1
UVOD
Svetska ekonomska istorija, od početka dvadesetog veka, više puta se suočavala sa
finansijskim krizama manjih ili većih razmera: velika recesija 1929. godine do 1933. godine,
latino - američka kriza iz 1982., azijska finansijska kriza iz 1997. godine 1998. godine. Brza
globalizacija svetske privrede povećala je učestalost i disperziju takvih incidenata, generišući
efekat prenošenja krize, u vidu talasa, koji je u punoj meri razotkrio osetljivost svetskog
finansijskog sistema. Postalo je jasno da je i poslednja finansijska kriza dobila globalne
razmere i da se sa finansijskog, sve više, prenosi na realnu sferu većine zemalja. Započelaje u
prvom kvartalu 2007. godine u SAD, na tržištu nekretnina, a zatim se prenela u Evropu, u
trećem kvartalu iste godine, na bankarski sektor. Svoj vrhunac je dostigla na kraju trećeg
kvartala 2008. godine, na berzi kapitala, a 2009. godine zabeležen je značajan pad privredne
aktivnosti i pojava recesije u mnogim zemljama sveta.
Aktuelna kriza, koja ima slično dejstvo kao i ona od pre 80 godina, počela je 2007.
godine. Pet godine u nizu, svetska ekonomija je na globalnom nivou beležila izraziti rast,
zaključno sa letom 2007. godine. Svetski GDP je rastao tempom od 5% godišnje, što je
najbrži zabeleženi rast kroz niz godina sve od po četka sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Tri četvrtine tog rasta na svetskom nivou duguje se brzo rastućim ekonomijama. Pritom je
inflacija bila neznatna u većini razvijenih zemalja.
Prethodnih godina svetska ekonomija je bila pogođena krizom sa finansijskog tržišta,
tržišta nekretnina i poreme ćajima na tržištu robe široke potrošnje. Finansijska kriza krajem
leta 2007. prve naznake imala je na američkom hipotekarnom tržištu, a nakon godinu-dve
dana ozbiljnije je potresla i ostale segmente finansijskog tržišta, da bi posledi čno izazvala
veći broj bankrotstava, merdžera, i primorala vlasti SAD i ze malja zapadne Evrope, a i šire,
na intervencije koje će trajnije uticati na promenu finansijskog sistema u svetu.
I pored tih mera, koje su bile usmerene, pre svega, na podršku ključnim institucijama,
stabilizaciju tržišta, sve u cilju povratka poveren ja u finansijski sistem, tržište je ostalo
nestabilno.
Među eksterne faktore propadanja kompanije mogu se navesti: jačanje konkurencije i
nemogućnost da je kompanija prati, što stvara nekonkurentn ost sopstvenih proizvoda; nagle
tehnološke promene koje kompanija ne može da isprat i; socijalno-politički potresi u
nacionalnim i međunarodnim okvirima; opadanje životnog standarda sre dnjeg sloja
stanovništva; naglo povećanje cena ulaznih resursa, pre svega sirovina; promene uslova
2
kreditiranja; pad vrednosti nacionalne valute; visoka inflacija, sve češ će selenje pogona sa
zapada na istok (naročito u Kinu), tzv. autsorsing, i drugo. Do kriza preduzeća je posebno
došlo do izra čaja u zemljama centralne i istočne Evrope, usled tranzicije koja je obavljana
skoro bez ikakve ozbiljnije državne kontrole u većini država.
Ekonomska kriza jeste sastavni deo makroekonomskog ambijenta Srbije na početku
druge decenije dvadesetprvog veka. U cilju pronalaženja adekvatnog odgovora na aktuelnu
ekonomsku krizu sagledani su transmisioni mehanizmi na osnovu kojih se ona prenosila na
realni sektor privređivanja i kakve su bile njene posledice na privredu Srbije.
U postkriznom periodu, tokom 2011. godine dužnička kriza u Srbiji se produbila i
proširila na sve segmente društvenog i socijalnog života. Pad ekonomske aktivnosti i
povećanje dugova su u najvećem delu pogrešne i loše vođene ekonomske politike vlade
Srbije i delimičnog uticaja sa strane, koji se ne može ignorisati. Posledice tih uzroka se
ogledaju u osetnom povećanju nezaposlenosti, velikog povećanja javnog duga i budžetskog
deficita kao i visokog stepena nelikvidnosti. Pojačanje ekonomske i dužničke krize u Evropi i
predstojeći politički izbori u Srbiji, prete da Srbija propusti još jednu godinu za ozbiljne
reforme, te su mali izgledi da se zaustavi dalji negativan pad u 2012. godine. Potencijalno,
preti nam grčki scenario. Zbog toga, nova vlada, nakon izbora mora da preduzme, hitne i
efikasne mere i sprovede bolne ekonomske reforme angažujući sav ljudski i drugi kapital,
ponudi novu viziju u pravcu prevazilaženja postojećeg stanja i vrati optimizam i poverenje
građana.
