1.UVOD
Muzika ima ogroman značaj za razvoj svakog deteta. Ona utiče na razvoj njegovih
muzičkih i fizičkih spsosobnosti, izgrađivanje estetskog odnosa prema muzici i umetnosti
uopšte. U ovom radu razmatramo značaj muzike na prvom mestu za razvoj umnih
sposobnosti deteta, te na obrazovanje i obrazovno postignuće. Dobro organizovan
obrazovno vaspitni rad na svim stupnjevima obrazovanja, od vrtića, preko osnovnih i
srednjih škola, može značajno doprineti formiranju takvog sklopa ličnosti koji će uspešno
odgovoriti potrebama savremenog društva. Adekvatni planovi i programi, kao i
pedagoško-psihološkidobro obrazovani muzički pedagozi ključne su karike u ovom
lancu.
Značaj korišćenja muzike u radu sa decom od najranijeg uzrasta se ne iscrpljuje u
pravovremenom podsticaju razvoja muzičkih sposobnosti. Muzika ima znatno važniju
ulogu. Uz pomoć nje se otvaraju prostori za spontanu, toplu komunikaciju u
međusobnom opštenju dece i dece sa odraslima.
1
2.Razrada
Narodi drevnih civilizacija posmatrali su muziku kao moćno sredstvo koje je moglo da
promeni karakter pojedinca. Ostaci glinenih pločica, nađenih u Maloj Aziji i Sumeriji
govore o mestu i važnosti koju je muzika imala u tim društvenim zajednicama.
Konfučije je verovao da muzika ima veliki uticaj na ono što ljudi u životu rade, te da u
sebi sadrži dobro i zlo. On kaže: "Ako želite da znate kakva je država jednog naroda i
da li su njeni zakoni dobri ili loši, ispitajte muziku koja se u toj državi sluša".
U vreme Aristotela i Platona muzika je, uz geometriju, astronomiju i matematiku,
posmatrana kao jedan od četiri stuba učenja. U periodu renesanse od svakog obrazovanog
čoveka očekivalo se da svira neki instrument i da zna da čita note. Današnji naučnici
razaznaju potencijal koji muzika ima na razvoj ljudskih bića. Skoro svako doba u istoriji
čovečanstva priznavalo je muziku kao bitan faktor u procesu učenja i formiranja
pojedinca, te je bila i sastavni deo obrazovanja.
Poznato je da bavljenje muzikom unapređuje muzički razvoj, tj. različite vidove
muzičkog razvoja: opažajni pojmovni, afektivni, psihomotorni, vokalni, razvoj
sposobnosti i muzičkog izvođenja. No, ono što je manje poznato jeste da razvijanje
muzičkih sposobnosti (slušanje muzike, muzičko opažanje, estetsko procenjivanje,
muzičke preferencije, muzički ukus, sposobnost izvođenja muzike) posredno i značajno
utiče na opšti razvoj. Muzičkim razvojem utiče se na razvoj kognitivnih sposobnosti:
inteligencija, kognitivna kompleksnost, kreativna sposobnost, jezičke sposobnosti,
sposobnost čitanja, socijalna interakcija idr. Brojni naučnici bavili su se uticajem muzike
narazvoj deteta, a rezultati do kojih su došli, svakako, su impozantni.
Neposrednost delovanja, jedna od osnovnih odlika muzike, od najvećeg je značaja baš u
predškolsko doba – doba najburnijeg razvoja ličnosti. Radost, tuga ili neko drugo
raspoloženje iskazano muzikom doživljavamo i onda kada nismo u stanju da objasnimo
na koji način je muzika podstakla određeno raepoloženje u nama. Dete, iskreno i
otvoreno za nova saznanja, spontano prihvata ono što mu muzikom nudimo, a to je od
posebnog anačaja u periodu kad ono menja sredinu i veći deo dana provodi u vrtiću,
posebno u periodu adaptacije i readaptacije. Osmišljenim izborom i primenom muzike
vedrog karaktera može se ublažiti tuga i nesigurnost deteta, koje pati ne samo zbog
odvajanja iz porodičnog ambijenta, zdravstvenog ili nekog drugog razloga (ljubomora,
teškoće u komunikaciji sa ljudima, nepravilan odnos roditelja prema detetu, neadekvatno
odevanje i slično).
Moć muzike da probudi u čoveku određeno raspoloženje ima značaja i za rad sa decom
koja su već prihvatila vrtić kao drugi životni prostor. Muzika doprinosi stvaranju prijatne
vaspitne sredine za igru i rad.
