Uvod u građansko i stvarno pravo

UVOD U GRAĐANSKO I STVARNO PRAVO

Deo prvi

POJAM, SISTEMATIKA, NAČELA I IZVORI

GRAĐANSKOG PRAVA

I. 

POJAM

Naziv „građansko pravo“ je nastao prevodom latinskih reči ius civile, koje je važilo samo za rimske građane (cives), a ne za 

strance  (peregrine). 

Danas građansko pravo predstavlja porodicu ili familiju više grana prava u koju spadaju: 
1. Opšti deo građanskog prava, 
2. Stvarno pravo, 
3. Nasledno pravo, 
4. Porodično pravo i 
5. Obligaciono pravo. 
U širem smislu, obuhvata i novorazvijena prava, kao što su trgovinsko, intelektualno, radno pravo i dr. 
Sinonimi za građansko pravo su: civilno pravo (ius civile), imovinsko pravo (pretežno reguliše imovinske odnose), privatno 

pravo  (spada u oblast privatnog prava). 

II. SISTEMATIKA

U pravnoj književnosti i zakonodavstvu zemalja koje su prihvatile rimsku pravnu tradiciju ističu se tri glavne sistematike građ. prava: 

1. Instituciona 
2. Jusnaturalistička 
3. Pandektistička 
1. Instituciona sistematika građanskog prava – građansko pravo je prema ovoj sistematici razvrstano na: LICA, STVARI i 

TUŽBE.

2. Jusnaturalistička sistematika građanskog prava – po ovoj sistematici sve pravne norme i instituti se razvrstavaju od užih ka 

širim 

celinama, tj. od prava koje se odnosi na pojedinca (tu spadaju statusno, stvarno i obligaciono pravo), pa do prava koje se odnosi 

na 

društvo (tu spadaju bračno i porodično pravo). 
3. Pandektistička sistematika građanskog prava – je prihvaćena i u našem pravnom sistemu, ona deli građansko pravo na: opšti 

deo, 

stvarno pravo, obligaciono pravo, porodično i nasledno pravo. 
Opšti deo – obuhvata građanskopravne norme, kojima su regulisana pitanja od značaja za više grana građanskog prava. 
Stvarno pravo – reguliše odnose koji nastaju u vezi sa zasnivanjem i vršenjem vlasti na stvari. 
Obligaciono pravo – reguliše dužničko – poverilačke odnose, koji nastaju na osnovu: ugovora, prouzrokovanja štete drugom, 

sticanja  bez osnova, poslodavstva bez naloga i jednostrane izjave volje. 

Porodično pravo – reguliše porodične i srodničke odnose: bračno pravo, roditeljsko pravo i starateljstvo. 
Nasledno pravo – reguliše nasleđivanje, odnosno prelaz imovine umrlog lica na naslednike. 

III. NAČELA

Pod načelima se podrazumevaju osnovni, zajednički pravni principi, na kojima se zasniva neka grana prava. 
Svaka grana pravnog sistema ima svoja načela, tako da pravne norme, tj. pravila koja se donesu u određenoj grani pravnog 

sistema  imaju svoj osnov u tim načelima. 

1. Načelo Autonomije volje

Označava mogućnost subjekata prava da, po pravilu, po svojoj volji urede svoje odnose, te da slobodno odlučuju o vršenju prava 

koja 

im pripadaju. 
Autonomija volje obuhvata: slobodu zasnivanja pravnih poslova i slobodu vršenja prava. 
Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu subjekta: da zasnuje ili ne zasnuje pravni posao; da bira stranu sa 

kojom  će zasnovati taj posao i da, eventualno sa drugom stranom (ako se zaključuje ugovor ili drugi dvostrani pravni posao) odredi 
sadržinu 

pravnog posla. 

Sloboda vršenja prava predstavlja ovlašćenje subjekta da o vršenju ili nevršenju prava, načinu vršenja prava, raspolaganju 

pravima i 

njihovoj zaštiti odlučuje po svojoj volji. 