4
kadrova. S druge strane kriza nedosatka potrošača može se desiti zbog visokih cena
proizvoda ili usluge koju kompanija nudi pa je to više pitanje socijalnog karaktera. Po ovome
navedenom pravimo podelu na pet vrsta kriza. To su, zapravo, pet vrsta grešaka koje mogu
delovati pojedinačno ili u kombinaciji. To su:
ekonomska kriza,
socijalna kriza,
kriza rukovođenja.
kriza prouzrokovana pravnim sistemom i
elementarne nepogode.
1.1.Pojam finansijske krize
Pod pojmom finansijska kriza podrazumeva se proces opšteg kontinuiranog pada
tržišne cene finansijskih instrumenata, na određenom tržištu. Do pada cene dolazi zbog
povećanja ponude u odnosu na tražnju, odnosno kada je opšta ponuda vrednosnih papira, u
dužem vremenskom periodu, veća od njihove tražnje. Disharmonija između ponude i tražnje
javlja se iz pretežno dva razloga, a to je da investitori nemaju sredstva ili ne žele da ta
sredstva ulaže u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje dovodi do pada privrednih
aktivnosti odnosno smanjena proizvodnje roba i ulsuga i njihove ponude na tržištu. Ako, pri
nepromenjenoj tražnji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja usled
čega novac gubi svoju dotadašnju vrednost. Takođe, kada novac gubi vrednost, dolazi i do
pada kursa domaće valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više domaćeg novca za
kupovinu strane valute.
Ne možemo svaku tržišnu oscilaciju nazvati krizom. Da bi neka negativna promena
na finansijkom tržištu nazvana krizom mora ispuniti određene uslove, odnosno mora imati
posebne osobine. Za početak neophodno je da bude opšta, odnosno da zahvata veći deo
finansijskog tržišta i njegove učesnike. Negativana dešavanja na delovima finansijskog tržišta
nisu toliko zabrinjavanjuća i predstavljaju njegov sastavni deo. Zatim, bitno je da je izazvana
ekonomskim a ne neekonomskim uzrocima. Neekonomski uzroci nisu trajnijeg karaktera i
obično brzo dođu i prođu. Trajnost je takođe bitan uslov, jer kratkotrajni poremećaji se ne
mogu nazivati krizom. Jedan od uslova je i da pad cena vrednosnih papira mora da bude
drastičan, mali padovi se svakodnevno dešavaju, i mora da je povezan sa opštom privrednom
krizom u jednoj ekonomiji.
5
Iskustva govore da su krize neminovna i prirodna pojava svakog sistema i njegove
egzistencije, od biološkog do socijalnog, kulturnog i ekonomskog. Na to ukazuju praktična i
teorijska saznanja u okviru gotovo svake kulture. Naime, nema te zajednice koja na ovaj ili
onaj način ne dospeva u stanje zastoja, nazadovanja, pa i destrukcije. Ma kako da se
objašnjavaju počeci i primarni uzroci krize (kao produkta resursnih ograničenja, prirodnih
katastrofa, epidemija i drugih velikih razvojnih iskušenja) jedan deo kriznih tendencija
produkt je samog sistema. Iz toga proističe i ključna ekonomska odrednica uobičajene krize
kao produkta imperfektnosti ekonomskog sistema, odnosno potreba njegove adaptacije kao
odgovora na promene u okruženju. A sistem, kako ga definiše savremena teorijska ekonomija
(S. Pejovich na primer) sadrži mnoge elemente koji nisu produkt tekuće politike
(usaglašavanja interesa, sprovođenja zajedničke volje i upravljanja razvojem) već obuhvata
mnoga formalna pravila, poslovne uzanse, brojne statute i pravilnike, internu regulativu
mnoštva privrednih organizacija. Ali isto tako sistem čine i tradicija, kolektivna sećanja,
kultura, vrednosna opredeljenja, moralne norme, kao i mnoštvo političkih i pravno
neformalizovanih pravila koji predstavljaju tzv. neformalne institucije (Madžar, 2009).
