Inflacija je pojava veoma starog porekla, potiče od latinske reči inflatio, što bi u prevodu značilo
nadimanje (ili zapaljenje pluća), tako da je to godinama bio medicinski izraz.
Dakle, inflacija se pojavila prvo kao medicinski pojam, a tek kasnije su koristili reč u ekonomiji
da bi se objasnili mnogi negativni uticaji na kretanje rasta cena.

Nastanak pojma inflacije u ekonomiji se veže uz građanski rat u SAD-u. Tada je američka vlada
bila prinudjena da štampa i pušta u opticaj dodatne količine papirnog novca da bi finansirala rat.

Većina savremenih pisaca građanske ekonomske teorije smatra, da je inflacija takvo stanje u
kome efektivna novčana tražnja preovladava nad ponudom roba i usluga, bez obzira da li se
takvo stanje održava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena.

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim ne znači
da inflacija nužno prati pad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i
ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo. Poput bolesti koja
zaraza ljudskog organizma, tako i inflacija zaraza privredu i to je razlog da „

inflacija se danas

posmatra kao bolest ekonomskog sistema, jer njene direktne i indirektne negativne posledice
dovode do deformisanja privrede strukture i sistema raspodele, odnosno z hiperinflaciji do sloma
finansijskog i privrednog sistema.”

Inflacija se može razlikovati prema sledećim karakteristikama:
-Prema jačini ili intenzitetu, a prema intenzitetu mogu biti lake, sredje i hiperinflacije.
-Po dužini svog trajanja inflacionog procesa: sekundarne (dugo traju), jednokratne (viši rast
cena), hronične (oštrije) i dugoročnije.
-Po poreklu svog primarnog nastanka, da li je roba domaća ili uvezena.
-Po svom odrazu, odnosno uticaju na cene, mogu biti aktivne i neaktivne.
-Prema načinu nastanka mogu biti namerne i hotimične.

Osim predhodnih postoje još i prigušena, otvorena, hiper i monetarna inflacija.

-Prigušena ili kontrolisana inflacija nastaje kao posledica primene stabilizacionih mera
ekonomske politike. Osnovne mere koje se primenjuju kao stabilizacione su ograničavanje rasta
cena, propisana veća štednja, racionalisana potrošnja i investicije. Cilj ovih mera jeste da se
ublaži ili zaustavi opšti rast cena.

-Otvorena inflacija je kada se i pored primene mera antiinflacione politike u privredi javlja
permanentan, stalan, rast cena. Ova kategorija inflacije gotovo da ne postoji u praksi, već samo u
teoriji, zato što danas postoje veoma razvijene mere antiinflacione politike. Najčešće se otvorena
pretvara u galopirajuću ili hiperinflaciju.

Doc. dr Vesna Miletić i dr Zoran Bingulca

Savremene finansije

-O hiperinflaciji pričamo onda kada inflacioni proces poprimi veliku brzinu, pri čemu kupovna
snaga novca naglo opada zbog dnevnog porasta cena. Hiperinflacija je bila u periodu od 1992. do
1994. godine u Jugoslaviji I bila je pojava koja je po dužini, intenzitetu i razornim posledicama
faktički nezabeležena u privrednoj istoriji. Negativni efekti hiperinflacije dodatno su podstaknuti
dužinom njenog trajanja, po čemu hiperinflacija u našoj zemlji zauzima treće mesto, odmah
posle Rusije i Nikarague.

-Monetarna inflacija, naziva se još i inflacija kupovne snage ili inflacija tražnje. Suština ove
inflacije je u tome da postoji višak agregatne tražnje u odnosu na robne fondove, iz čega sledi
rast cena koji treba da ih uravnoteži.

Danas gotovo da ne postoji ni jedna država koja ne preduzima ni jedan niz mera u cilju
suzbijanja inflacije.

2.1 Uzroci i posledice inflacije

“U monetarnoj teoriji I politici je odbačena teza o monetarnoj ekspanziji kao osnovnom uzroku

inflacije, i ističe se uloga i uticaj novčane mase na inflatorne poremećaje. Zato se posebno
analiziraju brojni uzroci koji izazivaju inflatorne procese. Neravnoteženost između tražnje i
ponude dobara može uzrokovati povećanje cena.” Dugo vremena se smatralo da je monetarna
ekspanzija, odnosno povećanje količine novca u opticaju osnovni uzrok inflacije pa se iz tog
razloga najveća pažnja i poklanja kreditnoj politici i stanju bilansa plaćanja. Danas se sve više
ističe uticaj novčane tražnje na inflaciju i analiziraju uzroci koji utiču na njeno plaćanje. Tako se
i počeo širiti krug uticaja koji utiču na inflatorna kretanja pa se shodno tome i razvila teorija koja
uzroke inflacije vidi u prekomernoj tražnji.
Uzroci nastanka mogu biti:
-pad proizvodje i smanjenje robnih fondova
-autonomni rast cena
-neravnomerna raspodela nacionalnog dohotka
-platni bilans (pasivni i aktivni)
-socioloski faktori