2
u kojoj će i sestra ili vaspitač biti jedan od igrača u pokretu; možda sa lutkom koja se
takođe uklapa u ritam muzike. Vaepitač u ovakvoj organizaciji igre prema potrebi,
slobodnije, menja način igre; traži prostor za igru kraj deteta okoje se teže oslobađa za
iskazivanje pokretom. Možda je samo blizina vaspitača i blag osmeh dovoljna podrška da
se učini prvi pokušaj. Možda će figura u paru (vaspitač-dete) biti radost i doživljaj koji će
osloboditi dete za kasniju samostalnu stvaralačku igru.
Učešće vaspitača u igri sigurno je podsticajno, ali uključuje i rizik da će se deca radije
opredeljivati za imitiranje igre vaspitača no za sopstveno kreiranje pokreta. Naka bude i
tako, vaspitač će ukazati na raznovrsne mogućnosti igre.
Dete će, kasnije, koristeći stečena iskustva, varirati igru, tražeći sopstveni izraz.
Igra sa pravilima, zahtevima igre ujednačenih kretanja i pokreta takođe je od koristi. Ona
integriše decu u grupu; stavlja dete pred problem koji treba rešiti zajedno sa ostalom
decom; pruža mogućnost za razvijanje osećanja zadovoljstva, koje prati uspeh u
ostvarenju postavljenog zadatka.
Da bi se postigao ovakav kvalitet, a izbegle, u vrtićima česte, pojave „drila“ radi
perfekcije izvođenja, vaspitač mora veoma pažljivo i oprezno odabrati pokrete, figure i
formacije za određenu igru sa pravilima.
Iskustvo je dobar učitelj, a ono nas je, ne jednom, uverilo da je mudro pratiti dečju
slobodnu igru, odmeriti spretnost u oblikovanju deci bliskih pokreta i na osnovu tih,
dečjim odabirom sačinjenih izraza pokretom – graditi novu igru. Na taj način se izbegava
jednovremeno učenje nepoznatog u pokretu – figuri, kao i u koreografiji: igre.
Spretnost u izražavanju govorom omogućava detetu komunikaciju i aktivno učešće u
sopstvenom radu.
Razvoj govora predškolskog deteta je oblast koja je pažljivo proučena, a metodologija
rada i postupci se i dalje detaljno analiziraju radi bogaćenja i osavremenjavanja vaspitno-
obrazovne prakse. Od prvih signala i reči dete govori o svojim potrebama i onome što ga
okružuje. Sposobnost zapažanja, doživljavanja i potrebe za aktivnim učešćem u životu
prati i veća aktivnost u govoru i iskazivanju doživljenog.
Doživljaji muzike su dragoceni podsticaji na govor, osobito radi toga što podstiču dečju
maštovitost, sposobnost zamišljanja i slobode u opisivanju sopstvene zamisli govorom,
Dete muziku, kao i govor, upoznaje putem prvih utisaka koje mu odrastao pruža
uspavankom, malom pesmom, njihanjem u ritmu muzike, muzikom iz automata, sa
gramofonske ploče, audio diska, radio aparata itd.
Ono sa podjednakom znatiželjom prati pesmu, dakle muziku sa jasnim tekstualnim
sadržajem, kao i uspavanku pevanu slogovima
ni-na, na-na...
ili vokalizacijom na
la, la…
Odmah po rođenju dete sabira utiske o muzigci pevanoj ljudskim glasom i onoj koja se
izvodi instrumentima. Kao prvu osobenost zapaža boju ljudskog glasa. Kako bi inače
prepoznavalo majku i najbliže, koji mu se najčešće obraćaju. U okviru te osobine ono
vrlo brzo razvija sposobnost razlikovanja nežnosti i prekora, zabrane. To je put za
razumevanje govora, ali i karaktera muzike, koji će dete u većini slučajeva, kasnije, kada
bude i govorno spretnije, opredeljivati dete za vrstu emocije i asocijacije – čije će
opisivanje biti sadržaj njegove govorne aktivnosti, na primer.
Smisao muzici dete daje na osnovu stečenih saznanja i utisaka koje mu odrasli pružaju,
često nesvesni da to čine.
Zamislimo, primera radi, situaciju kada dete oduševljeno otkrićem igre bacanja predmeta,
hitne igračku koja u letu razbije neki predmet i uznemiri dete iznenadnim, neprijatnim
4
