2
Uticaj porodice na prevenciju kriminaliteta
Haris Čolović
EDUCONS UNIVERZITET
FAKULTET ZA PRIMENJENU BEZBEDNOST
ZAVRŠNI RAD
Tema: Uticaj porodice na prevenciju kriminaliteta
Mentor:
Student:
Prof. Dr Aco Bobić
Haris Čolović FB 73/14
Sremska Kamenica, 2017. god.
4
Uticaj porodice na prevenciju kriminaliteta
Haris Čolović
UVOD
Uloga porodice ogleda se u gotovo svim segmentima života dece. Ona direktno utiče na
razvoj deteta, odnosno maloletnika, njegovo vaspitanje, način shvatanja životnih okolnosti i
ljudskih odnosa, i utiče na njegova postupanja u budućnosti. Specifičnosti psiho-fizičkog stanja u
kojem se, s obzirom na uzrast, maloletnici nalaze, doprinose da budu podložniji negativnim
uticajima, a posebno ukoliko dolaze unutar same porodice. Destruktivne posledice koje
socijalnopatološke pojave ostavljaju na lica koja ih ispoljavaju su evidentne, mnogobrojne i
teške, međutim, ne sme se zanemariti njihov uticaj na maloletnike koji u ovakvim porodicama
odrastaju.
Delinkventno ponašanje maloletnika u novije vreme dobilo je zabrinjavajuće razmere u
celom svetu kako po svom obimu tako i po oblicima ispoljavanja. To je protudruštveni oblik
ponašanja, opasna i složena socijalno-patološka pojava, vrlo delikatan ne samo kriminološki,
pravni, ekonomski i sociološki, nego, jednako tako, ozbiljan problem porodice, pedagoških,
medicinskih institucija. To je tema o kojoj se retko kada nešto javno napiše, a kada se napiše
izaziva veliko uznemirenje i zabrinutost javnost.
Savremeni ljudski razvoj stavio je pred porodice velike izazove i zahteve, međutim, sama
uloga porodice i njene osnovne funkcije su ostale u suštini iste, a svode se na pružanje osnovnih
egzistencijalnih uslova i emocionalne ispunjenosti. Upravo iz funkcija porodice koje su određene
biološkim, ekonomskim i psihosocijalnim nivoima proizilaze kriterijumi koji određuju da li se
radi o funkcionalnoj ili disfunkcionalnoj porodici.
Ukoliko porodica ispunjava zadovoljavajući stepen osnovnih zadataka u ovom smislu,
radi se o funkcionalnoj porodici, odnosno moglo bi se i reći da se porodična normalnost
izjednačava sa odsustvom psihosocijalne porodične patologije. Ipak, evidentno je da porodice
nastavljaju da postoje i formalno funkcionišu i uprkos psihosocijalnoj patologiji, pa se postavlja
pitanje njenog uticaja na dete, odnosno maloletnika koji živi, raste i razvija se pod okriljem
ovakve porodice.
Proizvod najtežeg oblika neprilagođenog ponašanja je delinkvencija, a javlja se u onim
situacijama kada se društvena nepodobnost ne kompezuje dobrim i skladnim odnosima u
porodici. U modernoj kriminološkoj literaturi možda nijedan drugi socijalni faktor nije toliko
istican u vezi s kriminalitetom kao porodica. Porodica igra prvorazrednu ulogu u pogledu odgoja,
formiranja i uvođenja u život mladog čoveka. Porodica predstavlja značajan faktor uticaja na
ponašanje mladih ljudi da se ponašaju po pravilima društva ili da se odaju delikventnom
ponašanju.
Polazeći od toga da je porodica nezamenjiv, odnosno nenadnoknadiv odgojni faktor,
logično je pretpostaviti kakve posledice može proizvesti nedostatak zdravog porodičnog odnosa i
pravilnog načina odgoja maloljetnika. A svakako je potrebno utvrditi i kakav uticaj na formiranje
ličnosti ima brojnost odnosno veličina porodice.
Normalna porodica predstavlja značajan faktor u prevenciji devijacija,a naročito
delikvencija kod svojih mladih članova. Kod takvih porodica je primetan harmoničan i zdrav
život, raspoređene aktivnosti svojih članova. S druge strane, negativni efekt daju porodice gde su
teški materijalni uslovi, porodične svađe, prisutnost alkoholizma, prostitucije, droge. One nisu u
stanju da vrše kontrolu ponašanja nad decom.To su najčešće porodice rastavljenih brakova, gde
je živ samo jedan roditelj, porodice koje su preokupirane poslovima tako da decu zapuste.
Problematične grupe obično pronalazimo u zaostalim četvrtima u kojima vlada beda i
siromaštvo.
5
Uticaj porodice na prevenciju kriminaliteta
Haris Čolović
1 SOCIJALNA PATOLOGIJA I FAKTORI SOCIJALNE
DEVIJANTNOSTI
Socijalna patologija kao naučna disciplina obuhvata izučavanje devijantnog ponašanja sa
sociološkog stanovišta sa jedne strane, a sa druge strane reakciju društva na takve oblike
ponašanja. U određenom smislu se socijalna patologija može definisati kao skup nepoželjnih i
negativnih pojava koje su u suprotnosti sa opšteprihvaćenim vrednostima i normama u
civilizovanom društvu.
