I УВОД У ЕКОЛОШКИ МЕНАЏМЕНТ
Израз еколошки менаџмент (екоменаџмент) представља једну од савремених формулација
која се често употребљава. У страној литератури се чешће користи термин
енвиронментал манагемент, премда се користи и израз еколоgical managment или eco-
management. Оба термина имају слично значење и односе се на низ управљачких
активности у вези са екологијом и у вези са животном средином.
Ипак, постоји значајнија разлика између ова два појма. Израз enviromental management се
односи на управљање у решавању проблема везаних за животну средину (рецимо, отпад,
воде, ваздух и сл.), те се у том смислу може говорити о управљању отпадом, итд.
С друге стране, термин eco-management се односи на управљање у појединим привредним
субјектима, а у контексту настојања да се кроз економске активности обезбеди поштовање
захтева везаних за стање и услове животне средине.
Еколошки менаџмент, еколошко управљање или управљање заштитом животне средине са
тачке гледишта терминологије су идентични појмови, који представљају суштински нове
концепте за решавање еколошких проблема у наше доба многобројних локалних и
глобалних еколошких катастрофа, које прете глобалном уништењем здраве животне
средине и биосфере у целини. Понекад се сматра да еколоски менадзмент представља
систем управљања заштитом животне средине с циљем да се у индустрији и другим
привредним гранама успостави систематизован приступ који обезбедује сагледавање
различитих аспеката животне средине у пословној стратегији и пракси.
Еколоски менаџмент мора да буде флексибилан, прилагодљив и перцептиван услед
варирања захтева моћника, мењања животне средине, ставова јавности и људских
могућности.
Проблеми застите животне средине постају све актуелнији услед све већег броја
заинтересованих субјеката. Проблеми животне средине су један од највећих и
најзначајнијих питања за будућност човечанства и у складу са тим потребно је донети
одговарајуће стандарде.
Од међународне организације за стандардизацију (International Standard
Organization - ISO) је посебно затражено да подигне ниво својих активности на подручју
животне средине како би одговорио на исказане потребе и огромне еколошке изазове.
Завод за стандардизацију усвојио је интегрално стандард ISO 14000 као JUS ISO 14000.
Као комплексна наука, еколоски менаџмент спаја области различитих наука и пограничне
научне области, односно:
-науку о менаџменту са заштитом животне средине;
-науке о животној средини - екологију, биогеохемију, геохемију, биологију са --наукама о
правној заштити животне средине;
-науке о технолошком развоју са економским наукама и правним наукама
(законодавством у тој области);
-скуп наука о животној средини са социологијом и етиком
Очигледно је еколошки менаџмент, као посебну научну дисциплину, карактерише
изразита мултидисциплинаност и интердисциплинаност, то јест, два различита приступа.
Под
мултидисциплинарним приступом
у еколошком менаџменту подразумева се
примена различитих дисциплина у сврху добијања информација коришћењем аналитичких
техника, али без настојања за интегрисаним обједињавањем добијених резултата.
Интердисциплинарни приступ
еколошком менаџменту, с друге стране, почива на ближој
сарадњи стручњака из различитих области у циљу добијања интегралне слике о некој
појави или процесу у животној средини.
1
Већини дефиниција еколошког менаџмента је заједничко то што истичу оптималну
равнотезу у коришћењу природних ресурса, а пред еколошког менаџера се испоставља
задатак да је открије коришћењем планирања и одговарајућих техника.
Примена еколошког менаџмента омогућује стварање услова за добро пословање будући да
унапређење учинка у животној средини може значајно утицати и на унапредење укупног
пословног учинка.
У одговарајуцој стручној литератури најчешће се наводе следеће предности које се
применом инструмената еколошког менаџмента остварују:
•
смањење трошкова (уштеда);
•
обезбеђење поштовања прописа;
•
смањење ризика по животну средину;
•
унапредење односа са институцијама које се старају о доношењу и спровођењу
прописа;
•
унапређење јавног имиџа;
•
повећање ентузијазма запослених итд.