Inflacija može nastati zbog povećanja tražnje na tržištu ali i kada na strani tražnje nije došlo do
promena. U vezi sa tim mogu nastati tri mogućnosti: apsolutni pad proizvodnje, relativno
smanjenje proizvodnje i pad ponude robnih fondova.
Intenzitet pritiska države zavisi od autonomnog porasta cena i broja proizvoda i usluga, čije je
cene država povećala, ili koje monopoli drže pod kontrolom. Povećanja cena na one proizvode i
usluge kod kojih nije bilo povećanja cena od strane države ili monopola slučajevi su ledeće:
povećanje cena uvoznih roba usled uvoznih carina, povećanje poreza na promet ili PDV-a,
povećanje stanarina, povećanje usluga javnih službi, povećanje cena od strane monopola ili

Doc. dr Vesna Miletić i dr Zoran Bingulca

Savremene finansije

Država na taj način izmiruje svoje obaveze odštampanim novcem, ali se postavlja pitanje na čiji
teret se vrše ova plaćanja.
Infacija predstavlja svojevrsni porez nametnut stanovništvu, tzv. “inflacioni porez”, zbog čega se
smanjuje količina dobara koja može da se nabavi za istu svotu novca. Zemlje koje se suočavaju
sa visokom stopom inflacije pokušavaju da suzbiju inflaciju primenom odgovarajućih mera.
Međutim, stopu inflacije nije tako lako oboriti, a da se ne izazove recesije i porast
nezaposlenosti, socijalne posledice inflacije pogađaju najsiromašnije slojeve. Tako da se nosioci
makroekonomske politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarenje
jednog cilja bitno ometa ostvarenje nekog drugog, takodje poželjnog cilja.

2.2 Mere za suzbijanje inflacije

Utvrđeno je da visoke stope inflacije negativno utiču na rast u srednjem i u dugom roku. Nijedna
zemlja ne može da održi stabilnost ili da normalno funkcioniše sa visokim stopama inflacije.
Niži rast može da rezultira zbog smanjenja ukupne produktivnosti, negativnog uticaja
neizvesnosti na investicije ili zbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti efekti
dominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadržavaju u dovoljno dugom periodu.
Ekonomisti se uglavnom slažu da zemlja ulazi u krizu visoke inflacije kada godišnja stopa
inflacije pređe granicu od 40%. Ta inflacija predstavlja prelomnu tačku na kojoj raste rizik daljeg
ubrzanja inflacije i gubitka makroekonomske kontrole. Iskustvo tržišnih privreda pokazuje da je
rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili blagorastuće, a svako ubrzanje inflacije
postavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke.
Koje će se mere primeniti za suzbijanje inflacije zavisi od njenog primarnog uzroka. Inflacija u
svakoj privredi ima svoje specifičnosti, koje zahtevaju da se u zavisnosti od konkretnih uslova
donese adekvatan antiinflacioni program. Kada je u pitanju inflacija tražnje, koja nastaje na
nivou pune zaposlenosti, primenjene mere moraju da obezbede eliminisanje viška tražnje nad
ponudom. To se može postići merama monetarne i/ili fiskalne politike. Monetarno-kreditnom
politikom, deluje se preko smanjivanja količine novca ili kredita, što izaziva rast kamatne stope.
Pad investicija ima multiplikatorski efekat na pad dohotka i potrošnje, što rezultira smanjenjem
inflacionog jaza.
U okviru fiskalne politike može da se deluje preko poreza i javnih rashoda. Povećanjem poreza
ili uvođenjem novih poreza utiče se na smanjenje lične potrošnje, a smanjivanjem javnih rashoda
dolazi do smanjenja budžetske potrošnje.
S obzirom na to da se rast zarada koji prevazilazi rast produktivnosti rada smatra osnovnim
uzrokom inflacije troškova, mere za suzbijanje ove vrste inflacije usmerene su uglavnom na
ograničavanje rasta shodno rastu produktivnosti rada. Kako inflacija nikada nije rezultat
delovanja samo jednog faktora, mogu se primenjivati i druge mere koje deluju na ostale troškove
inflacije. Npr. mere fiskalne politike koje takođe utiču na smanjenje troškova.
Praksa je pokazala da su mere monetarne i fisklane politike efikasnije u suzbijanju inflacije
tražnje. U slučaju inflacije troškova, mere monetarne i fiskalne politike utiču na cene, ali i na
proizvodnju i zaposlenost. Smanjenje cena u uslovima kada su proizvođači suočeni sa zahtevima
za povećanje zarada, uzrokuje pad profita. Dolazi do smanjenja investicione potrošnje i ukupne
potrošnje, pored uticaja na smanjenje cena, može da utiče i na smanjenje stopa rasta i pad
zaposlenosti.