Pravni fakultet
Univerzitet u Nišu
SEMINARSKI RAD:
Usvojenje
Predmet: Porodično pravo
Profesor: Student:
Dejan Janičijević Andjela Mladenović
Br. Indeksa: 307/15
1
Seminarski rad: Porodično pravo Тема: Usvojenje
_______________________________________________________________________
SADRŽAJ
1. Uvod……………………………………………………………………………………….3
2. Pojam usvojenja…………………………………………………………………………...4
2.1.
Istorijat usvojenja………………………………………………………...........4,5,6
3. Zakonski uslovi za zasnivanje usvojenja….………………………………………………7
3.1.
Uslovi koji se odnose na usvojenika………………………………………….....7,8
3.2.
Uslovi koji se odnose na usvojitelja……………………………………………9,10
3.3.
Zajednički uslovi....................................................................................................10
4. Postupak usvojenja……………………………………………………………………11,12
5. Pravne posledice usvojenja…..…………………………………………………………..13
6. Prestanak usvojenja………………………………………………………………………14
7. Zaključak……………..…………………………………………………………………..15
8. Literatura…………………………………………………………………………………16
Anđela Mladenović 307/15
Seminarski rad: Porodično pravo Тема: Usvojenje
_______________________________________________________________________
Pojam usvojenja
Roditeljski odnos ne mora se uvek zasnivati samo na biološkoj vezi, već može nastati i na
osnovu pravnog akta o usvojenju. Još u rimskom pravu postojala je izreka “ Adoptio naturum
imutatur- usvojenje podražava prirodu” . Iako porodični zakon ne daje definiciju usvojenja, iz
odredba se može zaključiti da je usvojenje ustanova socojalne zaštite i porodičnog prava, kojom
se veštačkim putem formira roditeljski pdnos između tuđeg maloletnog deteta (usvojenika) i
punoletne poslovno sposobne osobe (usvojitelja).
2
Na taj način se pravnim putem zasniva
srodnički odnos između tuđeg deteta i lica koja ga usvajaju. Usvojenje se može posmatrati kao
pravni akt koji nastaje u određenom trenutku pred nadležnim organom, ali i kao pravno stanje
koje nastaje posle toga, kao skup prava i obaveza između određenih lica koja stupaju u srodnički
odnos. Usvojenje je akt volje određenih lica kojim se stvaraju odnosi slični ili identični s
odnosima koji nastaju prirodnim putem, zavisno od stepena integrisanosti deteta u novu
porodicu. S obzirom na veliki značaj koji se pridaje volji u nastanku ovog roditeljskog odnosa,
ona mora biti izjavljena u naročito svečanoj formi pred nadležnim državnim organom.
Istorijat usvojenja
Usvojenje je vrlo stara ustanova. Njeni počeci potiču iz vremena pre nastanka države.
Začeci ove ustanove nalaze se u Srednjoj Aziji i na Dalekom istoku gde je nastala pod uticajem
bramanizma i budizma. U Indiji se, uprkos modernizaciji, održalo usvajanje potomaka jedne
porodice od strane šefa druge porodice na verskoj ceremoniji.
3
U rimskom pravu ono se pominje već u Zakonu XII tablica. Postojale su dve vrste
usvojenja: adopcija i adrogacija. Adopcija je u rimskom pravu imala vrlo različite ciljeve. Njome
se postizalo produženje porodice posle smrti pater familias-a, ali se i sticao viši društveni
položaj. Na ovaj način ostvarivani su i religiozni i politički ciljevi. Adrogacija je bila šira
ustanova od adopcije. Na ovaj način su cele porodice prelazile iz jačeg u slabiji gens da bi se
ojačala njegova snaga, a samim tim i vlast pater familias-a. Po civilnom pravu, starešina
porodice ne može da se odrekne svoje vlasti niti da je prenese na drugog, ali može da je izgubi.
