1
УВОД У ПРАВО
1.Појам у предмет увода у право
Држава и право су нераскидиво повезани.
Није могуће проучавати право независно од државе, будући да су ове две друштвене појаве
органски и нераскидиво повезане. Држава ствара право, док право уређује ограничава државу.
Правне науке се могу делити. Једна од најопштијих подела је на конкретне и опште.
Конкретне правне науке проучавају једну одређену државу и конкретно право, док опште правне
науке проучавају државо и право уопште. Конкретне правне науке се могу поделити на
историјскоправне и позитивнправне. Историјскоправне науке проучавају поједине државе и
права које су некада постојали (српска средњовековна, вавилонска, атинска, римска, итд.), а
позитивноправне проучавају конкретне државе које И данас постоје И права која у њима тренутно
важе.
Опште правне науке, за разлику од конкретних, дају уопштена, апстрактна знања о држави И
праву. Оне објашњавају шта је држава, шта је право, шта је универзално, стално и непроменљиво
у држави И праву. Опште правне науке из конкретних извлаче оно што је заједничко за све државе
И сва права.
Изузетно је тешко, скоро немогуће, без државе објашњавати основне правне појмове. И обрнуто,
немогуће је проучавати државу без права које њу уређује и одређује јој карактер. Тако, предмет
увода у право представљају опште одлике и опште везе државе и права. Опште одлике
изражавају се општим појмовима, а опште везе општим законитостима.
У развитку државе и права нема крутих законитости ни извесности које се срећу у природним
наукама. То не значи ни да је у области права и државе све могуће, да ту не постоје никаква општа
правила и принципи, али су ту законитости много мекше и више представљају одређене
правилности и тенденције.
Увод у право, као општа правна наука се служи материјалом које проучавају конкретне правне
науке, а заузврат увод у право конкретним правним наукама пружа основна знања о држави и
праву којим се оне служе, јер оне не могу приступити проучавању конкретне државе и конкретног
права без претходних основних знања о држави и праву.
Увод у право се показује као основна, општа и уводна правна наука.
2
2.Увод у право – МЕТОД
Метод је пут, средство, начин постизања циља (сазнавања неке појаве), тако и правна наука има
неке своје специфичне методе.
Методи се у праву могу поделити на сазнајне и техничке методе.
Сазнајни методи могу бити
ОПШТИ И ПОСЕБНИ
:
ОПШТИ: изражава општи поглед на свет. То је када се до сазнања долази из најопштијих
филозофских или сциолошких учења о друштву, држави и праву.
ПОСЕБНИ МЕТОДИ
:
1.ПРАВНИ МЕТОД - назива се и нормативни, логички, догматички, позитивноправни. То је главни
и почетни метод правних наука. Правним методом се сазнаје право као целовит систем правних
норми. Логички се сређују садржине правних норми, И утврђују се логичке везе између
различитих елемената права. Утврђује се И конкретно значење правних норми, како се би људи
могли понашати по праву.
2.СОЦИОЛОШКИ МЕТОД – овим методом се право сазнаје као друштвена појава. Испитују се
друштвени узроци који су довели до настанка државе и права, и везе између права и државе.
Такође како право и држава утичу на друштво.
3.ПСИХОЛОШКИ – право се изучава као психичка појава. Током стварања и примене права
одигравају се психички процеси оних који стварају и оних који примењују право. То су питања како
се понаша законодавац, како размишља судија и чиме се руководи прилико изрицања пресуде
итд.
4.АКСИОЛОШКИ (деонтолошки) –метод служи за утврђивање вредности које држава и право
треба да остваре (слобода, једнакост, правда). Овај метод заснива се на критичком погледу у
односу на постојећу државу и право са становиштва тога какви би они требали да буду.
5.ПОЛИТИКОЛОШКИ – овим методом држава и право изучавају се као политичке појаве. Не
процењује се које вредности треба да остваре, већ у којој мери су већ остварене и како се могу
реализовати.