1.1 Циљеви еколошког менаџмента
О циљевима еколошког менаџмента могуће је говорити на више начина од којих се два
чине нарочито интересантним:
•
разматрање општих циљева везаних за заштиту животне средине какви су одживи
развој, право човека на здраву животну средину, квалитет живота, опстанак екосистема
итд.
•
разматрање конкретнијих циљева појединих субјеката привређивања везаних пре
свега за саму суштину тржишног привређивања- остварење профита.
Агенда 21, као најшири глобални документ усвојен на Светском самиту о животној
средини и одрживом развоју (Рио, 1992. године), садржи два одвојена програма:
•
унапредење еколошки чистије производње и
•
унапређење одговорности предузетништва.
Циљеве управљања заштитом животне средине је могуће посматрати и кроз циљеве
система управљања заштитом животне средине. Циљеве еко менаџмента (према ЕМАS
Правилу из 2001. године) могуће је посматрати и као опште.
Општим циљем
се сматра
процена и унапредење еколошког учинка неке организације и обезбеђење релевантних
информација јавности и другим заинтересованим субјектима.
Прве три активности (1, 2 и 3), то јест,
•
идентификовање потреба (циљева) и дефинисање проблема,
•
одабир одговарајућих акција (уз сагледавање ризика) и
•
састављање плана,
зависе од усвојене стратешке политике развоја. Активности у оквиру фаза 1, 2 и 3, као и
фазе 5, предмет су критике јавности. Идеална ситуација се јавља када поуке и закљуцци
сваке од наведених фаза утичу на побољшање будућег еколошког менаџмента (посебно
процена фаза 4 и 5).
Значај посла еколошког менаџера посебно долази до изражаја већ током прве фазе -
јавност, наиме, често нема јасну слику својих потреба или циљева, те њихова
успостављање представља задатак еколошког менаџера. Краткорочни циљеви морају да
представљају део опште визије, односно, дугорочне стратегије у којој су јасно назначени
приоритети и идентификовани ургентни задаци. Потом се приступа придобијању подршке
јавности и релевантних интересних група.
2
Како је то већ назначено, постоји јасна разлика између животне средине и
спољашње средине;
Животна средина је екосфера која је састављена од биосфере, света природе и природних
ресурса и техносфере, света људских изума и створених материјалних вредности.
1.3. Загађење животне средине
Појам „загадивање животне средине" се може дефинисати као уношење загадујућих
материја или енергије у животну средину, изазвано људском делатношћу или природним
процесима које има или може имати штетне последице на квалитет животне средине и
здравље људи. Под загађујућом енергијом се мисли на радиоактивност, буку, топлоту,
вибрације итд.
За стање животне средине и њено загадивање увек је одговоран неки загађивач.
Загађивачем се, у најширем смислу, подразумева правно или физичко лице које својом
активношћу загађује животну средину.
