Семинарски рад
Увод
Карактеристични услови за развој живота на планети Земљи могу бити
угрожени како природним или геофизичким утицајем тако и антропогеним,
или друштвеним утицајем. Постоји много доказа да је економска активност
човечанства главни антропогени фактор садашњих пормећаја животне
средине на Земљи. Од средине XIX века, антропогени утицаји на животну
средну постали су све значајнији и сматра се да данас доминирају.
Људску историју и цивилизацију прате 2 интензивна фактора која су
допринела данашњем стању животне средине:
Убрзана индустријализација, са преокретом у 18. веку када је била
испраћена са неколико готово симултаних технолошких иновација
Драстичан пораст популације
Протеклих година у свету се све више спомиње заштита животне
средине и очување природних ресурса. Да би ово било могуће потребно је
предузети поједине мере и укључити се у активности које доприносе
заштити и унапређењу наше животне средине. Медјутим пре тога је
потребно јасно дефинисати схватити ста је то животна средина и шта она
обухвата. Следеће дефиниције нам могу помоћи да опишемо шта је то
животна средина:
Животна средина је
природни оквир живота
у коме сва жива бића
живе и делују, многоструко повезана узајамним утицајима. –
Станковић, 1977
Појам
животна средина
укључује социјалне, природно или вештачки
створене физичке, хемијске или биолошке факторе, односно све оно
што директно или посредно дејствује на људски живот и делатност. –
Никитин, 1980
Животна средина је простор са живим организмима, са свим
унутарњим и спољним факторима и условима који дају и одржавају
живот. У животној средини влада сплет међузависности и
комбинованих односа неживе и живе материје.
1
Семинарски рад
Животна средина је данас угрожена дејством људских активности које
загађују и наносе штету природном систему и као резултат тога створила се
потреба за заштиту животне средине, најпре од негативних антропогених
утицаја.
Под заштитом животне средине подразумева се предвиђање свих
негативних одраза било којом људском акцијом, интервенцијом, односно
променом у средини у циљу спречавања узрока деградације, загађивања
или уништавања животне средине и прекомерног трошења ресурса и
простора.”-Ђукановић, 1996
У заштити животне средине користи се и израз “унапређење”, који
подразумева санацију, ревитализацију или обнову деградираних и
загађених простора.
Тек када тачно дефишемо шта је то животна средина и шта
подразумева заштита животне средине можемо да анализирамо поједине
мере и активности које доприносе заштити нашег природног окружења.
Систем за заштиту животне средине чине мере, услови и инструменти
за:
одрживо управљање, очување природне равнотеже, целовитости,
разноврсности и квалитета природних вредности и услова за
опстанак свих живих бића и за
спречавање, контролу, смањивање и санацију свих облика загађења
2
Семинарски рад
враћа и саму човеку, убрајамо у категорију недовољно свесних, односно
несвесних радњи.
Деловање биотичких фактора
Биљни и животињски свет у потрази за елементима неопходним за
живот у условима изобиља може да бира и одваја чисто од загађеног,
односно мање загађено од више загађеног, али у условима оскудице,
односно у условима опште загађености (око урбаних средина и у урбаним
срединама) где је присуство штетних материја 6 - 10 пута веће од горње
дозвољене границе штетности, уношење штетних материја у организам је
неминовност, било водом (стајаћа, текућа, роса или воде у земљишту и у
бујици), ваздухом (кроз кожу, дисајне органе и др.), путем хране и др.
Одбрамбено - заштитни механизам живог организма реагује и дио
избацује путем секрета, изолације и на други начин а део унутар њега
постаје његов органски састав односно узрочник болести.
1
Отров унутар живих организама у ланцу кружења материје и сам
кружи и у овом случају. Најчешћи начин и путеви којима разне загађујуће,
а често и отровне материје доспевају у човеков организам, јесу разноврсни
ланци и мреже ланаца исхране, којима ове материје преко организама
биљака и животиња доспевају до човека.
Последице разноврсних загађивања, било да је реч о фзичком,
хемијским или биолошким аспектима загађивања животне средине, могу
код човека изазвати разне поремећаје и обољења. Овакви поремећаји и
промене у организму човека могу имати краткотрајна или акутна и
дуготрајна или хронична дејства.
