УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФАКУЛТЕТ ЗА СПОРТ И ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ
Тема:
УТИЦАЈ ФУДБАЛА НА МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ
Ванредни професор:
Студент:
Проф. др Љубиша Лилић
Јелена Сретеновић 6754
Лепосавић, 2016.
С А Д Р Ж А Ј
1.
Увод
.................................................................................................1
2.
Утицај фудбала на моторичке
способности
....................................................................................2
2.1
Развој координације...........................................................................4
2.2
Развој брзине.......................................................................................5
2.3
Развој експлозивности.....................................................................10
2.4
Развој окретности.............................................................................11
2.5
Развој агилности...............................................................................14
2.6
Развој флексибилности....................................................................15
3. Закључак
......................................................................................18
Литература
...................................................................................19
2. РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ КОД ФУДБАЛЕРА
Под моторичким способностима подразумевају се оне способности које
учествују у решавању моторичких задатака и које условљавају успешно кретање,
без обзира да ли су урођене или стечене током тренажног процеса. Поседује их
сваки човек али на различитом нивоу. Ниво испољавања моторичких способности
зависи од низа фактора као што су: наслеђе, пол, узраст, тренираност…У оквиру
моторичког статуса човека, могуће је разликовати два простора:
манифестни (видљиви) простор моторике и
латентни (скривени) простор моторике.
Манифестни моторички простор се често назива и
моторика,
а латентни
моторички простор се назива:
биомоторичке способности
(Опавски 1982.),
латентне моторичке димензије
(Момировић, 1972., Курелић, 1975.),
физичка
својства човека
(Зациорски 1975),
антропомоторичке димензије
(Кукољ и сар.,
1993). Данас, најприхватљивији термин за латентни простор моторике је
моторичке способности.
Неопходно је извршити низ мерења манифестног
простора моторике како би се добиле информације о моторичким способностима.
Мерење се врши специјалном техником мерења при чему се метријски испитани
тестови користе као инструмент за добијање података. Када се подвргну факторској
анализи подаци добијени тестовима, издваја се одређен број фактора. Издвојени
фактори се могу дефинисати као моторичке способности.
Моторички простор се може поделити на базични и специфични. Први
подразумева основне физичке способности човека: снага, брзина, издржљивост,
координација, флексибилност... Неке моторичке способности су више наследне, те
се на њих не може извршити већи утицај тренингом, док постоје и оне генетски
мање одређене, па су оне подложније знатно већим променама. Треба напоменути
да се ни једна моторичка способност неће развити, или достићи завидни ниво,
уколико јединка која носи генетски потенцијал није подвргнута квалитетном
тренингу, који мора бити и у довољној мери учестао.
-2-
Од нивоа развијености ових способности зависиће брзина и квалитет
формирања и развоја специфичних способности. За разлику од оваквих, базичних,
специфичне моторичке способности су искључиво стечене, нису урођене. Оне се
специфично развијају код сваке посебне спортске гране, с тим што оне нису
потпуно нове, већ се из простора базичних моторичких способности специфичним
тренингом изграђују или комбинују у специфичне, за сваки посебан спорт. Све
моторичке способности треба развијати код деце подједнако, док се код
формираних спортиста акценат ставља на оне које су доминантне за поједини
спорт и на оне моторичке способности које су у дефициту код спортиста-
појединаца. Од степена урођености поједине способности и од вежбања у
оптималном животном добу, на неке способности је могуће утицати у већој или
мањој мери. У периоду детињства и пубертета тренингом се већи број моторичких
способности може унапредити. Периоди у којима се неке моторичке способности
брже развијају него друге, називају се сензитивни периоди. Уколико се у том
периоду не примени физичко вежбање усмерено на развој одговарајуће моторичке
способности, или се примени погрешно, касније се та способност неће развити до
максимума, без обзира на њен потенцијал и правилну примену тренажних
оптерећења у даљем току тренажног процеса. Вежбање у том периоду требају да
буду у складу са развојем ткива, органа и органских система, пре свега срчано-
судовног и централног нервног система, као и когнитивних способности младог
спортисте. За већину моторичких способности, тај период се завршава у 12. години.
Ако се моторичка својства и биолошки потенцијал поклопе у исто време, онда
играч у зрелом добу може остварити свој максимум. Треба нагласити и да се тај
максимум може одржати кроз дужи временски период. Синдром ''сагоревања''
талената указује на појаву природног прераног достизања врха, због чега, као
развијенији, спортисти бивају гурнути међу старије, врхунске играче. Са таквим
играчима се запоставља рад на развоју заосталих способности па они једноставно
''сагоре'' и никада не успевају да покажу максималне способности у зрелом добу.
-3-
