tuđoj stvari. Titular založnog prava ovlašćen je da svoje potraživanje naplati iz vrednosti
založene stvari u slučaju da mu dužnik ne ispuni obavezu u roku i to pre svih ostalih
poverilaca. To znači da založno pravo predstavlja sredstvo realnog obezbeđenja tražbine.
Bitna karakteristika založnog prava proizilazi iz cilja zbog kojeg se založno pravo prikznaje
titularima.

Za založno pravo možemo reći da je to posebna vrsta osiguranja namirenja potraživanja.
Založno pravo je vrsta realnog, tj. stvarnog obezbeđenja potraživanja. To se ogleda u
činjenici da poveriočevo potraživanje obezbeđuje založena stvar, ta stvar predstavlja
sigurnost da će poveriočeva tražbina biti ispunjena.

Kao što proizilazi iz pojma založnog prava, ono predstavlja akcesorno ili sporedno

pravo. Založno pravo služi obezbeđenju jednog drugog, obligacionog pravnog odnosa koji je
glavni i od koga zavisi nastanak, trajanje i prestanak založnog prava. Iz ovoga proizilazi da
poverilac   ima   pravo   iz   osnovnog   odnosa   da   od   dužnika   zahteva   namirenje   potraživanja.
Ukoliko dužnik ne ispuni obavezu, poverilac u tom slučaju ima založno pravo koje ima za
objekat stvar i koje mu služi kao osiguranje namirenja potraživanja. Gledano kroz istoriju,
založno   pravo   kao   realno   sredstvo   obezbeđenja   potraživanja,   nastalo   je   još   u   najranijem
periodu razvoja prava. Ono prati nastanak i razvoj dužničko-poverilačkih odnosa. Možemo
reći da su savremeni oblici založnog prava nastajali postepeno. Najpre je nastala fiducija.
Dužnik (fiducijant) prenosio je poveriocu pravo svojine na određenoj stvari, jer nije bilo
moguće   prenošenje   stvari   bez   istovremenog   prenošenja   i   prava   svojine,   a   poverilac   se
obavezivao da dužniku vrati svojinu po isplati duga.

Ručna zaloga (pignus) nastala je kasnije. Suština ručne zaloge je u tome da je dužnik

prenosio stvar u državinu poverioca ali je istovremeno zadržavao pravo svojine. U slučaju
otuđenja stvari on je mogao podići vindikacionu tužbu i zahtevati njen povraćaj. Što se tiče
hipoteke primećujemo da je ona u rimsko pravo došla iz starijih prava, iz grčkog, tj. iz prava
azijskih zemalja. U ranom rimskom pravu hipoteka je postojala na stvarima koje je zakupac
uneo na zakupjeno dobro i služila je kao obezbeđenje namirenja zakupine. U kasnijem
periodu njena primena je proširena i na ostale dužničko- poverilačke odnose i imala za
objekat kako pokretne tako i nepokretne stvari. Od pignusa hipoteka se razlikovala samo po
tome što su hipotekovane stvari ostajale u državini dužnika, ali ovo je bilo moguće tek pred
kraj rimske republike. Možemo primetiti da su iz rimskog prava pignus i hipoteka preuzeti u
prava zapadne Evrope, a preko njih i u naše pravo. Naše važeće pravo poznaje oba pravna

Stvarno pravo,