Универзитет у Крагујевцу
Учитељски факултет у Ужицу
Утицај Пијажеове теорије на наставу
Семинарски рад
Ментор:
Ужице, 2015. година.
1.
ЖАН ПИЈАЖЕ
1
Пијаже је рођен 1896. године у Несателу, он је био швајцарски развојни филозоф али
и психолог . Такодђе је био и познавалац зоологије, психологије и филозофије, коју је
студирао у Цириху. Са својих једанаест година је написао веома кратку белешку о албино
врапцу, и слободно се може рећи да наведена белешка предстваља почетак његове
веома успешне каријере током које је сачинио 100 чланака и 60 књига. Докторат је стекао
1918. године и то из природних наука и свој рад започиње у психолошким лабараторијама
у Цириху и на Блојлеревој чувеној психијатријској клиници. У наведеном периоду он се
заинтересовао и за психоанализу па је из тог разлога и напустио Швајцарску и једну
годину је провео у Француској где је и урадио прва своја прва експериментална
испитивања дечијег мишљења. Након овог испитивања он се оженио, па је потом на својој
деци испитивао интелектуални развој од рођена па све до појаве говора. Такође у свом
животу био је и председник Друштва психологије у Швајцарској. Године 1952. постаје
професор на Сорбони, а у међувремену је одржавао серије предавања и добио
многобројне почасне дипломе. 1955. године оснива Међународни центар за генетску
епистемологију, чији је био и директор до краја свог живота. Пијаже је умро у Женеви
1980. године и то као један од најзначајнијих психолога у то време.
Извор:
http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/
thumb/f/f5/Jean_Piaget.jpg/250px-(27.04.2015)
2.1
Педагошке импликације Пијажеове теорије
1
Поглавље је прилагођено према:
https:
psihologovanje.wordpress.com/2012/12/15/ko-je-bio-zan-zak-pijaze/(27.04.2015)
У свом учењу Пијаже истиче потребу за развијањем кгнитивне организације
личности ученика. Међутим он замера традиционалној школи у томе што се огледи
изводе пред учеником (дететом), где он није био само експериментатор.
Такође он се залаже за школу где ће професор комбиновати усмеравање и
самостални рад ученика, тако што ће користити унутрашње поткрепљиваче кроз
саморегулацију, уколико је дете експериментатор тада су његови путеви за развојање
радозналости отворени, тако да један решени проблем отвара а самим тим привлачи и
нове проблеме и то је управо пут који води ка развоју експерименталног мишљења.
Одређени аутори који проучавају образовне импликације Пијажеове теорије из ње
изводе значајне принципе за унапређење васпитно образовних поступака. Наиме учење
мора бити активан процес пре свега зато што је знање једна унутрашња конструкција. А
све то нам ближе дефинише питање зашто је у образовној пракси најважније учити децу
да мисле и да развијају когнитивне структуре. А уколико код деце не постоје когнитивне
структуре, ни саме информације не могу бити уклопљене и осмишљене што обавезује
професора да приликоодабира градива као и начина предавања води рачуна о самм
нивоу развијености менталних шема ученика и могућностима асимилације. Наиме, за
њега сазнање увек укључује менталну операцију која даље омогућава трансформацију и
интегрисање неке нове информације у већ постојеће структуре. Тако је веома уочљиво да
он указује на то да усвајање новог знања суштински зависи од когнитивне организације
сваког ученика понаособ, чиме Пијаже пружа подршку свим оним ауторма који се залажу
за индивидуализацију. Жан Пијаже разликује следећа искуства:
логичко математичко искуство где је сазнање дедукцијом извучено из саме операције која
се извршава на објектима, и
физичко
искуство које настаје емпиријском апстракцијом, тј. извлачењем из сваког
објекта апстраховањем једних а занемаривање других својстава.
Из наведеног даље произилазе значајније импликације за образовање, и то: за стицање физичких
искустава у процесу наставе сасвим је довољно да се обезбеде неопходни материјали и даље
подстицати ученика да сами откривају својства предмета. А за стицање логчко математичког
искуства важно је истаћи како је неопходна рефлексивна апстракција која је нужно конструктивна,
што значи да претходну структуру обогаћују неким новим елементима, те додавање нових
операција и акција, и све то образује једну нову когнитивну структуру.
Мечинска је истакла како је Пиајже својим учењем о усмерености и интелектуалног
развоја као и начином класификације искуства разрешио конфликт теорије учења о реактивно-
активној улози самог ученика, пре свега зато што су та искуства логичко математички али и
физичко у процесу образовања уско повезани и самим тим се преплићу (Радмиловић, Нешић,
200).