2
Од посебног значаја су дуготрајна или хронична дејства, пошто се у
већини случајева одржавају на промену наследне основе и тако се преносе
на потомство (тератофеним и мутагени ефекти). Ова категорија промена
није довољно позната с обзиром на последице које се могу одразити и у
каснијим генерацијама. Биолошки ефекти загађујућих материја могу се
1
Група аутора: Енциклопедија животне средине и одрживиог развоја, ИП Ецолибри, Београд, 2003;, стр.,
115.
2
Драшковић, Б., Економија природног капитала. Институт Економских Наука, Београд, 1998., стр., 119.
4
Семинарски рад
пратити на различитим организационим нивоима: на нивоу популације,
екосистема или биосфере у целини.
Деловање абиотичких фактора
Угрожавање чинилаца животне средине из категорије свесног чина са
непријатељским побудама, односно намерама, спада у домен специјалног
рата, метео рата или класична рата кад се интервенцијама у метео условима
(суша, падавине, ветрови, земљотреси, пожари, разарања и др.) жели
дестабилизирати одређени политички систем, учинити зависним од
дуругих система или економија и сл.
Директно загађивање воде врши се избацивањем штетних отпадака у
њих, било творничких отпадних вода и материјала који обилују великим
концентрацијама киселина, базичних једињења и других за живот отровних
материја, или прикључивањем канализацијских одвода директно на водену
површину (море, ријеке, језера) Последице су помори риба у рекама,
цветање мора (Јадран 1980.) и др.
3
Индиректно загађивање воде врши се путем падавина обогаћених
штетним материјама апсорбованим у капљицама кише, снежним
пахуљицама и др. (киселе кише, радиоактивне кише, црвени снијег и др.)
Друга могућност индиректног загађивања воде јесте на простору сливиста.
Вода пролазећи кроз површински слој земље и њену порозну унутрашњост
као и текући по самој површини носи са собом и штетне материје ту
оталожене или одбачене.
Предупређење загађивања воде подразумева смањење или потпуно
онемогућавање загађивања и водених токова и водених површина али и
ваздуха и литосфере, односно земљишног слоја.
Искуство изградње димњака, као пута за одвод нежељених и штетних
гасова у домаћинству, човек је искористио и за ослобађање од нежељених
гасова у индустрији, с тим што су његове димензије далеко веће али и
штетан утицај гасова на средину видљивији. Штетни гасови се у висину
подижу захваљујући физичком закону подизања топлог ваздуха у више
3
Група аутора: Енциклопедија животне средине и одрживиог развоја, ИП Ецолибри, Београд, 2003;, стр.,
128.
5
Семинарски рад
подстицања бескрупулозне потрошње природних ресурса. Последице су
познате. Човечанство улази у трећи миленијум са глобалним еколошким
проблемима:
оштећење биосфере и њених екосистема,
демографска експлозија - до 2040. године очекује
се 10 милијарди становника,
глобалне промене климе,
исцрпљеност природних ресурса,
отпад у несавладивим количинама,
оштећење здравља људи итд.
4
С једне стране, индустријализација омогућава побољшање животног
стандарда великог броја људи на Земљи али с друге стране негативно утиче
на квалитет животне средине и здравље човека. Човек је коначно схватио
да је питање даље стратегије опстанка другачији однос према животној
средини. У суштини, еколошка криза је само нераздвојни део великих
цивилизацијских збивања. Пре свега, дубоке кризе једног начина
производње, модела потрошње и привредног раста, уз истовремено
губљење основних људских вредности.
Такав живот извео је човека из равнотеже са природом, чији је он само
део, и она се може повратити само темељним социокултурним
алтернативама у начину производње и потрошње. У времену глобалне
еколошке кризе образовање и васпитање за заштиту животне средине се,
поред благовременог и веродостојног информисања, законске регулативе и
еколошки оправданих улагања,поставља као најважнији задатак, будући да
најнепосредније утиче на стварање еколошке свести и еколошког
понашања.
Основни елементи теоријски и емпиријски стечене еколошке свести су
еколошко знање, вредновање еколошке ситуације и еколошко понашање.
При том, еколошку свест не чине самосазнања о односу природе и
друштва, о нарушавању еколошке равнотеже и потреби заштите животне
средине, већ и савест, односно спремност појединаца и друштвених група
да се у тој заштити ангажују и да се одговорно и еколошки оправдано
односе према средини у којој живе.
4
Драшковић, Б., Економија природног капитала. Институт Економских Наука, Београд, 1998., стр., 128.
7
