Utilitarističko razmišljanje
Utilitarističko razmišljanje se zalaže za donošenje dobrih stvari što je više moguće.
Utilitarni moralni standard izražava ovu osnovnu ideju. Kao što ćemo videti, postoji više od
jednog načina da formuliše ovaj standard. U svakom slučaju, utilitarističke vrednosti igraju
važnu ulogu u profesionalnoj etici inženjera.
Počnimo sa opštom tvrdnjom utilitarnog standarda: pojedinačni postupci ili pravila
koja rezultuju najvećom količinom javnog dobra su prava. Kodeksi nalažu inženjerima da
održavaju bezbednost, zdravlje i dobrobit javnosti, a ovaj princip deluje kao utilitaran.
Termin dobrobit bi mogao da se tumači na sinonim sa javnim dobrom.
Međutim, postoji problem u preciznijem definisanju javnog dobra. Češća definicija je
„sreća“, ali ono što je sreća za jednog pojedinca ne mora biti sreća i za drugog. Džon Stjuart
Mil, jedan od najvažnijih zagovornika utilitarističkog razmišljanja u XIX veku, tvrdio je da
ljudska bića imaju kapacitet koji životinje nemaju i da je ispunjenje ovih jedinstvanih
ljudskih kapaciteta osnova ljudske sreće. On je rekao da moramo dati „zadovoljstvu intelekta,
osećanja, mašte, i moralnih osećanja mnogo veću vrednost zadovoljstvu od puke senzacije.“
Drugi se možda neće složiti sa Milom, međutim pronalaženje zadovoljstva za sva čula ili
zadovoljstva koje pružaju zarađivanje novca, slava ili moć omogućavaju veći osećaj
zadovoljstva.
Utilitaristi su na ovaj problem odgovorili tako što su predložili utilitarizam naklonosti:
trebali bi da promovišemo one opšte uslove koji omogućavaju svakom pojedincu da sledi
sreću onako kako on ili ona to shvata.
Utilitarni teoretičari se uglavnom slažu da je neophodno da budu ispunjena najmanje
dva uslova kako bi većina ljudi bila srećna: sloboda i blagostanje. Sloboda je sposobnost da
se napravi neiznuđen izbor sledeći svoje sklonosti. To se prvenstveno odnosi na nemešanje
kada neko drugi donosi osnovne odluke u životu. Blagostanje je skup uslova neophodnih za
efikasno korišćenje slobode. To uključuje faktore kao što su: zdravlje, određeni stepen
materijalnog blagostanja, hrana, krov nad glavom i obrazovanje. Ako je osoba siromašna,
bolesna i neobrazovana, na primer, onda će nemešanje ostalih u donošenje odluka biti od
male koristi za postizanje sreće.
Neki utilitaristi zagovaraju upotrebu analizu troškova i dobiti u ocenjivanju
specifičnog pravca delovanja. Oni tvrde da je pravac delovanja koji proizvodi najveću korist
u odnosu na cenu onaj koji treba da bude izabran. „Korist“ se obično definiše na neki
relativno specifičan način, kao što su obezbeđivanje radnih mesta ili nešto drugo od čega
društvo ima koristi, ali utilitaristi insistiraju da se te koristi opravdaju u smislu opšteg
shvatanja koristi kao što su obezbeđivanje slobode i blagostanja.
Nekoliko poteškoća se suprotstavlja utilitarnoj perspektivi, ali ćemo ovde razmotriti
samo tri. Prvo, ponekad je teško izaći sa direktivom za akciju sa utilitarne tačke gledišta.
Videli smo da iz utilitarne perspektive kako bi saznali šta treba da radimo moramo znati koji
pravac delovanja će proizvesti najviše koristi za one koji su pogođeni njenim delovanjem,
kako kratkoročno tako i dugoročno. Nažalost, do ovog saznanja ponekad nije moguće doći.
Na primer, još uvek ne znamo da li će izdavanje dozvola za reklamiranje i konkurentne cene
za profesionalne servise dovesti do nekih problema na koje je skretana pažnja od strane onih
koji su se tome protivili. Dakle, ne možemo reći da li su to primeri dobre prakse iz utilitarne
perspektive. Ponekad, sve što možemo da uradimo je da izaberemo jedan pravac delovanja i
da vidimo šta će se dogoditi. Ovo može biti rizično u nekim okolnostima.
