UNIVERZITET U NIŠU
FAKULTET ZAŠTITE NA RADU
Nivo studija: OSNOVNE AKADEMSKE STUDIJE
Studijski program: ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE
Predmet: ŽIVOTNA SREDINA I ZDRAVLJE
S E M I N A R S K I R A D
UTICAJ ANTENA MOBILNE KOMUNIKACIJE NA
ZDRAVLJE LJUDI
Mentor: Student:
Niš, 2016.
S A D R Ž A J
Uvod…………………………………………………………………………………………….....1
1. Antene mobilne komunikacije……………………………………………...…………………..2
2. Javni mobilni sistemi………………………………………………………………….………..5
3. Postojeći standardi i norme……………………………………………………………………..7
4. Merni sistem i merna metodologija……………………………………...……………………..9
4.1. Merenje po principu „komponenta po komponenta"……………………..…………10
4.2. Merenje „širokopojasnim" mernim prijemnikom…………………………….……..12
5. Kategorizacija lokacija………………………………………………………………………..14
6. Antene ubice iznad naših glava………………………..…………………………..…………..16
7. Telenor mobilne antene – da li su štetne ili ne? …………………..…………………………..18
Zaključak…………………………………………………………………………………….…..20
Literatura………………………………………………………………………………..………..21
1. Antene mobilne komunikacije
Prethodnu deceniju obeležio je intenzivan razvoj sistema i uređaja za bežične
komunikacije. Zbog prostorne rasprostranjenosti naročito se ističu javni mobilni sistemi (GSM -
Global System for Mobile Communications i UMTS - Universal Mobile Telecommunication
System). Kao i ostali bežični sistemi, ovi sistemi kao osnovu za međusobno povezivanje koriste
emisiju elektromagnetnih talasa. Posledica toga je porast nivoa elektromagnetnog zračenja u
životnom okruženju. Generalno, kod stanovništva postoji strah od efekata ove vrste zagađenja.
Sa druge strane, mobilni sistemi su danas nezamenljiv deo savremenog života i ne mogu se
jednostavno ukloniti ili zameniti. Iz tih razloga, od velike važnosti je potreba za objektivnim
sagledavanjem nivoa elektromagnetnog zračenja u životnom okruženju. Ova potreba je sada
jasno definisana i u odredbama nedavno usvojenog Zakona o nejonizujućem zračenju [1].
Elektromagnetno zračenje spada u grupu tzv. nejonizujućih zračenja (NIR – Non-Ionizing
Radiation). Pored električnih i magnetnih polja, grupi nejonizujućih zračenja pripadaju i vidljiva,
ultraljubičasta i infracrvena svetlost. Sa druge strane, grupi jonizujućih zračenja pripadaju X-
zračenje i zračenje radioaktivnih materija. U okviru ovog rada analizira se samo uticaj
nejonizujuće radijacije.
Povećana koncentracija elektromagnetne energije u opsegu radio-frekvencija na ljudima izaziva
efekte koji se grubo mogu klasifikovati u dve osnovne kategorije [2-16]:
toplotni efekti i
stimulativni efekti.
Toplotni efekat se ogleda u promeni temperature dela tela izloženog povećanoj koncentraciji
elektromagnetne emisije (tkivo se zagreva). Treba primetiti da je ovaj efekat izraženiji u onim
delovima tela u kojima postoji manja gustina krvnih sudova. Razlog je vrlo jednostavan. Krvni
sudovi su regulatori telesne temperature. Pri višoj spoljnoj temperaturi krvni sudovi se šire i na
taj način predaju veću količinu toplote spoljašnjem okruženju. Sa druge strane, pri nižim
spoljnim temperaturama krvni sudovi se skupljaju i na taj način se manja količina energije
predaje spoljašnjem okruženju.
Stimulativni efekat se ogleda u pojavi nadražaja nervnih i mišićnih ćelija, što u izvesnim
situacijama može izazvati veću razdražljivost i umor, naročito pri dugoj ekspoziciji visokoj
koncentraciji elektromagnetne energije.
Intenzitet navedenih efekata raste sa povećanjem koncentracije elektromagnetne energije. Zbog
toga su ovi efekti izraženiji u neposrednoj okolini izvora elektromagnetne emisije. Sa
povećanjem rastojanja od izvora zračenja, smanjuje se nivo elektromagnetnog polja, pa je i uticaj
na ljudski organizam manji. Takođe, uticaj elektromagnetnih talasa na ljudski organizam ima
kumulativan karakter i direktno je srazmeran dužini neprekidne ekspozicije.
Dozvoljene vrednosti elektromagnetnih emisija ustanovljene su na osnovu obimnih istraživanja
sprovedenih poslednjih tridesetak godina. Ustanovljene granične vrednosti zasnovane su
uglavnom na istraživanjima uticaja efekata zagrevanja i stimulativnih efekata na ljudsko telo.
Treba primetiti da su postavljene granice ispod onih vrednosti intenziteta električnog polja za
koje su uočeni eventualni negativni efekti. Poslednjih godina se vodi veliki broj diskusija oko
toga da li ima i drugih efekata koji mogu negativno uticati na ljudsko telo. Međutim, do danas
nema pravih dokaza za takve stavove.