Odavno je postalo jasno da je u savremenim uslovima privređivanja, tržište postalo
nesavršen koordinacioni mehanizam. Toj činjenici doprinosi ne samo ogromna dinamika
ekonomske aktivnosti u svetskim razmerama, već i različito delovanje države u ekonomskoj i
drugim društvenim sferama. Princip leseferizma je odavno demantovala surova ekonomska
stvarnost, pa je planiranje budućeg razvoja postala obaveza svake ozbiljne nacionalne
ekonomije. Pravovremena i adekvatna državna aktivnost se u savremenom procesu razvoja
gotovo nigde ne postavlja kao pitanje.
Cilj studije koja je pred vama, nije da analizira nesavršenost tržišnog mahanizma, niti
da se bavi analizama kriznih dešavanja i neadekvatne reakcije države s tim u vezi. Cilj studije
je da analizira konkreten faktore koji su doveli do najnovije ekonomske krize, čiji su se prvi
simptomi pojavili maja 2007. godine, zatim da objasni njeno širenje i njene posledice po
svetsku ekonomiju, a pogotovo zemlje u okruženju koje su ovde glavna tema. U fokusu ovog
istraživanja će biti tri zemlje Jugoistočne Evrope, koje su nekada bile deo jedinstvene države
Jugoslavije, od kojih je jedna već punopravni član EU, a dve imaju status kandidata. Radi se,
dakle, o Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, najrazvijenijim republikama bivše SFRJ, čije su
ekonomske veze nakon raspada iste, čak i pored ozbiljnih političkih nesuglasica u
prethodnom periodu, ostale na zavidnom nivou, sa tendencijom daljeg razvoja.
Intenzitet ekonomske krize začete 2007. godine, koja je zahvatila čitavu planetu, bio
je takav da je ona neizbežno, iako ju je iznedrio finansijski sektor, morala uticati i na realni
7
1.2.Sistemski aspekt ekonomske krize
Privredni sistem kao ambijent u kome se jedna privreda razvija može pozitivno, ali i
negativno uticati na privredni razvoj konkretne ekonomije. On reguliše kompletan proces
društvene reprodukcije (proizvodnje, razmene, rspodele i potrošnje). On sadrži nekolio
važnih podsistema, od kojih ćemo ovom prilikom istaći sistem koordinacije i poznato ja da je
tržište najznačajniji koordinacioni mehanizam. Tu postoje i brojni mehanizmi države koji mu
„pomažu“ u koordinaciji, a najznačajniji je ekonomska politika, koja ako je adekvatna, može
valjano trasirati adekvatan i optimalan put razvoja jedne privrede.
Ekonomska politika, međutim, često može i negativno uticati na razvoj, pa čak može
izazvati ili produbiti krizu. Ukoliko ne prati ekonomska događanja na pravi način, dobija
neadekvatne informacije (ili ih uopšte ne dobija), kasni u akcijama ili odlukama, ona može
prilično „odmagati“ tržištu i činiti ga još nesavršenijim.
Možemo zaključiti da krizu ne generišu samo ciklična kretanja u privredi, već u
dobroj meri i država u drugoj instanci. Mikroekonomski subjekti (preduzeća i banke) ne
mogu biti okrivljeni za negativna kretanja u privrednoj sferi, jer su oni instanca koja najpre
trpi uticaj, a tek onda ga širi.
Može se desiti da privredni sistem kao interni ambijent u kome privreda funkcioniše,
ima određene greške, tzv. sistemske greške, koje će se vrlo brzo reflektovati (i to po pravilu
negativno) na strukturu konkretne privrede. Tako će sistemske greške u narednoj iteraciji
izazvati i strukturne disbalanse.
Ukoliko koordinacioni sistemski mehanizam bude neadekvatno postavljen, to može
izazvati deformaciju cena, alokaciju i mobilizaciju resursa, što će gotovo sigurno negativno
uticati na buduću strukturnu transformaciju privrede i usporiti budući privredni rast.
Pošto privredni sistem i tržište ne dopuštaju ekstreme, mora postojati adekvatna
regulacija od strane države, koja mora biti dovoljna i pravovremena. Tome u prilog govori i
trend deregulacije finansijskih tržišta koji je i doveo do krize neslućenih razmera, pa bi kao
logičan zaključak usledila konstatacija da mora postojati regulacija ovako osetljivog sektora.
Kriza koja je otpočela 2007. godine jedna je od najdubljih i najrasprostranjenijih u
novoj istoriji. Zbog toga je nazvana i Velikom recesijom. Posle Velike depresije 30-ih, Velike
inflacije 70-ih, Velike umerenosti 90-ih, recesija u periodu od decembra 2007 do juna 2009.
godine je svoje ime dobila jer je bila široko rasprostranjena, duboka, produžena i praćena
agresivnim politikama vlada i centralnih banaka širom sveta.