Utilitaristi odgovaraju da ukoliko ne znamo posledice akcije, onda ne možemo da
budemo sigurni u njen moralni status. Problem nije sa utilitarnim standardom već sa
ograničenjima ljudskog znanja. Takođe, mora se voditi računa da se ne precenjuju problemi.
Čak i ako nije jasno koja opcija može imati najbolji ishod, često je jasno, barem na ispitivanju
da mnoge opcije neće. Dakle, ozbiljna posvećenost pokušajima da se odredi koja opcija
obećava najbolje rezultate može pomoći da se odrede koje opcije treba izbegavati ukoliko je
to moguće. Uprkos tome, poteškoće u određivanju verovatnih posledica neke akcije znače da
u nekim situacijama utilitaristička perspektiva ne može da pruži jasne, praktične, smernice.
Drugi probem sa utilitarnim standardom je usko povezan sa prvim. Utilitaristi žele da
učine dobrog što je više moguće. Mi ćemo posmatrati populaciju nad kojom je moguće
učiniti najviše dobrog. Problem za utilitariste je kako odrediti obim te populacije. Može se
činiti da postoji dilema oko ovog pitanja. Pod ovom populacijom treba obuhvatiti sva ljudska
bića, ili bar sva ljudska bića koja mogu biti pogođena akcijom. Možda bi čak trebalo uključiti
sva bića koja su u stanju da doživljavaju zadovoljstvo ili bol. Međutim tada postaje gotovo
nemoguće da se izračuna koje radnje zapravo proizvode najviše dobra za tako veliku
populaciju. Ukoliko bi se ograničili samo na populaciju naše zemlje, na našu kompaniju ili na
našu zajednicu, suočili bi se sa kritikama kako samo ostale samovoljno isključili.
Treći problem sa utilitarnim standardom je to što ponekad opravdava vršenje
nepravde nad pojednicima. Pretpostavimo da postrojenje ispušta zagađivače u lokalnu reku,
gde ih unose ribe. Ako ljudi jedu ribu, iskusiće ozbiljne zdravstvene probleme. Eliminisanje
zagađivača će biti tako skupo da će postrojenje postati neprofitabilno i moraće da se zatvori.
Omogućavanje daljeg ispuštanja zagađivača će sačuvati radna mesta, pa čak i omogućiti da
lokalna zajednica ostane ekonomski održiva. Zagađenje će negativno uticati samo na
relativno mali deo populacije; ekonomski siromašne članove zajednice koji ribu pecaju u toj
reci, a zatim je jedu.
Pod ovim uslovima, dozvoljavanje postrojenju da nastavi sa ispuštanjem zagađivača
može biti opravdano iz utilitarne perspektive, iako bi bilo nepravedno prema siromašnijim
članovima zajednice. Dakle, problem je kako pravedno raspodeliti prednosti i mane. Mnogi
će reći da bi utilitarističko rešenje iz tog razloga trebalo da bude odbačeno. Čini se da
utilitarno rezonovanje ponekad dovodi do neverovatnih moralnih presuda, mereno našim
razumevanje zajedničkog morala.
Tri utilitarna pristupa
Uprkos ograničenjima o kojima smo raspravljali, utilitarna perspektiva je često
korisna u rešavanju moralnih problema. Sada ćemo razmotriti tri pristupa koja predlaže
utilitarni moralni standard.
Analiza troškova i dobiti se često koristi u inženjerstvu. Ovaj pristup pokušava da primeni
utilitarne standarde što je više moguće. Ulaže se napor kako bi se negativne i pozitivni efekti
preveli u novac. Međutim, ovo je veoma komplikovan proces. Analiza troškova i dobiti se
ponekad naziva analiza rizika i dobiti zato što većina analiza zahteva procenu određenih
beneficija i štetnosti. Moguće je odrediti stvarne troškove instaliranja opreme za smanjenje
verovatnoće nastanka zdravstvenih problema na radnom mestu. Međutim, to ne garantuje da
ovi zdravstveni problema (ili neki drugi) neće nastati u svakom slučaju, bilo iz drugih izvora
ili zbog neuspeha opreme da postigne ono za šta je dizajnirana. Osim toga, mi ne znamo sa
sigurnošću šta će se desiti ukoliko oprema ne bude instalirana; možda će se uštedeti novac jer
će se ispostaviti da oprema nije ni bila potrebna, ili će stvarne posledice biti mnogo gore nego
što se predvidelo. Dakle, faktor verovatnoće u velikoj meri komplikuje analizu troškova i
dobiti.
2