1
Devijantnost, u ovom kontekstu, predstavlja odstupanje od određenih ustaljenih normi,
utvrđenog standarda vrednosti, zakonitosti i pravila, te se neminovno nameće pitanje koje se to
ponašanje ima smatrati devijantnim? Moglo bi se reći da se devijantnim treba smatrati ono
ponašanje koje za posledicu ima destruktivne i delinkventne pojave koje su ispraćene formalnim
ili neformalnim negativnim društvenim reakcijama.
Shvatanje socijalnih devijacija, odnosno njihovo svođenje na pojavne oblike socijalne
patologije predstavlja najrasprostranjeniji vid teorijskog pristupa tipologiji socijalnih devijacija,
pa ona, u tom smislu, obuhvata kriminalitet, alkoholizam, prostituciju, narkomaniju, kockanje i
drugo. Postoji širok spektar različitih motiva, uslova, uzroka i povoda koji mogu dovesti do
socijalne devijantnosti. Od njih zavisi oblik ispoljavanja devijantnog ponašanja, kao i intenzitet,
vrsta, način i brzina. U teoriji, najzastupljenija klasifikacija faktora devijantnosti jeste podela na
endogene i egzogene faktore.
Endogeni faktori su odraz samih unutrašnjih osobina, odnosno svojstava ličnosti, dok
egzogene faktore čine spoljašnji uticaji na devijantno, asocijalno ponašanje. Poslednjih godina
često se govori o ,,kriminalnom genu” kao naslednom faktoru i uzroku devijantnog ponašanja,
mada je ovako stanovište naišlo na dosta kritika.Jedan od najznačajnijih faktora jeste svakako
porodica, ali je u poslednje vreme sve uočljiviji dalekosežni uticaj mas medija, pre svega kroz
plasiranje sadržaja koji predstavljaju određene društveno neprihvatljive devijantnosti
prihvatljivim.Različite anomalije u porodici mogu imati za posledicu mnoga devijantna
ponašanja, a one se pre svega odražavaju na decu.
Disfunkcionalna porodica koju odlikuju alkoholizam, narkomanija, zlostavljanje, seksualno
zlostavljanje i nasilje unutar porodice, homoseksualnost i slično, može značajno doprineti i
uticati na maloletnika da se okrene delinkventnom ponašanju.
1
Bošković, M. (2012). Socijalna patologija, Novi Sad, Unija fakulteta Jugoistočne Evrope, str. 18
7
Uticaj porodice na prevenciju kriminaliteta
Haris Čolović
Bez obzira o kojem članu porodice se radi, svest maloletnika je podložna uticajima iz
okruženja, a posebno porodice. Posmatrajući člana porodice u vršenju različitih krivičnih dela,
maloletnik takav obrazac ponašanja olako prihvata kao normalan, prihvatljiv pa, čak i
obavezujući radi stvaranja većeg osećaja pripadnosti i povezanosti sa porodicom.
Kao posledica kriminalne aktivnosti, gotovo neizbežno, javlja se izricanje krivične sankcije
tom licu, a ukoliko se radi o kazni zatvora, maloletnik ostaje „uskraćen” za tog člana porodice. U
takvim situacijama maloletnik se odlučuje za delinkventno ponašanje, sa jedne strane, ugledajući
se na roditelje, odnosno drugog člana porodice, smatrajući da se od njega očekuje isto ili da se od
njega ne može očekivati više ili bolje, s obzirom na to čije je dete, a sa druge strane,
delinkventno ponašanje se može javiti kao proizvod revolta i povređenosti zbog ponašanja
jednog ili oba roditelja, i kao prosto privlačenje i traženje pažnje.
Ozbiljnija situacija postoji kada su krivična dela roditelja ili drugog člana porodice,
usmerena upravo ka maloletniku, dakle kada je maloletnik žrtva. U tom slučaju efekti ove
socijalnopatološke pojave prema maloletniku su daleko destruktivniji. U ovakvim okolnostima
uloga rođaka i institucija kroz socijalnu podršku je izuzetno važna kako bi se maloletnik uputio
na drugačiji obrazac ponašanja i kako bi mu se nadomestio osećaj sigurnosti i izvesnosti koji je
do tada nedostajao, u suprotnom, maloletnik generalizuje ovakve modele ponašanja i koristi ih za
razumevanje i ponašanje u drugim situacijama u budućnosti, kako prema okruženju, tako i prema
partneru, autoritetima i sopstvenoj deci.
8
Odvraćanje maloletnika od kriminalnog ponašanja
posebno je teško ako roditelji direktno usmeravaju, podstiču i uključuju maloletnika u sopstvene
kriminalne aktivnosti.
8
Dimitrijević, A., Milojević, S. (2012). Socioemocionalni model maloletničke delinkvencije i njegove praktične
implikacije, Engrami, 34, (4), str. 76
