДЗАКОНСКИ АКТИ, ОДЛУКЕ СУДОВА, УСТАВНИ ОБИЧАЈ

7. УСТАВ

Најзначајнији извор уставног права у формалном смислу у највећем броју савремених држава је писани
устав. Устав је акт највише правне снаге који регулише основне и најзначајније односе у државној
заједници и са којим морају бити у складу сви остали правни акти који чине јединствени правни систем.
Устав у формалном смислу може постојати у облику једног правног акта или више различитих правних
аката који сви заједно чине устав једне земље. Када је устав донет у виду јединственог правног акта
сматра се да је устав кодификован. Чак и када постоји кодификовани устав, он садржи само најважније
уставне норме док се друге норме, које такође регулишу уставну материју налазе у другим правним
прописима, најчешће у законима. У неким уставним системима устав чини више посебних правних
аката. У случају када више правних аката чине устав државе, могу разликовати две ситуације:

. У којој сваки поједини правни акт који чини устав има одлике аката највише правне снаге. Ови акти се

разликују од обичних закона и сваки од њих заузима највише место у хијерархији правних аката. Ту се
разликују:

1а

. Уставни системи у којима, поред устава, постоје и други правни прописи који су извори уставног

права. Њихова правна снага је мања од снаге устава, али је већа од закона.

1б.

Уставни системи у којима се ни један од правних аката који чине изворе уставног права у

формалном смислу не назива уставом, али се сваки понаособ одликује највишом правном снагом и
заузима највише место у хијерархији правних аката, због тога што их доноси посебан орган, или се
доносе и мењају по поступку сложенијем од законодавног поступка.

У којој формалне изворе уставног права чини, такође, више правних аката. Ни један од ових аката

нема правну снагу већу од снаге закона. Сходно томе ни један од извора уставног права не заузима
највише место у хијерархији правних аката. Ови акти се не разликују од других закона, осим што они
регулишу уставну материју, па их грађани сматрају уставом земље.

8. УСТАВНИ И ОРГАНСКИ ЗАКОНИ

Поред устава, норме о уставној материји могу бити садржане и у другим правним прописима. Међу
њима, издвајају се уставни закони и органски закони. Уставни и органски закони се доносе у форми
закона, а у садржинском погледу чине устав јер регулишу уставну материју. Од обичних закона
разликују се с обзиром на материју коју регулишу, као и с обзиром на поступак доношења, а који је
сложенији од законодавног. Уставни закони и органски закони су акти чија правна снага је мања од
устава, али већа од обичних закона.Уставни и органски закони су акти чија је правна снага мања од
устава,али већа од обичних закона.

Уставни закон може бити донет истовремено са доношењем устава, као акт спровођења устава. Тада
уставни закон не регулише непосредно уставну материју већ режим преласка једног уставног система у
други, прати устав и регулише прелазни режим за примену новог устава или уставне ревизије.
Уставни закон може бити донет и као акт којим се устав мења или допуњава. Тада је садржај уставног
закона делимична ревизија устава. У том случају уставни закон се доноси након доношења
устава.Његова правна снага је једнака правној снази устава.
Уставни закон може бити и акт који регулише питања која би се могла регулисати и самим уставом, али
нису регулисана у уставу или су регулисана на нивоу начела, а конкретније регулисање је препуштено
законодавцу. То су закони који се односе на организацију власти и регулишу органе власти, њихово
конституисање, унутрашњу организацију..

*Органски закони

регулишу уставну материју. Најчешће су то питања која се односе на поједине

органе државне власти, њихов избор, надлежност, начин рада и др. Отуда назив органски закон.
Органски закони се доносе и примењују уз устав. Правна снага ових закона је мања од устава, али већа
од других закона.

9. ЗАКОН

Закон је формални извор уставног права. Али, закон није основни већ допунски извор уставног права.
Потреба да закон регулише и нека питања која чине уставну материју проистиче отуда што уставне
норме често садрже само основна начела у вези са одређеним областима, док се законима оне
регулишу конкретно и у целини. Сваки закон доноси се на основу устава и сваки ближе регулише
друштвене односе на основну општих норми и начела садржаних у уставу, али сваки закон није извор
уставног права. Они закони који јесу извор уставног права, јесу закони који регулишу уставну материју
која се односи на:
Изборни систем и изборе, а нарочито: изборно законодавство (закон о изборима, закон о бирачким
списима, закон о изборним јединицама).
Организацију и поступак рада органа државе власти: закон о судовима, закон о уставном суду, закон о
министарствима, закон о влади.
Људска права зајемчена уставом регулише више посебних закона (зако о политичким странкама, закон
о штампи, закон о школству, закон о здравству, закон о пензијском осигурању, закон о радним
односима).
Неки закони су формални извори за више грана права. Закон о влади је формални извор права и за
уставно и за управно право, закон о судовима за кривично и грађанском процесно право као и за
уставно право и сл.