Ovo načelo proizilazi iz činjenice da je građansko pravo pretežno regulisano dispozitivnim normama (to su pravne norme koje 
stranke mogu svojom voljom menjati, za razliku od kogentnih pravnih normi, koje to ne dozvoljavaju). 
Autonomija volje je ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. 

2. Načelo Ravnopravnosti strana

Podrazumeva da se svi učesnici imovinskog odnosa stavljaju u jednak položaj, pri čemu volja jedne strane nije potčinjena volji 

druge  strane. 

Fizička i pravna lica, kao učesnici imovinsko – pravnog odnosa, su jednaka u svim pravnim situacijama. 
Ekonomski slabiju stranu, bez obzira na to da li je to fizičko ili pravno lice, ZOO štiti svojim odredbama, koje onemogućavaju 

diktat  jače strane (npr. zelenaški ugovori). 

Većina prava koja su zajemčena za domaće državljane pripadaju i strancima, ali za ova lica postoje određena ograničenja, kao 

npr.: 

za strance u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima (ako obavljaju delatnost u Srbiji, ako su im nepokretnosti 

potrebne za 

obavljanje te delatnosti i postoji uzajamnost, tj. reciprocitet); za strance u pogledu nasleđivanja (imaju isti nasledni 

položaj kao i 

domaći državljani, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno). 

3. Načelo prenosivosti imovinskih prava

Po pravilu, imovinska prava su prenosiva, s obzirom da nisu vezana za ličnost.

Zato titular ili vlasnik nekog prava može to pravo svojom voljom preneti na drugo lice ili ga ustupiti. 
Neka imovinska prava su neprenosiva. Tu spadaju: 
- plodouživanje (ususfructus) – neprenosivo je jer je vezano za ličnost (traje do smrti plodouživaoca, ako pre toga nije prestalo 

na 

način određen ugovorom ili zakonom); 
- zakonsko izdržavanje – zato što je vezano za određeno lice (npr. između bračnih drugova, roditelja i dece i drugih srodnika). 
- pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja (materijalna 

šteta).  Samo dospeli iznosi ove naknade štete mogu se prenositi na drugo lice, ako je iznos određen pisanom sporazumom strana ili 

pravosnažnom sudskom odlukom.
U razvijenim antičkim i srednjevekovnim državama imovina je čvrsto vezivana za fizičko lice, pa je dužnik odgovarao ne samo 
svojom imovinom, već ako nema imovine i svojom ličnošću (to je personalna egzekucija). Izvršenje na ličnosti dužnika je 

napušteno 

u 19. veku i zamenjeno izvršenjem na imovini dužnika (to je realna egzekucija). 

4. Načelo imovinske sankcije (realna egzekucija)

Imovinska sankcija označava odgovornost subjekta za neispunjenje obaveze (ona pogađa imovinu odgovornog lica). 
Zakon. su određeni delovi imovine dužnika, koji ne mogu biti predmet izvršenja, u cilju elementarne zaštite dužnika i njegove 
porodice. 

5. Načelo zaštite na privatni zahtev

Iz načela autonomije volje prozilazi i načelo pružanja zaštite na privatni zahtev titulara tog prava.
Zaštita imovinskog prava najčešće se ostvaruje u sudskom, parničnom i vanparničnom postupku. 
Izuzetno, postupak zaštite pred sudom se pokreće i po službenoj dužnosti (npr. organ starateljstva za izdržavanje maloletnog 

deteta,  postupak raspravljanja zaostavštine itd.). 

6. Načelo o dispozitivnosti normi

Većina normi imovinskog prava su dispozitivnog karaktera, strane ih mogu menjati 

svojom voljom. 

Ovo načelo je najviše zastupljeno u obligacionom pravu. 
Postoje odstupanja, tako da su neke norme imperativne prirode (npr. ZOO propisuje da se pravnim poslom ne može odrediti 

duže ili  kraće vreme zastarelosti, od onog predviđenog zakonom. Takođe, za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, određena je 

posebna zakonska forma, kao bitan uslov za njegovu punovažnost). 