Zakon XII tablica je imao odredbu po kojoj pater familias koji tri puta proda sina, gubi vlast nad
njim. Ideja je svakako bila da on treba da bude kažnjen zbog preterivalja u vršenju svojih
ovlašćenja, ali je to moglo da se tumači i na drugi način, što je, verovatno u IV- III v. p.n.e.,
zaslugom pontifika dovelo do nastanka tehnike usvojenja potčinjenih lica. Razvojem rimskog
2
Doc.dr. Milan Počuča – „Porodično pravo“, Privredna akademija, Novi Sad
3
Zoran Ponjavić- “Porodično pravo“
Anđela Mladenović 307/15
Seminarski rad: Porodično pravo Тема: Usvojenje
_______________________________________________________________________
prava sve se više afirmisala ideja adopcije kao načina imitiranja roditeljskog odnosa (adoptio
naturam imitatur), s motivacijom produženja porodice, njene tradicije i kulta.
Za vreme Justinijana adopcija se javlja kao adoptio plena (potpuno usvojenje) i adoptio
minus plena (nepotpuno usvojenje). Oba ova vida u osnovi imaju kao cilj zaštitu interesa
usvojitelja i obezbeđelje naslednika.
4
Oni su se održali do danas s izmenjenim ciljevima. Jedini
prekid zabeležen je tokom srednjeg veka. Pod jakim uticajem hrišćanske dogme koja afirmiše
bračnu porodicu i krvno srodstvo koje nastaje rađanjem dece isključivo u braku, usvojenje
polako pada u zaborav. Nije bilo zabranjeno, ali je izgubilo praktičnu vrednost. Usvojenje kao
laička ustanova koja nastaje zaključenjem ugovora, izvan svakog uticaja crkve, prestaje da bude
važno i sa stanovišta obezbeđivanja kontinuiteta jedne porodice. Umreti bez muškog potomka ne
predstavlja više nesreću, jer stari religiozni kultovi bivaju zamenjeni novom verom.
Usvajenjem Francuskog građanskog zakonika u se ponovo vraća značaj ustanovi
usvojenja s krajnje suženim oblikom uvedenim u Zakonik, kao posledicu Napoleonovog
razmišljalja o zasnivanju sopstvene dinastije. Mogla su se usvojiti samo punoletna lica,
prvenstveno iz naslednopravnih i fiskalnih razloga, pa je zato ova ustanova i ostala
marginalizovana.
Tek posle dva svetska rata nastupile su velike promene u vezi s prihvatanjem usvojenja.
One su bile posledice velikog broja ratne siročadi koju je trebalo zbrinuti i želje sterilnih parova
da imaju potomstvo. Novi pogledi na prava dece označili su i promenu karaktera ove
ustanove. Usvojenje se poslednjih dvadesetak godina afirmisala i izgradila kao nezamenljiva
ustanova na planu zaštite dece bez roditeljskog staranja. Korisnost ove ustanove za dete izbija u
prvi plan. Ostvaruju se i interesi usvojitelja ali nisu kao nekada najvažniji motiv zasnivalja
usvojenja. Ovim putem neka lica ostvaruju svoju želju za roditeljstvom koja nije mogla biti
zadovoljena na uobičajen način, prirodnim putem. Usvojenjem dete dobija porodicu i porodica
dobija dete, gde je ipak primarni cilj obezbeđivanje normanog odrastanja deteta koje je ostaalo
bez roditeljskog staranja.
Što se tiče razvoja ustanove usvojenja u domaćem zakonodavstvu, bivši ZBPO Republike
Srbije predviđao je potpuno i nepotpuno usvojenje. Kod nepotpunog usvojenja dete i njegovi
potomci zasnivali su srodnički odnos samo s usvojiteljima, ali ne i s drugim srodnicima.
Uzajamna prava i dužnosti, regulisani aktom o usvojenju, mogli su biti širi i uži. U tom pogledu
bilo je značajno što usvojenik nije morao imati nasledna prava prema usvojiteljima. Kod ove
vrste usvojenja dete nije raskidalo veze s prirodnom porodicom. Izbor između ova dva oblika
usvojenja zavisio je od želja usvojitelja i uzrasta maloletnika. Samo maloletnik do 5 godina
života mogao je biti potpuno usvojen. Naše pozitivno porodično pravo poznaje samo potpuno
4
Doc.dr. Milan Počuča – „Porodično pravo“, Privredna akademija, Novi Sad
Anđela Mladenović 307/15