10.УРЕДБА СА ЗАКОНСКОМ СНАГОМ

Подзаконски акти могу бити извори уставног права само под одређеним условима.Устав изричито
прописује могућност да ови акти буду извори уставног права,прописују усолове да се подзаконским
актом регулише уставна материја, питања која се могу регулисати овим актима и њихову контролу од
стране законодавног тела. Међу подзаконским актима извори уставног права су:
1,Уредбе са законском снагом-које се доносе у посебним приликама (рат,елементарне
непогоде,унутрашњи немири)Ове уредбе доноси влада или неки други извршни орган.
2.Уредбе које доноси влада по основу овлашћења које јој је доделило законодавно тело.У том случају
законодавни орган преноси на владу део својих законодавних овлашћења,задржавајући контролу над
пословима које врши влада.

11. ПОСЛОВНИК

Специфичан извор уставног права су пословници о раду законодавног тела, његових домова, владе и
других органа власти. Овим актима се регулишу унутрашња организација, начин рада одређеног органа
власти. Пословник законодавног тела и његових домова је акт који доноси законодавно тело и којим
самостално прописује унутрашњу организаацију и поступак рада. То је акт самоорганизовања
законодавног тела. Пословник регулише и процедуру доношења закона као најзначајнијих општих
правних акта и других аката и одлука законодавног тела. Иако нема карактер закона, пословник је, због
садржаја питања која уређује, важан формални извор уставног права.

12.ОСТАЛИ ПОДЗАКОНСКИ АКТИ

Специфични извор уставног права су и подзаконски акти који регулишу техничка питања организације,
тока и поступка спровођења избора и технику избора. Подзаконске акте доносе органи за спровођење
избора у форми правила илои упутства.

ДЕО II – O УСТАВУ

16. О ПОРЕКЛУ И ЗАНЧЕЊУ НАЗИВА УСТАВА

Назив води порекло од латинске речи constitutio. У римском праву конституцијама су се називали едикти
које су доносили императори, уређујући овим актима питања која су се односила на државну
организацију.У филозофским списима великих мислилаца античке Грчке – Платона и Аристотела, срећу
се и разматрања о уставима грчких државица – полис. Израз устав користи се првенствено у значењу
политичког уређења прописа.
У феудалном друштву црква преузима из римског права термин устав као назив за прописе који
регулишу систем организације цркве. Овај назив се преноси касније и у област световне власти, најпре
као назив за акте које је доносио владар, а који регулишу организацију, надлежности и начин рада
органа државне власти. Са буржоаско-демократским револуцијама термин устав је добио значење које
је и данас у употреби. У нашем језику изворно значење термина устав је: брана, устава, препрека,
ограничење, обуздавање. Устав је заиста акт ограничавања државне власти.
Термин уставно право користи се у два различита значења. То је назив за посебну грану правног
система. Уставним правом се назива и наука и наставна дисциплина која проучава наведену грану
правног система. Називом уставни систем најчешће се означавају правни прописи садржани у
различитим актима који уређују материју ове гране правног система. Уставни систем је термин којим се
означава систем правних и других прописа који регулишу уставну материју. Уставни поредак је појам
најшире садржине. Овај термин означава не само правне прописе о уставној материји, већ и реалне
односе у којима су настале одређене уставне норме и на које ове норме утичу.

17.СТАНОВИШТА О ПОЈМУ УСТАВА

У правној теорији постоје различита становишта о појму устава.И поред разлика, могуће је запазити и
неке заједничке карактеристике ових становишта. То су:појам устав у материјалном смислу и појам
устава у формалном смислу.Овим становиштима неки аутори додају и политички појам устава.

18. ПОЈАМ УСТАВА У МАТЕРИЈАЛНОМ СМИСЛУ

У свакој држави постоје извесна правила која уређују односе у држави и њено право. То могу бити:
писана или неписана правила; правне норме или правила створена обичајним правом; правила
систематизована и концентрисана у једном правном акту или у више различитих правних аката и сл.
Основно обележје устава у материјалном смислу је садржај односа које регулише, независно од тога да
ли су регулисани уставном нормом или другим прописима, па чак и обичајима. Суштина устава у
материјалном смислу чини садржај уставне материје.
Сва становишта о појму устава у материјалном смислу могу се груписати у две основне групе.Схватања
која материјални појам устава везују за државу односно право,карактеришу разлике,зависно од тога да
ли се садржај устава везује за државу или за право, или се подједнак значај даје и држави и праву.
1.Једној групи припадају теоретичари који садржај уставне материје везују уз државу, њену
организацију, статус, надлежности и међусобне односе органа државне власти.
2.Другој групи припадају теоретичари који садржај уставне материје везују за право, првенствено за
успостављање и прописивање правила по којима се ствара право. Устав је основ целокупног правног
система.
Постојање устава у материјалном смислу је разлог због кога се уставне норме доносе од стране
посебног органа, по посебном поступку и у посебној форми, што ове норме разликује од обичних
закона, пре свега по њиховој највећој снази и месту у хијерархији правних аката.
У теорији устава постоје становишта која материјални појам устава садржински проширују изван
државе и права. Присталице овог приступа повезује став да је садржај устава везан за политичке,
социјалне и економске односе у друштву. Неки теоретичари везују садржај устава за политичку власт и
реалитет владавинског процеса. Овој групи припадају и теоретичари који садржај устава у
материјалном смислу везују и за политичку власт и за социјално-економске односе у заједници.
И поред значајних разлика у одређењу појма устава у материјалном смислу, заједничко за сва
становишта је да у први план стављају садржај уставне материје независно од форме у којој су
исказана уставна правила.