6.ИСТОРИЈСКИ – овим методом се држава и право истражују у времену, као историјске појаве.
Служи да би се из ових сазнања нешто научило, и да би се нешто разумело у садашњости.
Историја је учитељица живота, важи нарочито када су питању право и држава.
4
приватне својине и државе), опсорава теоријујер она настанак супростављених ласа види у
спољашњем фактору – освајању, а не унутрашњим разолозима економске природе (стварању
вишка производа који омогућава експлоатацију). Свакако, не може се опсорити да је борба за
превласт, било унутрашња или са спољним непријатељем, свакако важан фактор при настану
првих држава.
4.Теорија уговора - држава настаје када људи у природном стању путем друштвеног уговора
покушавају да уреде своје међусобне односе формирањем државе. Људска творевина која не
израста постепено, већ настаје вољом људи. Право постаје пре државе у облику природног права,
резултат саме природе. Прозват доживљавају у време великих револуција (Хуго Гроцијус, Томас
Хобс, Џон Лок, Жан Жак Русо, а опстају и данас Џон Ролс). Дакле, држава је је људска творевина,
која не израста спонтано, већ настајњем њиховом вољом.
4.ПОЈАМ ДРЖАВЕ У АНТИЦИ
Држава је веома стара творевина. Током старог века све државе започињу свој живот као
„политички микроорганизми“, градови-државе у Грчкој, патесије у Међуречју, номе у Египту.
Полис је представљао родовску, аграрану и ратничку заједницу, чија је главна карактеристика
припадност, имала је робовласнички карактер и фактичку неједнакост људи.
Творац теорије- Платон (427-347 п.н.е). Његово дело “Држава” у свом делу је изнео своју
чувену теорију о настанку државе. Појединац јесте члан друштва чији је задатак да служи
заједници, односно држави. У његовој идеалној држави треба извршити поделу рада према
способностима за обављање дужности и да свако ради за шта је способан и не меша се ту туђе
послове.
3 категорије:управљачи, војници, произвођачи.
1.сталеж, управљачи-који управља државом јесу филозофи, одликује их мудрост, они су најумнији
и најспособнији, сматрао је да та група треба да влада незналицама.
2.сталеж, војници(чувари државе), одликује их храброст. Задатак им је да одбране државу од
непријатеља и да пазе на извршавање закона. Сматрао је да војници не треба да имају сопствену
имовину, већ да треба да имају заједничку трпезу и живот у војничким логорима (Спарта, критски
полиси).
3.сталеж-произвођачи (сељаци, радници, занатлије и трговци)), одликује их послушност.Задатак
им је да се старају о редовном одржавању полиса и издржавају прва 2 сталежа који не могу имати
приватну имовину.
Творац теорије-Арисотел (384-322 п.н.е). Његово дело “Политика”. Он је на основу искуства и
проучавања реално постојећих држава, покушао да изгради своју теорију државе. Аристотел
полази од претпоставке да је човек политичко биће (zoon politicon), достизање потпуно среће
5
могуће је тек у заједници чији је основни облик породица, а најпотпунији облик-држава. Он даје
више предности држави над породицом и појединцем – “јер рука одвојена од тела, биће слична
каменој”. Ипак за разлику од Платона, залаже се за већу самосталност појединца за приватну
својину и одбрану породице. Основни циљ државе код Аристотела: физичко и морално
унапређивање појединца који у њој живе, омогућавање доброг живота (васпитањем). Арисотел
као најбољу државу издваја облик политеја - треба да буде средње величине, главни задатак да
буде унутрашње усавршавање, а не спољашње проширивање моћи. Државни носилац: средња
класа, јер једино она није подложна побунама. Дакле, врховни етички идеал је „златна средина“
(врлина је средина између две крајности).
5.СХВАТАЊЕ ДРЖАВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Држава је била под утицајем хришћанства, која је тада у експанзији.