IV. IZVORI

Izraz „izvor prava“ najčešće se upotrebljava u dva osnovna značenja: 
- u materijalnom smislu (podrazumeva se uzrok, odnosi i događaji koji stvaraju pravo); 
- u formalnom smislu (podrazumevaju se oblici, odnosno pravni akti u kojima se pravo ispoljava). 

1. Ustav

Ustav je najviši pravni akt. 
Ustavne norme daju opšti okvir za regulisanje građanskopravne materije. 
One garantuju pojedina građanska prava, određuju uslove pod kojima se ta prava mogu ograničiti i jemče pravo na 

građanskopravnu 

zaštitu (npr. za stvarno pravo su relevantne ustavne norme, kojima se garantuje pravo svojine, za nasledno 

pravo su značajne 

odredbe, kojima se jemči pravo nasleđivanja itd). 

2. Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni (ratifikovani) međunarodni ugovori

To su sporazumi, koje u pisanom obliku zaključuje država sa jednom ili više zemalja, odnosno sa jednom ili više međunarodnih 
organizacija. 

3. Zakoni

Zakon je osnovni izvor građanskog prava. 
Kodifikacija znači da su sva pitanja iz oblasti građanskog prava uređena jednim zakonskim aktom. 
Važnije kodifikacije su: Hamurabijev zakonik; Corpus Iuris Civilis; Pski građanski zakonik iz 1794; Francuski građanski 

zakonik iz 

1804; Austrijski građanski zakonik iz 1811; Švajcarski građanski zakonik iz 1912; je bio inspiracija za Valtazara 

Bogišića prilikom 

stvaranja Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru iz 1888; Srpski građanski zakonik iz 1844. – je u stvari 

skraćeni prevod AGZ. 

U ašem važećem pravu, građansko pravo nije kodifikovano, već je materija regulisana većim brojem propisa, tj. postoji tzv. 
parcijalna kodifikacija. 
Po pravilu, svaka grana građanskog prava je pokrivena jednim osnovnim tzv. sistemskim zakonom i većim brojem pratećih 

zakona:

Oblast stvarnog prava – Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa 
Oblast obligacionog prava – Zakon o obligacionim odnosima 
Oblast naslednog prava – Zakon o nasleđivanju
Oblast porodičnog prava – Porodični zakon. 

4. Podzakonski akti

Podzakonski akti su opšti akti, niži od zakona, kao što su: uredbe, odluke, naredbe, uputstva itd, pomoću kojih se razrađuju 

zakonske 

norme i stvaraju uslovi za potpuniju primenu zakona. 

Po pravilu, imaju instrumentalnu funkciju, a izuzetak čine oni podzakonski akti, kojima se izvorno stiču određena građanska 

prava i  obaveze (npr. Uputstvo Vlade FNRJ o postupku sa nađenim stvarima).

5. Pravna pravila iz ranije važećih zakona

Mogu se primeniti pravna pravila iz građanskih zakonika, koji su važili na području prve Jugoslavije (SGZ iz 1844. godine, 

AGZ iz  1811. godine i OIZCG iz 1888. godine), na osnovu ovlašćenja iz Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. 

godine i za vreme neprijateljske okupacije, pod sledećim uslovima: 
- da određeni građanskopravni institut nije uređen pozitivnim pravom; 
- da taj institut nije protivan Ustavu, zakonima i ostalim vežećim propisima. 

6. Običaji

požaru, poplavi, zemljotresu i sl. 

a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti; ako je 

nestalo u toku rata, a o njegovom 

životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava. 

2. POSLOVNA SPOSOBNOST

Je mogućnost fizičkog lica da samo svojom voljom zasniva, menja i gasi prava i obaveze. 
Pretpostavka za nastanak poslovne sposobnosti je postojanje pravne sposobnosti. 

STICANJE

Potpunu poslovnu sposobnost fizička lica stiču kada postanu punoletna, tj. sa navršenih 18 godina i  emancipacijom 

(zaključenjem 

braka, po dozvoli suda, sa navršenih 16 godina života), pod uslovom da su i duševno i telesno zdrava. 

STEPENOVANJE

1) Potpuno poslovno sposobna

To su lica koja su napunila 18 g, pod uslovom da su sposobna za rasuđivanje. 

