2
И
И
ЗРАЗИ
ЗРАЗИ
-
-
ПРИВАТНО
ПРИВАТНО
,
,
ГРАЂАНСКО
ГРАЂАНСКО
,
,
ИМОВИНСКО
ИМОВИНСКО
И
И
ЦИВИЛНО
ЦИВИЛНО
ПРАВО
ПРАВО
зраз
ПРИВАТНО
ПРАВО
настао је преводом латинских речи
IUS
PRIVATUM
(
приватно
право
). Римски правници су правна правила делили на:
И
1.
I
US
PUBLICUM
(
јавно право
) и
2.
I
US
PRIVATUM
(
приватно право
), с обзиром на интерес који се правном нормом штити.
Према распрострањеном мишљењу,
ПРИВАТНО
ПРАВО
представља
однос координисаних,
правно једнаких субјеката
, а
ЈАВНО
ПРАВО
однос између надређеног и подређеног субјекта
(
нпр. однос државе и грађанина
).
Ако би се ова подела прихватила,
најзначајнији део приватног права је
ГРАЂАНСКО
ПРАВО
, што је неке ауторе определило да приватно право изједначи са грађанским
1
, иако је
појам приватно право шири од појма грађанско право. Према тој подели, у приватно право се
сврставају:
1.
Г
РАЂАНСКО
ПРАВО
;
2.
Т
РГОВИНСКО
ПРАВО
;
3.
И
НТЕЛЕКУАЛНО
ПРАВО
;
4.
Л
ИЧНО
ПРАВО
;
5.
С
АОБРАЋАЈНО
ПРВО
;
6.
Р
АДНО
ПРАВО
, ...
Нешто потпунија дефиниција истиче да се
ЈАВНО
ПРАВО
може описати као право:
"
које регулише односе појединца према
држави као власти
, као и односе појединих
власти између себе
",
Док би
ПРИВАТНО
ПРАВО
било оно:
"
које регулише искључиво односе појединаца између себе и појединаца и државе, али
не државе као власти
".
Ова највиша подела правне науке потиче још од
Аристотела
и
Демостена
, а дефинисана
је у
C
ORPUS
IURIS
CIVILIS
, првом фрагменту прве књиге
D
IGESTA
.
Назив
ГРАЂАНСКО
ПРАВО
је настао преводом латинских речи
IUS
CIVILE
. Оно је означавало
право које је резервисано само за римске грађана -
CIVES
, а не за странце -
PEREGRINE
, тј.
грађане других тадашњих римских државица.
Данас грађанско право
У
УЖЕМ
СМИСЛУ
обухвата:
1.
У
ВОД
У
ГРАЂАНСКО
ПРАВО
;
2.
С
ТВАРНО
ПРАВО
;
3.
Н
АСЛЕДНО
ПРАВО
;
1
На почетку, у Старом Риму,
грађанско право
је заиста било изједначено са појмом
приватног права
. Протеком времена, у
задњих око 200 година, поједини сегменти из грађанског права почели су да се издвајају у неке друге подгрупе посебне
због сета норми и специјалних правила које су само за њих важила. Тако су почеле да настају области које су наведене у
наставку текста. Издвојиле су се из грађанског права, али су остале у домену приватног права, као посебне гране и области.
4
С
С
ИСТЕМАТИКА
ИСТЕМАТИКА
ГРАЂАНСКОГ
ГРАЂАНСКОГ
ПРАВА
ПРАВА
правној књижевности и законодавству земаља које су прихватиле римску правну
традицију, истичу се три главне систематике грађанског права:
У
1.
И
НСТИТУЦИОНАЛНА
;
2.
Ј
УСНАТУРАЛИСТИЧКА
и
3.
П
АНДЕКТИСТИЧКА
.
И
НСТИТУЦИОНАЛНА
СИСТЕМАТИКА
потиче од
Гаја
, а назив је добила по његовом уџбенику
INSTITUTIONES
-
Институције
. Систематика Гајевих Институција преузета је у
Јустинијанове
Институције
, које су ступиле на снагу у 6 веку. Грађанско право је према овој систематици
подељено на:
1.
Л
ИЦА
,
2.
С
ТВАРИ
и
3.
Т
УЖБЕ
.
Институционална систематика је трајала од 2 до 19 века. Под утицајем ове систематике
састављен је
Аустријски грађански законик
из 1811, а из њега је она преузета у
Српски
грађански законик
из 1844.
Ј
УСНАТУРАЛИСТИЧКА
СИСТЕМАТИКА
сврстава грађанско право:
1.
У
ПРАВО
ПОЈЕДИНАЦА
и
2.