Već više od deset godina sprovode se intenzivna teorijska i eksperimentalna istraživanja u
kojima se analizira nivo elektromagnetne emisije koju izazivaju različiti tipovi radio sistema
(najčešće javni mobilni sistemi) u neposrednom životnom okruženju [17-28] i definišu postupci
merenja nivoa elektromagnetne emisije kroz standarde [29-31]. Elektrotehnički fakultet u
Beogradu je u proteklih više od deset godina bio angažovan na poslovima analize uticaja baznih
stanica (BS - Base Station) na životnu sredinu. Za te potrebe analizirano je preko 1500 lokacija
baznih stanica javnih mobilnih operatora u Srbiji i Crnoj Gori (TELEKOM, TELENOR, VIP,
PROMONTE, T-MOBILE). U sklopu ovih aktivnosti, u lokalnoj zoni 643 lokacije baznih
stanica sprovedena su intenzivna merenja nivoa elektromagnetne emisije. U okviru ovog rada
statistički su analizirani rezultati merenja za 302 lokacije baznih stanica u okviru kojih su
antenski sistemi i prateća oprema bili instalirani na antenskim stubovima. Cilj ove analize je
sticanje uvida u potencijalno svakodnevno izlaganje ljudi elektromagnetnom zračenju, kao i
proveravanje usklađenosti sa postojećim standardima i normama.
2. Javni mobilni sistemi
Prvi sistemi u okviru kojih se nudio javni mobilni telefonski servis (i to isključivo u
automobilima) pojavili su se u Americi krajem četrdesetih, a u Evropi početkom pedesetih
godina prošlog veka. Ove prve jednoćelijske sisteme karakterisala je ograničena pokretljivost
korisnika, mali kapacitet, ograničeni broj servisa (isključivo prenos govora) i relativno slab
kvalitet. Tehnološki napredak i uvođenje ćelijskog koncepta krajem '70-ih i početkom '80-ih
doveli su do značajnog napretka u pogledu razvoja i primene mobilnih komunikacija. Ćelijski
sistemi tzv. prve generacije (1G) prenosili su samo govorni signal u analognom obliku. Postojalo
je više nekompatibilnih standarda 1G sistema. 1G sistemi se u svetu intenzivno gase, dok su u
Srbiji deinstalirani još pre nekoliko godina. Razvoj druge generacije (2G) ćelijskih sistema
vođen je potrebom da se poboljša kvalitet prenosa, kapacitet sistema i pokrivenost. Uveden je
digitalni prenos, a po prvi put je definisan tzv. otvoreni standard podržan od većine proizvođača,
ali i korisnika - GSM. GSM je postao dominantan na tlu Evrope, a i znatno šire. Kao tehnike
pristupa koriste se TDMA (Time Division Multiple Access) i FDMA (Frequency Division
Multiple Access). Na tlu Evrope, GSM sistemi po pravilu funkcionišu u frekvencijskim
opsezima oko 900 MHz i 1800 MHz. Sa ciljem da omogući komunikacije velikih protoka sa
multimedijalnim servisima visokog kvaliteta i globalnom roming podrškom, uveden je UMTS
U oblasti nejonizujućih zračenja postoji veći broj organizacija koje se bave donošenjem
regulative, kao što su: ICNIRP [32], ARPANSA [33], FCC [34], IEEE [35-37]... Najveći broj
zemalja EU prihvatio je preporuke ICNIRP. Pri tome, Svetska zdravstvena organizacija (WHO)
[38] započela je proces harmonizacije nacionalnih standarda na globalnom nivou, koji za osnovu
ima ICNIRP preporuke. Što se tiče naše zemlje, u novembru 2008. godine usvojeni su srpski
standardi vezani za ovu problematiku, a od interesa za ovaj rad su SRPS EN 50384 i 50385 [39,
40]. Norme koje su propisane ovim standardima su u saglasnosti sa normama definisanim
ICNIRP standardom [32].
U nastavku izlaganja dat je kraći pregled ICNIRP normi. Generalno, razlikuju se dve grupe
normi:
norme za tehničko osoblje,
norme za opštu ljudsku populaciju.
Norme za opštu ljudsku populaciju su znatno strože od normi za tehničko osoblje. Razlog ovome
je činjenica da tehničko osoblje poznaje i mora da poštuje procedure kojima se vrši njihova
dodatna zaštita.
Merenje nivoa električnog polja za potrebe ove analize vršeno je po pravilu u tzv. „dalekom
polju”, pa su shodno tome, u nastavku teksta, istaknute granične vrednosti u pogledu intenziteta
električnog polja. Naime, u slučaju dalekog polja intenzitet električnog polja, intenzitet
magnetnog polja i gustina snage povezani su jednostavnim izrazom, dok se u bliskoj zoni uređaja
na osnovu informacije o nivou električnog polja može steći samo uvid u nivo magnetnog polja.
Dodatno, zbog ograničenog prostora, biće navedene samo norme za opštu ljudsku populaciju
(Tabela 1. i Slika 1.).