Može steći i pre punoletstva u slučaju emancipacije, kada sud u vanparničnom postupku, maloletnom licu koje je navršilo 16 

godina  života dozvoli zaključenje braka. Ovo je moguće, ako su ispunjeni sledeći uslovi: 

- da je maloletno lice navršilo 16 godina, 
- da je postalo roditelj i 
- da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost. 
Traje do smrti fizičkog lica; 

2) Potpuno poslovno nesposobna

To su lica: 
- koja nisu navršila 14 godina (mlađi maloletnik) 

- koja su navršila 18 godina, ali su potpuno lišena poslovne sposobnosti zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju. 
Pravni poslovi potpuno poslovno nesposobnog lica, osim onih poslova koje ono može preduzimati (a to su poslovi kojima
pribavlja isključivo prava – npr. primilo je poklon, poslovi kojima ne stiče ni prava ni obaveze i poslovi malog značaja, kao 

npr. kupovina stvari manje vrednosti na pijacama, u prodavnicama, kupovina karata za bioskop, autobus i sl.) 

su ništavi; 

3) Ograničeno poslovno sposobna

- koja su navršila 14, a nisu 18 godina života (mogu preduzimati poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, 

odnosno zakonskog zastupnika). 

- punoletna lica koja su delimično lišena poslovne sposobnosti u sudskom postupku (zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom 
razvoju, kao i drugih razloga zbog kojih ugrožavaju svoja prava i interese, kao i drugih lica), tako da sud rešenjem u 

vanparničnom postupku  određuje i krug poslova, koje ova lica mogu samostalno obavljati. 

3. DELIKTNA SPOSOBNOST

Je mogućnost fizičkog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu. 

Stiče se sa navršenih 14 godina života, pod uslovom da je lice sposobno za rasuđivanje. 
Do 7. godine života dete je potpuno deliktno nesposobno. 
Lice od 7. do 14. godine života je delimično deliktno sposobno (odgovara ako se dokaže da je bilo sposobno za rasuđivanje). 

4. ATRIBUTI FIZIČKIH LICA

Njima se vrši individualizacija fizičkih lica. 

4.1. Lično ime

Je naziv fizičkog lica, na osnovu koga se ono bliže konkretizuje. 

Stiče se upisom u matične knjige rođenih, a sastoji se od imena i prezimena. 
Lično ime deteta određuju roditelji, koji imaju pravo da ime upišu i na maternjem jeziku i pismu jednog ili oba roditelja.
Fizičko lice koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje, ima pravo da promeni lično ime. 

4.2. Državljanstvo

Je javnopravni odnos između suverene države i pojedinca, na osnovu koga on ima prema državi određene obaveze, ali i određena prava. 

Stiče se poreklom, rođenjem na teritoriji republike Srbije, prijemom ili po međunarodnim ugovorima. 

4.3. Prebivalište i boravište

Je mesto u koje se određeno lice nastani da u njemu stalno živi, a boravište je mesto u kome se jedno lice privremeno zadržava bez 
namere da tu trajno ostane. 

Fizičko lice može imati jedno prebivalište. 

II. 

PRAVNA LICA

POJAM

Pravno lice je organizovani skup ljudi, koji poseduje svoju posebnu imovinu radi ostvarenja nekog društveno dopuštenog cilja i 

kojem pravni poredak priznaje svojstvo subjekta prava, tj. sposobnost da bude nosilac prava, obaveza i odgovornosti. 

OSNOVNA OBELEŽJA PRAVNOG LICA

- da je uređena pravilima (na osnovu prethodno usvojenog osnivačkog akta, koji određuje naziv, sedište i organe pravnog lica, 

njegovu delatnost, prestanak itd)

- da ima organe 
- da teži ostvarenju dozvoljenog cilja
- da ima imovinu. 
To može biti imovina koja se sastoji od stvarnih prava (pravo svojine na zgradama, zemljištu itd.), obligacionih prava

(potraživanje iz hartija od vrednosti), intelektualne svojine (npr. pravo na patent) i autorskog prava 
- da se može identifikovati u pravnom prometu (ime, državljanstvo i njegovo sedište). Ime pravnog lica je utvrđeno osnivačkim 

aktom i upisuje se u Registru pravnih lica. Sedište je mesto za koje se pretpostavlja da se u njemu pravno lice nalazi ili 

se iz 

njega upravlja poslovanjem. Državljanstvo je njegova veza sa državom; 

- da je postalo subjekt prava i steklo pravnu, poslovnu i deliktnu sposobnost. 