1.4. Основни појмови заштите животне средине
Најчешће коришћени појмови у области заштите животне средине дефинисани су на
следећи начин:
Животна средина
јесте скуп природних и створених вредности чији комплексни
међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот;
Квалитет животне средине
јесте стање животне средине које се исказује физичким,
хемијским, биолошким, естетским и другим индикаторима;
Природне вредности
јесу природна богатства која чине: ваздух, вода, земљисте, шуме,
геолошки ресурси, биљни и животињски свет;
Застићено природно добро
јесте очувани део природе посебних вредности и одлика
(геодиверзитета, биодиверзитета, предела, пејзажа и др), који има трајни еколошки,
научни, култумрни, образовни, здравственорекреативни, туристички и други значај, због
чега као добро од општег интереса ужива посебну заштиту;
Јавно природно добра
јесте уређени или неуређени део природног богатства, односно
ваздуха, водних добара, приобаља, подземних добара, шумских добара, предела или
простора, једнако доступан свима;
Геодиверзитет
(геолошка разноврсност) јесте присуство или распрострањеност
разноврсних елемената и облика геолошке грађе, геолошких структура и процеса,
геохронолошких јединица, стена и минерала различитог састава и начина постанка и
разноврсних палеоекосистема мењаних у простору под утицајима унутрашњих
спољашњих геодинамичких чинилаца током геолошког времена;
Биодиверзитет (биолошка разноврсност
) јесте разноврсност организама у оквиру врсте,
међу врстама и међу екосистемима и обухвата укупну разноврсност гена, врста и
екосистема на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу;
Катастар загадивача
јесте регистар систематизованих инфммација и података о
загађивачима медијума животне средине са подацима о њиховој локацији, производним
процесима, карактеристикама, материјалним билансима на улазима и излазима сировина,
полупроизвода и производа, постројењима за пречишћавање, токовима отпада и
загађујућих материја и месту њиховог испустања, третмана и одлагања;
Активност која утиче на животну средину
(у даљем тексту:активност)
јесте сваки захват (стални или привремени) којим се мењају и/или могу променити стања
и услови у животној средини, а односи се на: коришћење ресурса и природних добара;
процесе производње и промета; дистрибуцију и употребу материјала; испуштање
(емисију) загађујућих материја у воду, ваздух или земљисте; управљање отпадом и
отпадним водама, хемикалијама и штетним материјама; буку и вибрације; јонизујуће и
нејонизујуће зрачење;
Постројење
јесте стационарна техничка јединица у којој се изводи једна или више
активности које су утврђене посебним прописом и за чији рад се издаје дозвола, као и
4
свака друга активност код које постоји техничка повезаност са активностима које се
изводе на том месту и која може произвести емисије и загађења;
Загађивање животне средине
јесте уношење загађујућих материја или енергије у
животну средину, изазвано људском делатношћу или природним процесима које има или
може имати штетне последице на квалитет животнесредине и здравље људи;
Капацитет животне средине
јесте способност животне средине да прихвати одређену
количину загађујућих материја по јединици времена и простора тако да не наступи
неповратна штета у животној средини;
Угрожена животна средина
јесте одређени део простора где загађење или ризик од
загађења превазилази капацитет животне средине;
Загадивач
јесте правно или физичко лице које својом активношћу или неактивношћу
загађује животну средину;
Загађујуће материје
јесу материје чије испуштање у животну средину утиче или може
утицати на њен природни састав, особине и интегритет;
Оптерећење животне средине
јесте појединачни или збирни утицај активности на
животну средину које се може изразити као укупно (више сродних компоненти),
заједничко (више разнородних компоненти), дозвољено (у оквиру граничних вредности) и
прекомерно (преко дозвољених граничних вредности) оптерећење;
Деградација животне средине
јесте процес нарушавања квалитета животне средине који
настаје природном или људском активношћу или је последица непредузимања мера ради
отклањања узрока нарушавања квалитета или штете по животну средину, природне или
радом створене вредности;
Емисија
јесте испуштање загађујућих материја или енергије из индивидуалних и/или
дифузних извора у животну средину и њене медијуме;
Имисија
јесте концентрација загађујућих материја и ниво енергије у животној средини
којом се изражава квалитет животне средине у одређеном времену и простору;
Отпад
јесте сваки предмет или супстанца, категорисан према утврђеној класификацији
отпада са којим власник поступа или има обавезу да поступа, односно управљја;
Опасне материје
јесу хемикалије и друге материје које имају штетне и опасне
карактеристике;
Најбоље доступне технике
представљају најефективније најнапредније фазе у развоју
одређених активности и начин њиховог обављања који омогућава погоднију примену
одређених техника за задовољавање граничних вредности емисија које су пројектоване
тако да спрече или где то није изводљиво, смање емисије и утицај на животну средину у
целини;
Ризик
јесте одређени ниво вероватноће да нека активност, директно или индиректно,
изазове опасност по животну средину, живот и здравље људи:
Удес
јесте изненадни и неконтролисани догађај или низ догађаја, који настаје
неконтролисаним ослобађањем, изливањем или расипањем опасних материја при
производњи, промету, употреби, превозу, преради, складиштењу. одлагању или
дуготрајном неадекватном чувању. Овај израз не обухвата: војна постројења; нуклеарне
удесе; генетички модификоване организме; транспорт опасних материја цевоводима,
укључујући пумпне станице; удесе при истраживању и експлоатацији минералних
сировина; оштећења брана. са изузетком последица индустријских удеса проузрокованих
таквим оштећењем;
Sанација. односно ремедијација
јесте процес предузимања мера за заустављање загађења
и даље деградације животне средине до нивоа који је безбедан за будуће коришћење
локације укључујући уређење простора, ревитализацију и рекултивацију;
Ј
авност
јесте једно или више физичких или правних лица, њихова удружења,
организације или групе.
