УНИВЕРЗИТЕТ У БИЈЕЉИНИ
ФАКУЛТЕТ ЗДРАСТВЕНИХ СТУДИЈА
СЕСТРИНСТВО
БИЈЕЉИНА
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: ЕКОЛОГИЈА И ЈАВНО ЗДРАВЉЕ
УТИЦАЈ ИНДУСТРИЈСКОГ ЗАГАЂЕЊА НА
ОКОЛИНУ
Предметни наставник: Студент:
Бр. Индекса:
Бијељина, новембар, 2016.
1. ЖИВОТНА СРЕДИНЕ
Животна средина
јесте скуп природних и створених вредности чији комплексни
међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот; то су сви
услови, околности и утицаји који окружују и утичу на развој једног организма или
групе организама, утицаји долазе како од живе тако и од неживе природе. Животну
средину чини свет природе (биљке, животиње, земљиште, ваздух и вода), који је
постојао милијрдама година пре човека, и свет објеката, предмета и институција које је
човек сам изградио користећи технику, технологију и науку да би створио окружење
које одговара његовим потребама и стремљењима.
1
Квалитет животне средине јесте стање животне средине које се исказује
физичким, хемијским, биолошким, естетским и другим индикаторима. У погледу
технолошког напретка, развоја индустрије и све већег утицаја човека на глобалном
нивоу на природну и екосистеме граница између ова два термина постаје све нејасниј.
Разноврсност култивисаних биљних врста и домаћих животиња служи као основа за
биодиверзитет у пољопривреди.
Међутим, 90% намирница животињског порекла које се користе у исхрани
светске популације чини само 14 врста (сисара и птица), док 50% енергетске вредности
пореклом из биљних врста у исхрани људи чине само 4 врсте: пшеница, кукуруз,
пиринач и кромпир. Проширењем палете намирница које се користе у исхрани и
повећање њене разноврсности учинило би се много на квалитету исхране и
задовољавајућем уносу хранљивих и заштитних материја као и фитонутријената који се
последњих година показују као значајни чиниоци у спречавању многих болести.
2
Бригом о биодиверзитету бринемо о милионима живота, о исхрани и медицини,
традиционалној и савременој фармакологији.
Животна средина
или
човекова околина
представља све оно што нас окружује, односно све оно са чиме је директно или
индиректно повезана човекова животна и производна активност.
Природна средина
представља близак појам при чему овде не морају бити
присутне активности човека нити човек мора имати директних утицаја.
Ипак, у погледу технолошког напретка, развоја индустрије и све већег утицаја
човека на глобалном нивоу на природу и екосистеме граница између ова два термина
постаје све нејаснија. Током својих активности, које могу бити урбанизација или
експлоатација, човек мења природно окружење и то често тако што нарушава природну
околину. Изградњом хидроцентрала и акумулација, сечом шума, пошумљавањем,
експлоатацијом минералних сировина, стварањем депонија, емисијом гасова,
нуклеарним пробама и др. човек утиче на промену читавих подручја. Као резултат
човекових активности долази до промена или нарушавања екосистема и климатских
промена на локалном и глобалном нивоу.
За сваки појединачан организам околина, животна средина, је и
нежива
природа
, одређена условима (температура, влажност, pH земљишта) и расположивим
ресурсима (енергија, вода, минерални елементи), као и
жива природа
, коју чине друга
жива бића са којима је у непосредном или посредном контакту. У животној средини
организми налазе све оно што им је неопходно за одвијање нормалног живота,
метаболичких процеса, развој, размножавање и опстанак. Она није увек и на сваком
месту дарежљива према живим бићима, па су она често, приморана да за свој опстанак
воде врло тешку борбу.
3
1
„
Здраствени индикатор животне средине у Републици Србији
“, Институт за јавно здравље Србије „Др
Милан Јовановић Батут“, Београд, 2013
2
WHO, „
Monitoring ambient air quality for health impact assessment
“, WHO Regional Publications, European
Series, No. 85, Copenhagen, 2003
2
Посебно су сурови услови у арктичким (ниска температура, висока влажност,
стално замрзнута подлога) или пустињским (висока температура, екстремна суша,
неразвијено земљиште) пределима и другим негостољубивим срединам, где се ресурси
налазе у минимуму и онемогућавају нормалан живот организма.
Животна средина се одликује великом варијабилношћу и хетерогеношћу у
времену и простору, што је резултат деловања стално променљивог комплекса
еколошких услова. На поједине организме, на одређеном месту, скуп еколошких услова
делује различито, чак другачије на сваком ступњу њиховог развитка.
Животна средина открива и нуди одређене еколошке проблеме, које, различити
организми, у складу са својим генетичким могућностима, решавају на сопствен начин,
прилагођавајући се, током еволуције, актуелним утицајима у њој.
Поред тога, она пружа могућност да се на истом месту населе врсте које исти
еколошки проблем решавају на различит начин, с обзиром да имају различите
прилагођености.
Заштита животне средине
подразумева скуп различитих поступака и
мера који спречавају угрожавање животне средине с циљем очувања биолошке
равнотеже.
Еколошка одбрана
је мултидисциплинарна и треба да представља трајну обавезу
свих чланова друштва. Њена мултидисциплинарност проистиче из чињенице што
здравље, животна средина и социјални услови представљају комплекс области и
проблема који су у сталној интеракцији. Стога сваки поремећај стања животне средине
доводи до еколошких поремећаја и поремећаја социјалних односа, који су међусобно
повезани и условљени.
Брига о животној средини
је са гледишта нашег друштва
приоритет од свеукупног значаја за друштво.
Здрава животна средина
је основ за
очување људске егзистенције, здравог развоја друштва и битан фактор за ниво живота
становништва.
1.1. Еколошки проблеми
На сваку промену природне и друштвене средине, у зависности једне од друге,
јавља се одређена реакција у животу и раду одређеног људског друштва. До настанка
човека и друштва, може се рећи да је владала еколошка хармонија.
Нарушавање еколошке хармоније, је почело пре око 40 хиљада година, када је
човеков предак почео да мисли и ствара оруђа за рад, производећи средства за живот.
Данас услед убрзаног техничко-технолошког прогреса и неконтролисаног
коришћења резултата неучно-технолошке револуције у присвајању природе,
нарушавање еколошке равнотеже добија карактер велике еколошке катастрофе.
4
Због
тога, даљи развој цивилизације захтева много већу рационалност у присвајању природе
и стално јачање еколошке свести како би се она заштитила од даљег пропадања. Захтев
за заштиту природе, значи захтев за планским развојем друштва, као светског друштва,
а против сваке стихијности и неконтролисаног оштећења природне средине.
Нарушавање еколошке равнотеже у природи тековина је савремене
цивилизације. Еколошка криза, као последица нарушавања еколошке равнотеже
настала је научно-технолошким револуцијама и научно-техничким прогресом.
Захваљујући резултатима убрзаног техничко-технолошког прогреса и научно-
технолошке револуције, „човекова власт над природом“ и борби са њом, непрекидно
расте. Али, та стална борба са природом у циљу њеног прилагођавања човековим
потребама, произвела је и производи низ штетних последица по самог човека, по услове
његовог живота и рада, па и на његов опстанак.
3
Стрaтегија јавног здравља Републике Србије, Сл.гласник РС бр.22/09
4
„
Development of Environmental and Health Indicators for EU Countries
“, ECOHIS, World Health
Organization, Bonn, Germany, 2004.
3
