последњих   деценија   су   под   великим   утицајем   продубљивања  регионалних   економских
веза   и   појачаној   економској   сарадњи   између   држава.   Они   су,   не   ретко,   лимитирани
политичким   односима   на   одређеној   географској   локацији   или   представљају   резултат
неких   њихових   културних,   националних,   географских   и   сличних   особина.   У   сваком
случају,   регионална   сарадња   и   интеграција   постају   део   општих   развојних   трендова
савременог света и представљају начин за реализовање економских и других циљева и
интереса држава и региона. На њима све више инсистирају међународне организације и
институције,   јер   у   њима   проналазе   пут   и   начин   за   реализовање   глобалних   али   и
регионалних циљева. Током друге половине двадесетог века бележи се пораст значаја
регионалне   економске   сарадње   и   међународних   интеграција.   Практично   не   постоји
географско   подручја   света   у   коме   није   дошло   до   успостављања   и   развоја   одређених
облика економске сарадње између држава. Сарадња се одвијала у различитим економским
и сличним областима, често прерастајући у одређене облике економске, па и политичке
интеграције.   Данас   регионалну   сарадњу   и   интеграцију   посматрамо   као   компоненту
универзалног процеса глобализације. Оне су постале карактеристике савремене светске
економије.

Када се говори о економској сарадњи и интеграцији, оне се могу остваривати у

разним областима. Најчешће се прво приступало уклањању баријера које су отежавале
трговину робама и услугама, кретање капитала, миграције људи, тј. радне снаге и остало.
Потпуно   или   делимично   смањење   царинских   стопа,   квота   и   административних
ограничења   у   међусобној   трговинској   размени   били   су   предмет   махом   билатералних
договора и споразума држава и њихових влада. Томе су се, често, додавали споразуми
коју су регулисали питања транспорта роба и путника, споразуми о осигурању робе и
путника, споразуми о плаћању итд. Када је у питању производња, основа за ту сарадњу
и интеграцију тицала се, пре свега, заједничког коришћења развојних и других ресурса,
индустријске   и   сличне   кооперације   у   производњи,   заједничког   наступа   са   сопственим
производима на трећим тржиштима, развоја регионалне инфраструктуре и сл.

Регионална сарадња и интеграција доприносе повећаној либерализацији

међународне   трговине   и   интернационалних   економских   односа   уопште.   Због   тога   на
регионализацији   инсистирају   и   интернационалне   институције,   нарочито   Светска
трговинска  организација.   Њени   постулати   и   начела   најчешће   се   имплементирају   у
релације  између  земаља   у   тој   сарадњи   и   интеграцији.   То   је   још   један   податак   који
имплицира   на   чињеницу   да   је   реч   о   делу   процеса   глобализације   који   има   огрман
економски   значај.   Неучествовање   неких   делова   или   региона   у   свету   у   овом   процесу
доноси  штету  њима  самима  која   резултира   успоравањем   њиховог   економског   развоја,
доводи до економске нестабилности и ниског стандарда становништва.

1.1 ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ

Имплементација националне привреде у интернационалне економске односе

представља неопходност. Било који други избор у домену спољно-економске политике
за   последицу   би   донео   негативне   ефекте   по   националну   привреду   који   се   огледају   у
виду   заостајања   за   глобалним   друштвено-економским   развојем.   Повећање   интензитета
међународних   економских   односа   у   свету,   уз   перманентно   повећање   броја   актера   у
последњих   педест   година,   за   последицу   је   имало   и   формирање   глобалног   света   који
егзистира у данашњем облику. Боље познавање интернационалних економских релација
носиоцима економске политике омогућава боље препознавање најповољније могућности
за   инклузију   националне   привреде   у   интернационалну   поделу   рада,   а   са   циљем
максимизирања свих облика користи.  "У савременом свету, у све већем броју земаља,
иностране  услуге  и  производи  постају веома значајни за животни стандард потрошача.
Највидљивије лице развоја процеса глобализације је раст светске трговине, која у садашње
време вишеструко превазилази раст светске производње".¹

Класичне форме интернационалне трговине подразумевају метод инклузије привреде

поједине државе у међународну поделу рада путем спољнотрговинских извозно-увозних и
робно-услужних делатности, као и кроз финансијске трансакције. „Обим светске трговине
у 1973. години је био за готово шест пута већи него 1950. године, што значи да је просечна
годишња стопа њеног раста износила око 8%“.

Упоређивањем са појединим претходним

временским раздобљима очигледно је да је обим раста заиста огроман. „У временском
размаку од 1881. до 1913. године, обим индустријске производње света растао је по стопи
од 4,2%, а обим светске трговине по стопи од 2,6% просечно годишње. У раздобљу 1913-
1948, раст обима светске производње износио је реално 2% годишње, док се обим
међународне трговине увећавао по просечној годишњој стопи од само 0,5%“.

На

Графикону 1 приказан је обим светског извоза роба у периоду од 1965-2009. године
изражен у процентима.

Графикон 1. Обим светског извоза робе, 1965-2009. г. (у процентима)

Извор:

World Trade Report 2010 - Trade in natural resources, WTO, New York, Geneva, 2010., p. 20.