UVOD
Covek se ne radja kao licnost, vec mu je rodjenjem samo dat materijal tj. samo
bioloska osnova na kojoj ce se formirati licnost
.
Jedinstvo, osobenost i doslednost u
ponasanju mozemo smatrati karakteristicnim nacinom ponasanja za neku osobu. To
karakteristicno ponasanje pojedinca u kojem se ove tri karakteristike posebno isticu je, u
stvari, njegova licnost. Licnost cini jediinstven sistem osobenog ponasanja kojim se
pojedinac razlikuje od drugih.
Kao i sve druge psiholoske pojave licnost se takodje menja, razvija, transformise.
Njen razvoj se odvija pod uticajem tri grupe cinilaca, u koje se mogu uvrstiti brojni uticaji
cijim uzajamnim delovanjem licnost nastaje. To su:
-bioloski
-socijalni i
-aktivnosti kao cinioci razvoja.
Pod bioloskim ciniocima razvoja licnosti najcesce se govori o bioloskim osnovama licnosti,
covek pri rodjenju nosi u svom bioloskom nasledju neke potencijale i dispozicije od kojih ce
se neke odmah u detinjstvu ispoljiti, neke ce se manifestovati u kasnijem zivotu, tokom
sazrevanja, a neke se nikada nece ispoljiti.
Biolosku osnovu licnosti,
globalno posmatrano, cine nervni sistem, endokrini sistem i
telesna konstitucija. Medju njima od posebnog je znacaja nervni sistem, kao nosilac vaznih
dispozicija za razvoj intelektualnih i drugih sposobnosti. Temperament pretezno zavisi od
funkcije endokrinog sistema, te je kao grupa crta licnosti bioloski nasledjen. Nasledjena je i
telesna konstitucija kao osobena crta licnosti, ali se njene karakteristike, misicavost, na
primer, mogu radom i posebnim naporom znatnije menjati.
Bioloski momenti pored toga sto imaju uticaje na razvoj licnosti predstavljaju osnovu za
njeno formiranje i razvijanje. U njima se ogleda mogucnost i krajnji dometi razvoja licnosti
ali ne i garanciju da ce te mogucnosti bili ostvarene. Za dostizanje konacnog izraza licnosti
presudni su sredinski uticaji, a posebno delovanje njene socijalne sredine.
Formiranje i razvoj licnosti vise zavise od
socijalnih cinilaca
. Na neke crte licnosti
socijalna sredina presudno utice kao sto je to sa osobinama karaktera koje su gotovo
iskljucivo plod delovanja socijalnog okruzenja. Kod drugih osobina od sredine zavisi
mogucnost njihovog razvoja jer bi mnoge sposobnosti ili posebni talenti ostali „uspavani”
ukoliko izostanu povoljni i podsticajni uticaji sredine. Na razvoj licnosti utice veliki broj
raznovrsnih socijalnih cinilaca među kojima najveci uticaj imaju porodica, skola, vrsnjaci ,
kultura…
Porodica
je veoma bitna za razvoj licnosti, a pogotovo odnos roditelja prema detetu. Bitno je
da dete ima osecaj sigurnosti, da oseca da roditelji o njemu brinu i da ga vole. Roditelji
predstavljaju uzor deci, te je to jos jedna znacajna osobina.
Skola
je glavni cinilac u sticanju znanja i vestina, glavni faktor obrazovanja i vazna ustanova
vaspitanja i formiranja stavova, vrednosti i drustvenih normi. U skoli se stvaraju uslovi za
integraciju u drustveni zivot i ona znacajno deluje na razvoj licnosti pojedinca.
Vrsnjaci
, takodje imaju veliku ulogu u razvijanju i formiranju licnosti pojedinca. Grupa
vrsnjaka znatno utice na to koje ce vrednosti mladici i devojke teziti da ostvare, sta ce im biti
ideali. Posebno ce uticati na razvoj interesovanja, na nacin odevanja, odmaranja i zabavljanja,
kao i na nacin govora i izrazavanja.
POJAM PORODICE
Porodica je takva drustvena zajednica za kojom svaki pojedinac oseca potrebu, jer su
ciljevi koji se u njoj ostvaruju temelji celokupnog covekovog zivota i zbog toga je ona
najsvestranija i najjedinstvenija skupina od vitalnog znacaja za svakog clana drustvene
zajednice. Upravo ta potreba da uspostavi nit zajednistva, coveka danasnjice nanovo upucuje
na porodicu. Porodicni zivot je sasvim sigurno najintimnija sfera trazenja i ostvarivanja
coveka i covecnosti. Mozemo reci da je porodica u izvesnom smislu posrednik izmedju deteta
i sire drustvene zajednice. Ona je najpogodnija skola za emocionalne i socijalne odnose.
Savremeni zivot ne trpi individualne, pa ni porodicne izolacije. Porodica se ne moze izdvojiti
iz opste zakonitosti drustvenog zivota, ona je sastavni deo drustva i materijalno je zavisna o
njemu i upravo zbog toga porodicni zivot sluzi oblikovanju zajednickog iskustvenog i
dozivljajnog bogatstva clanova porodice. O porodici se danas mnogo raspravlja kod nas i u
svetu. Sve polemike i rasprave upucuju na to da je porodica u krizi i da je ova kriza - u
izvesnom smislu - odraz novih drustveno-ekonomskih odnosa. Porodica ima posrednicku
ulogu u prenosenju emocionalno-motivacionih i kognitivnih spoznaja socijalne sredine na
mlade generacije...
Porodica predstavlja najraniji izvor socijalnih kontakata za dete i ona je prvo socijalno
okruzenje u kome se dete nalazi. U tom malom kolektivu dete stice prva iskustva o ljudima, o
njihovim medjusobnim odnosima, o zivotu i njegovim problemima. Dete u stice i osnovne
utiske o samom sebi, o svojoj licnoj vrednsti, o svom polozaju u ljudskoj zajednici. Prva
iskustva ujedno su najvaznija. Ona ostavljaju u detetu najdublji trag, jer deluju na njega dok
je za sve vrlo otvoreno. Zato prva zivotna iskustva stvaraju osnovu, polaznu tacku
celokupnog psihickog razvoja coveka. Na njima pojedinac gradi svoje stavove prema zivotu,
2