POSTANAK PRAVNOG LICA KAO SUBJEKTA PRAVA

Jedna organizacija može postati pravno lice ako to predviđaju propisi, tj. osnivači ne mogu svojom slobodnom voljom nekoj 
organizaciji odrediti svojstvo pravnog lica. 
Pravno lice nastaje momentom prijave nadležnom državnom organu, a način na koji ono može nastati nije jednoobrazan. 
Pravna lica mogu postati subjekti prava na sledeće načine: 
- na osnovu sistema koncesije – odobrenja – ovde je posebno naglašena uloga državnog organa, koji ceni celishodnost osnivanja 
pravnog lica, pre nego što odobri njegov nastanak (primenjuje se naročito kod osnivanja zadužbina i fondacija); 
- po normativnom sistemu – propisima se utvrđuju pretpostavke, koje se moraju ostvariti da bi određ. organizacija postala prav. 

lice. 

Nakon ispunjenja tih pretpostavki, državni organ je u obavezi da donese akt, na osnovu koga jedna organizacija postaje pravno 

lice 

(npr. ovaj sistem važi za većinu privrednih društava i zadruge); 
- prema sisitemu osnivačkog akta – propisom se određuje da pojedinačno navedena organizacija ima svojstvo pravnog lica ili da 

sve 

organizacije, koje ispune određene pretpostavke imaju svojstvo pravnog lica (npr. opštine ili stambena zgrada u poslovima koji 

se 

odnose na njeno održavanje i korišćenje). 

Postanak pravnog lica u našem pravnom sistemu

Prihvaćen je normativni sistem, s tim da je nastanak pravnog lica vezan za njegov upis u posebne registre. 

1) PRAVNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA

Je njegova mogućnost da ima prava i obaveze. 
Može steći samo ona prava i obaveze koja su zakonom, aktom o osnivanju, odnosno statutom određeni kao delatnost, radi 

ostvarenja 

određenog dozvoljenog cilja. 

2) POSLOVNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA

Je sposobnost da izjavama volje svojih organa zasniva, menja i gasi prava i obaveze. 

3) DELIKTNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA

Je mogućnost da odgovara za prouzrokovanu štetu. 

Može da odgovara za štetu po principu subjektivne odgovornosti (na osnovu krivice) i po principu objektivne odgovornosti (za 

štetu 

od opasne stvari ili opasne delatnosti). 

PODELA PRAVNIH LICA

* S obzirom na pravnu prirodu: ustanove; udruženja (korporacije);
* S obzirom na cilj koji žele postići: profitna; neprofitna; 
* S obzirom na oblik svojine: jednosvojinska; mešovita. 

1. USTANOVE

Ustanova je za razliku od udruženja, manje vezana za fizička lica i postoji nezavisno od njih. 

Ona deluje u interesu korisnika. 

Su one koje proizvode određena pravna dejstva, kao što su:
- nastanak, 
- prenos, 
- promena ili 
- prestanak nekog subjektivnog prava. 
Činjenica od koje zavisi nastanak, promena ili prestanak subjektivnog imovinskog prava označava se kao imovinsko – pravna 
činjenica. 
Kad pravni poredak za izvesne činjenice vezuje određene posledice, on predviđa i organ koji će utvrditi te činjenice (npr. 

činjenicu 

smrti, rođenja itd.). 

VRSTE PRAVNIH ČINJENICA

1.

 Unutrašnje činjenice

 - nastaju u čovekovom umu (tj. u njegovom unutrašnjem životu), 

2. 

Spoljne činjenice

 - uočavaju se u spoljašnjem svetu. 

3. 

