УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЕДУКАЦИЈУ И
РЕХАБИЛИТАЦИЈУ
Васпитни стилови
Утицај породичних специфичности на
васпитање деце
-
Семинарски рад
-
У тесној вези са питањем ауторитета родитеља је и питање атмосфере у
породици. У нездравој породичној атмосфери деца су раздражљива,
напрасита, дрска, слабо уче, губе самопоуздање и веру у људе. Због и ради тога
емоционална атмосфера у породици треба да је ведра, пријатна и људска, без
напетих ситуација. Њу карактерише узајамна љубав међу родитељима,
њихова међусобна пажња, преданост, стална тежња да једно другоме и деци
учине живот у породици садржајнијим и лепшим. Јер се, како је добро истакао
А.Шерко, љубав и хуманизација људских односа нигде не могу боље научити
него у породици.
Породица има велики утицај на психички и психо-сексуални развој деце,
на формирање његове личности, социјални развој и ментално здравље, па је
њена улога незаменљива. То је и природно, јер је породица прва социјална
средина у којој се дете развија.
Породица има веома значајне васпитне задатке које може успешно да
остварује уколико за то постоје следећи услови: ментална и морална зрелост
родитеља и њихова припремљеност, као и одређена способност да се баве
васпитним процесом; емоционална повезаност детета са родитељима и
другим члановима породице, из чега произилази осећање детета да је жељени
члан породице, да јој припада те да у њој може наћи ослонац; усклађени
односи између чланова породице, међусобна присност и могућност да у
узајамној сарадњи решавају породичне проблеме; примењивање таквих
метода у васпитању, које полазе од унутрашњих диспозиција детета,
остављају довољно простора за слободно опредељивање и развијање
самосталности индивидуе. Једном речју, идеална породична атмосфера за
здрав развој детета није она у којој нема никаквих проблема и сукоба (јер
таква породица не постоји), већ она у којој су односи међу члановима
засновани на узајамној привржености, поверењу и сарадњи, што омогућује да
се проблеми решавају и сукоби превазилазе (Вилотијевић, 2006).
1. Дефинисање основних појмова
1.1 Породица
Породица се дефинише као основна друштвена ћелија и као једна од
најсложенијих, најстаријих и најтрајнијих друштвених група. Она захвата
врло различите стране људског живота, па због тога постоји читаво
богатство значења и објашњења, од филозофских, социолошких,
психолошких, васпитних, социјалних, па до економских и правних
(Вилотијевић, 2006).
1981, стр. 144). Отуда породични дом остаје најважнија васпитна средина, а
родитељи сарађују с бројним друштвеним институцијама које се брину о
здрављу, васпитању и образовању њихове деце. Према В. Гуду, само
породица може „да држи заједно укупно друштво пошто има следеће
особине: „пружа заштиту беспомоћном детету на тај начин што родитеље
чини одговорним за његов развој; задовољава потребу за емоционалном
равнотежом и тиме обезбеђује психосоцијално здравље детета; омогућује
детету да се повеже с другим члановима друштва и са својом културом
преко идентификације са родитељима као одраслим члановима друштва и
усвајањем прихваћених друштвених симбола; породична заједница дели
заједничку судбину и остварује интимне односе те, стога остварује процес
социјализације много непосредније“ ( Голубовић, 1981,стр. 143).
Породица је таква друштвена заједница за којом сваки појединац осећа
потребу, јер су циљеви који се у њој остварују темељи целокупног човековог
живота и због тога је она најсвестранија и најјединственија скупина од
виталног значаја за сваког члана друштвене заједнице. Управо та потреба
да успостави нит заједништва, човека данашњице наново упућује на
породицу. Породични живот је сасвим сигурно најинтимнија сфера
тражења и остваривања човека и човечности.
1.2 Породични услови
Низ истраживања обављених у многим западним земљама указују да
искуства, која деца стичу у кући и својој најближој околини, значајно утичу
на њих да усвоје одређене начине мишљења, говора и понашања, вршећи
на тај начин утицај и на њихов каснији развој и учење у школи. Чак и када