II МЕНАЏМЕНТ ЕКОЛОГИЈЕ
5
1.2.2.
Смањење озонског омотача
Познато је да озонски омотач има важну улогу у заштити Земље од штетног дејства
ултраљубичастог зрачења. Истраживања су показала да континуиране еми-сије
хлорофлуоругљеника и неких других супстанци могу довести до смањења озо-нског омотача и
да тиме повећају опасност од штетног дејства ултраљубичастог зрачења.
Смањење емисије хлорофлуоругљеника може се остварити на два начина:
1.
добровољно, трансформацијом стратегије развоја самих произвођача на еколошким
принципима, или
2.
наметањем техничких стандарда индустрији која их емитује, ограни-чењем или
елиминисањем одређених корисника ових хемикалија, лимитирањем производње или
производних капацитета и комбинаци-јом ових и других акција.
1.2.3.
Смањење биолошке разноврсности
Одржавање броја и различитости врста живота на Земљи главни је задатак заштите природе.
Заштита природних станишта и контрола загађења животне средине су најважније стратегије
заштите природе. Најновија проучавања смањивања биолошке разноврсности, која су настала
услед крчења шума, сушења мочва-ра, ширења градова и других људских активности, дала су
научну и етичку аргу-ментацију за очување генетских ресурса и природних станишта.
Међутим, још увек постоје извесне тешкоће у доказивању међусобне повезаности
различитости врста и функционисања екосистема.
За решавање проблема смањења биолошке разноврсности и, на тој основи, губитка генетских
ресурса данас стоје на располагању многе могуће акције на наци-оналном и међународном
нивоу. Међу таквим активностима могле би се истаћи следеће:
Интензивније истраживање и идентификовања врста и њихових ста-ништа
којима прети изумирање
Повећање броја и простора заштићених станишта која имају међуна-родни значај
Установљавање специјалних програма финансијске и техничке помо-ћи земљама у
развоју за заштиту јединствених станишта и врста
Развој алтернатива за економске активности које данас представљају претњу
појединим стаништима и врстама
Проширење постојећих националних и међународних банака ембри-оналних и
ћелијских плазми како би оне могле да обухвате већи број биљних и животињских врста.
1.3. Регионални и локални еколошки исходи
1.3.1
.
Киселе падавине
Као узрок киселих падавина сматрају се емисије сумпорних и азотних оксида који се највише
производе сагоревањем фосилних течних горива у електранама, топионицама и у моторима са
унутрашњим сагоревањем. У атмосфери се путем хемијске реакције оксиди претварају у
сулфате и нитрите који се враћају на земљину површину преко атмосферских падавина или као
сув талог.
Данас је доказано да киселе падавине могу да угрозе екосистеме у води и да повећају корозију
материјала. Могући су, такође, негативни ефекти на људско здра-вље, на приносе усева и на
раст шума.
1.3.2.
Хемикалије
Производња и коришћење хемикалија допринели су повећању друштвеног благостања и
зависности човека од њихове употребе, али су, истовремено, допри-нели и повећању загађења
и контаминације човекове животне средине. Процењено је да се у свету сваке године уведе на
тржиште преко 1.000 нових хемикалија.
На међународном нивоу покренуте су активности којима се промовише усклађивање
националних прописа, приступа и процедура са међународно догово-реним циљевима. На том
7