У
ПРАВО
ДРУШТАВА
(
заједница
),
а полази од принципа да се
груписање института врши
од права које се односи на
појединца, према уговорној заједници
;
од ужег и једноставнијег ка ширем и компликованијем
.
Право појединца
обухвата:
1.
С
ТАТУСНО
ПРАВО
;
2.
С
ТВАРНО
ПРАВО
и
3.
О
БЛИГАЦИОНО
ПРАВО
,
Право друштава
регулише:
1.
Б
РАЧНО
ПРАВО
и
2.
П
ОРОДИЧНО
ПРАВО
.
Н
АСЛЕДНО
ПРАВО
се везује за
СТВАРНО
ПРАВО
(
као начин стицања својине
), или чешће за
ПОРОДИЧНО
ПРАВО
.
Јуснатуралистичку систематику је спровео
Пруски законик
из 1794.
П
АНДЕКТИСТИЧКА
СИСТЕМАТИКА
2
дели грађанско право на:
2
Pandekta
значи
свеобухватна
.
5
1.
О
ПШТИ
ДЕО
;
2.
С
ТВАРНО
ПРАВО
;
3.
О
БЛИГАЦИОНО
ПРАВО
;
4.
П
ОРОДИЧНО
ПРАВО
и
5.
Н
АСЛЕДНО
ПРАВО
.
Ову систематику је коначно уобличио
Савињи
у другој половини 19 века, а
прихваћена је
у нашем праву
.
7
М
М
ЕТОД
ЕТОД
ИМОВИНСКОГ
ИМОВИНСКОГ
ПРАВА
ПРАВА
И
И
НАЧЕЛА
НАЧЕЛА
РЕГУЛИСАЊА
РЕГУЛИСАЊА
етод имовинског права
проистиче из начела
која су заступљена у регулисању
имовинскоправног односа и статуса
.
М
Начела регулисања грађанскоправних (
имовинскоправних
) односа, по једном мишљењу,
деле се на:
1.
Општа
и
2.
Диференцијална
.
У
ОПШТА
,
која важе за све гране правног система
, убрајају се:
1.
Н
АЧЕЛО
ПОДЕЛЕ
ВЛАСТИ
;
2.
Н
АЧЕЛО
ПРАВИЧНОСТИ
;
3.
Н
АЧЕЛО
УСТАВНОСТИ
И
ЗАКОНИТОСТИ
;
4.
Н
АЧЕЛО
ПРАВНЕ
ЈЕДНАКОСТИ
;
5.
Н
АЧЕЛО
ПРАВНЕ
СИГУРНОСТИ
;
6.
З
АБРАНА
НАНОШЕЊА
ШТЕТЕ
ДРУГОМЕ
, ...
Д
ИФЕРЕНЦИЈАЛНА
НАЧЕЛА
важе само у грађанском
(
имовинском
)
праву
. По свом значају
истичу се начела:
1.
А
УТОНОМИЈЕ
ВОЉЕ
;
2.
Р
АВНОПРАВНОСТИ
СТРАНА
;
3.
П
РЕНОСИВОСТИ
(
прометљивости
)
ИМОВИНСКИХ
ПРАВА
;
4.
И
МОВИНСКЕ
САНКЦИЈЕ
;
5.
З
АШТИТЕ
НА
ПРИВАТНИ
ЗАХТЕВ
;
6.
Д
ИСПОЗИТИВНОСТ
НОРМИ
.
А
А
УТОНОМИЈА
УТОНОМИЈА
ВОЉЕ
ВОЉЕ
А
УТОНОМИЈА
ВОЉЕ
је могућност субјеката права да
по својој вољи
уреде своје односе,
те да слободно одлучују о вршењу права која им припадају
. Аутономија воље обухвата:
1.
С
ЛОБОДУ
ЗАСНИВАЊА
ПРАВНИХ
ПОСЛОВА
и
2.
С
ЛОБОДУ
ВРШЕЊА
ПРАВА
.
Слобода заснивања правних послова
подразумева слободу субјекта:
1.
Д
А
ЗАСНУЈЕ
ИЛИ
НЕ
ЗАСНУЈЕ
ПРАВНИ
ПОСАО
;
2.
Д
А
БИРА
СТРАНУ
СА
КОЈОМ
ЋЕ
ЗАСНОВАТИ
ТАЈ
ПОСАО
и
3.
Д
А
,
ЕВЕНТУАЛНО
,
СА
ДРУГОМ
СТРАНОМ
ОДРЕДИ
САДРЖИНУ
ПРАВНОГ
ПОСЛА
.
Слобода вршења права
је овлашћење субјекта да о вршењу или не вршењу права, начину
вршења права, располагању правима и њиховој заштити, одлучује по својој вољи
.