Аурелије Августин или Свети Августин (354-430 н.е). Живео је у време налета варавара, када се
рушило Западно римско царство. Назив његовог познатог дела: ”Држава божја” (De civitate dei).
Често земаљску државу назива ђавољом државом, јер се рађа из насиља, крви и злочина (нпр.
Ромулово убиство Рема). Уколико у држави не постоји истинска правда, она се своди на
разбојничку банду (magnum latrocinium). Да би човек доспео у божју државу, треба да буде
истински побожан, тј. да прихвати хришћанство. Његово разумевање држава је темељ
хришћанског учења о потчињавању државе црквеном ауторитету.
Тома Аквински (1225-1274. године), настојао је да прилагоди Аристотелове идеје хришћанској
мисли. Полази од Аристотеловог схватања да је човек друштвено биће, нужно је да људи живе у
заједници, како би се међусобно помагали.
Аквински покушава да помири разум и веру. Држава се и даље налази на нижем нивоу од цркве
јер има ограниченији циљ. Његово најпознатије дело “summa theologiaе”, држава нема право да
збацује владаре невернике, али има право да екскомоницира владаре вернике, чиме би се
поданици ослободили обавезе верности према њима. Основа човека, државе и власти налази се у
Богу. Аквински сматра монархију најбољим обликом владавине, а тиранију најгорим обликом
владавине.
6.СХВАТАЊЕ ДРЖАВЕ У НОВОМ ВЕКУ И САВРЕМЕНОЈ ЕПОХИ
Нововековну епоху обележавају рационализам (величање људског разума) и процват
природноправног учења, нарочио теорије уговора. Држава се схвата као човеков изум, односно
као резултат друштвеног уговора.
Томас Хобс (1588-1679.године) је био један од сведока турбулентне енглеске историје, грађанских
ратова и сукоба између династије Стјуарта и парламента. Један је од најпознатијих представика
7
7.НАЗИВ И ПОЈАМ ДРЖАВЕ
Што би стари Римљани рекли, име је предзнак.
Назив државе у старој Грчкој: ПОЛИС, изворно у најстарије микенско доба означавао је тврђаву,
односно увртђено место на коме се налазила палата басилеуса (акрополис), али пошто су се око
тог утврђена груписала насеља појам полис добија и значење за заједницу, касније и град
(државу).
Назив државе у старом Риму: RES PUBLICA. Значење речи: општа јавна ствар (да се држава тиче
свих њених грађана), а други термин је CIVITAS.
Енглески термин COMMONWEALTH, а кроз средњи век се срећу појмови terra, land, regnum.
Назив државе у српском језику потиче од глагола ДРЖАТИ. Значење: одржава земљу и друштвени
поредак.
У већини европских земаља назив државе изведен је из латинске речи СТАТУС-положај или стање
(да је реч о нечему што је организовано, уређено, стабилно и трајно) – у употребу га је увео, без
обзира да ли је монархија или република, Николо Макијавели (1469-1527) на италијанском il stato
у делу „Владалац
У енглеском језику: state. Немачком: staat. Шпанском: estado.
Држава се сматра универзалном творевином која има историјски континуитет (не мисли се само
на модерну државу).
ЕЛЕМЕНТИ ДРЖАВЕ СУ:
1.
Територија;
2.
Становништво и
3.
Државна власт.
Држава се дефинише као заједница људи која живе на одређеној територији и покоравају се
заједничкој власти. У античком периоду тежиште је било на становиштву (зато се код Римљана
називана цивитас – грађанство), у средњем веку на територији (ланд) и у новом веку на на
сувереној државној власти.
8.ДРЖАВНА ТЕРИТОРИЈА
Тродимензионални простор у коме држава спроводи суверену власт.
Тродимензионални простор површина земље, ваздушни стуб изнад њене површине.
Келзен –има облик обрнуте купе, чији врх сеже у утробу земље, а основа је негде у космосу.