  Prirodni događaji

  -

 nastaju delovanjem prirodnih zakona, nezavisno od ljudske volje i svesti, a čije nastupanje proizvodi 

određeno pravno dejstvo. (npr. rođenje – stiče se pravna sposobnost; uzrast – stiče se poslovna, deliktna sposobnost; smrt – gubi 

se 

pravna, poslovna sposobnost itd.). 
4. 

Radnje

 - su voljne pravne činjenice, koje proizvode određeno dejstvo. To je ostvarivanje volje čoveka u pravnom svetu. 

Mogu biti: 
* Dozvoljene, na osnovu njih nastaje pravni posao ili se vrši pravo (ovlašćenje)
* Nedozvoljene (delikti), stvaraju obavezu naknade štete oštećenom. 
Za pravne činjenice od značaja su: 

PRAVNE PRETPOSTAVKE

 Za koje pravna norma u određenim situacijama uzima da postoje, odnosno ne postoje, bez dokazivanja. 

1. 

Oborive

, može se suprotno dokazivati od onog što se normom pretpostavlja (npr. ocem deteta rođenog u braku smatra se muž 

majke deteta, ali on ovu pretpostavku može obarati podnošenjem tužbe radi osporavanja očinstva) i
2. 

Neoborive

,

 ne može se suprotno dokazivati od onoga što pravna norma pretpostavlja (npr. nije dozvoljeno dokazivati da je 

punovažan neki pravni posao koji je preduzelo lice lišeno poslovne sposobnosti ili nije dopušteno dokazivati da je dete mlađe od 

7 

godina deliktno sposobno); 

PRAVNE FIKCIJE

Kod kojih se uzima da nešto postoji, odnosno ne postoji, iako je očigledno suprotno (npr. smatra se da je  začeto dete rođeno, ako je to u 
njegovom interesu). Ne mogu se obarati (za razliku od pravnih pretpostavki, koje mogu biti oborive); 

VIŠA SILA (vis maior)

Je neizvesna okolnost koja se nije mogla predvideti, a i da se mogla predvideti, nije se mogla sprečiti. 

(potres, poplava, oluja, požar, 

grom, upad neprijatelja, brodolom i dr. prirodne katastrofe). 
Bitno obeležje više sile je nesavladivost (čak i kad se događaj mogao predvideti); 

SLUČAJ (casus)

Je nepredvidiv događaj koji bi se, da se mogao predvideti, mogao sprečiti. 

Bitno obeležje slučaja je nepredvidivost. 
Viša sila i slučaj deluju na građanskopravnu odgovornost (ugovornu i deliktnu). 

II. SUBJEKTIVNA GRAĐANSKA PRAVA

Su ovlašćenje titulara građanskog prava na određeno ponašanje, koje mu pravni poredak priznaje i obezbeđuje pravnu zaštitu. 

Subjektivno pravo jednog pravnog subjekta i obaveza drugog ili neodređenog broja lica čine pravni odnos. 
Pravni odnos nastaje povodom objekata građanskog prava, a to su stvari, ljudske radnje, lična dobra i intelektualna dobra. 

1. SUBJEKTIVNO PRAVO I SRODNI POJMOVI

Pravna moć, pravno stanje i pravni status su instituti, koji su srodni sa subjektivnim pravom.

1. PRAVNA MOĆ

Je mogućnost subjekta prava, predviđena zakonom ili pravnim poslom, da svojim ponašanjem (najčešće izjavom  volje) utiče na 
nastanak, promenu ili prestanak subjektivnog prava. 

2. PRAVNO STANJE

Je pravno relevantna činjenica ili skup činjenica, kojima nedostaje jedna ili više činjenica da bi nastalo 

subjektivno pravo. Činjenica 

koja nedostaje naziva se dopunska činjenica (npr. savestan i zakoniti držalac neke pokretne stvari, na 

koju drugi ima pravo svojine, 

može steći pravo svojine (subjektivno pravo), ako se stekne i dopunska činjenica – državina te stvari 

koja je trajala 3 god). 

3. PRAVNI STATUS

Je sposobnost lica da ima određena prava i obaveze, da ih izjavom svoje volje štiti, stiče, menja i gasi.